Strategija prevencije

Uoči regionalne evropske konferencije Svetske zdravstvene organizacije u Beogradu, ministar zdravlja Tomica Milosavljević u razgovoru za „Vreme“ govori o ulozi i značaju ove organizacije, kao i o rezultatima multisektorskog, odnosno ukupnog društvenog angažovanja u rešavanju problema javnog zdravlja kod nas: „U toku je poslednja faza pripreme nacionalne strategije za prevenciju i kontrolu masovnih nezaraznih bolesti i javnog zdravlja. Pored toga, Vlada je usvojila nekoliko strategija, za borbu protiv HIV-a/side, za razvoj zdravlja mladih, za zaštitu mentalnog zdravlja, kontrolu duvana… Kontrola duvana od 2002. godine naovamo najbolji je model prevencije tumora pluća. Prema istraživanju zdravlja stanovnika Srbije iz 2006. vidi se da je broj pušača u Srbiji smanjen za oko šest odsto. Prema strategiji, svake godine trebalo bi da bude jedan odsto manje pušača tako da do 2015. njihov broj prepolovimo a da među decom to bude retkost. Međutim, kontrola duvana podrazumeva smanjenje i potražnje i ponude. To znači da cena mora da raste da bi se smanjila potražnja, da se mora sprečiti šverc duvana, da treba ojačati svest o tome da 10.000 ljudi umire svake godine zbog posledica pušenja. To je javno zdravstveni interes i zbog toga je prvi međunarodni dokument iz oblasti javnog zdravlja upravo Okvirna konvencija o kontroli duvana SZO, doneta 2002. godine. U balkanskom regionu, mi smo odmah posle Bugarske pristupili ratifikaciji tog ugovora, a od SZO-a za Evropu dobili smo prestižnu nagradu za kampanju ‘Jedan pušač – mnogo žrtava’.“

„VREME„: Kada govorimo o javnom zdravlju, osim pušenja duvana, imamo li još neke slabe tačke?

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Prema podacima najnovijih istraživanja, u odnosu na 2000. godinu, za četvrtinu više ljudi kaže da redovno ima fizičku aktivnost, svake nedelje. Bolji su i podaci o unošenju voća i povrća, ali je poražavajući podatak da među adolescentima raste upotreba alkohola, pri čemu u takvom stanju sedaju da voze. Veliki izazov vidim u tom podatku i Vlada će uskoro usvojiti strategiju za borbu protiv alkoholizma i narkomanije, koja je u prethodne dve-tri godine pažljivo multisektorski rađena. Strategija neće rešiti problem, ali ona je dobra alatka, dobra osnova za narednih nekoliko godina.

S obzirom na te probleme, u čemu se konkretno sastoji pomoć Svetske zdravstvene organizacije?

Finansijska pomoć SZO-a ciljano Srbiji nikad nije ogromna u novcu, ona iznosi nekoliko stotina hiljada dolara. Mnogo je važnija tehnička ekspertiza ove agencije UN-a koja se ogleda u obezbeđivanju resursa pomoći u domenu preporuka za zdravstvenu politiku, u razvoju nacionalnih strategija zasnovanih na rezolucijama i programima SZO-a, kao i aktivno učešće na svetskim konferencijama i radionicama gde se razmenjuju iskustva sa drugim zemljama o postignutim rezultatima i ograničenjima.

Budući da ste član Stalnog komiteta SZO–a za Evropu, kolika je vaša zasluga za to da Beograd bude grad domaćin ovogodišnjem zasedanju?

Kao delegacija učestvovali smo na svim važnijim skupovima SZO-a od 2002. godine. Prvi rezultat koji je pokazao da je trud urodio plodom bio je moj izbor za člana Stalnog komiteta na sastanku u Bukureštu 2005. godine. Stalni komitet čini devet članova koji se biraju na tri godine, i to telo rukovodi radom regionalnog komiteta za Evropu.

Na prvom sastanku posle mog izbora već sam počeo razgovore s ostalim članovima Stalnog komiteta o tome koja je naša šansa. Pre nego što smo podneli zvaničnu kandidaturu, početkom 2006, imali smo pripremljen teren. Takođe, sigurno je značajno i to što je jedna od uvodnih rečenica na septembarskoj skupštini u Kopenhagenu bila posvećena saradnji zdravstvenog sistema Srbije i ministra zdravlja Srbije sa SZO-om u rešavanju problema privremeno raseljenih Roma iz južne Kosovske Mitrovice u njen severni deo. Posle rušenja njihovih kuća 1999. godine i proterivanja, grupa Roma bila je smeštena blizu jalovine rudnika olova i došlo je do povećanja koncentracije olova u krvi i kod dece i kod odraslih. Koncentracija olova kod dece bila je najviša dosad zabeležena u svetu. SZO je imao vrlo ozbiljan zadatak i uz naše aktivno učešće, učešće naših ustanova u Kosovskoj Mitrovici, u Beogradu i međunarodnih organizacija, radilo se na rešavanju problema.

Koji su se još problemi rešavali na sastancima Stalnog komiteta?

Na primer, delovanje u kriznim situacijama kakva je bila velika vrućina u Francuskoj pre dve godine. Pa onda, ptičji grip, koji je najznačajnija tema unazad dve godine. Na primer, za ptičji grip imenovan je savetnik direktno nominovan od sekretara UN-a, profesor Nabaro, koji je sarađivao i s našim ekspertima. Zatim, kod zaraznih bolesti vakcinacije su veoma važna oblast. Imamo sertifikat o iskorenjenom poliomijelitisu u našoj zemlji, kao što je iskorenjen i na čitavom kontinentu. Pod patronatom SZO-a organizovani su i drugi važni događaji, na primer Ministarska konferencija o mentalnom zdravlju u Helsinkiju 2005. godine. Rezultat toga su naša strategija i predlog zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima. Institut za mentalno zdravlje u Beogradu je, inače, kandidat za dobijanje statusa kolaborativnog centra SZO-a. U ovom trenutku postoji samo jedna ustanova koja je kolaborativni centar, a to je Institut za medicinu rada u Beogradu. Taj status podrazumeva ozbiljno učešće u projektima za celu Evropu, komunikaciju, aktivno učešće naših stručnjaka.

Jedna od tema skupa u Beogradu biće politika ljudskih resursa u zdravstvu. Šta se pod tim podrazumeva i šta to znači u našem slučaju?

Pod tim se podrazumeva strategija razvoja kadrova, u smislu edukacije, kontinuirane edukacije, jačanja kvaliteta rada, individualnog licenciranja, usklađivanja specijalizacija širom Evrope. Posebna oblast su migracije pod kojima se pre svega misli na probleme u evropskom regionu zbog novog članstva u EU-u, nedostatak radne snage u jednim i višak u drugim delovima Evrope. Na primer, sada su aktuelne migracije iz Mađarske, Češke, Poljske prema Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Značajno je i pitanje ograničavanja radnog vremena zbog čega se povećava broj potrebnih lekara u nekim oblastima evropskog regiona.

Ako me pitate kako stoje stvari sa našim ljudskim resursima, onda govorimo o zaposlenima u zdravstvenom sistemu, o 100.000 njih u zdravstvenom sistemu Srbije u državnom vlasništvu i oko 5000 u privatnim ustanovama. Mi takođe imamo strategiju ljudskih resursa, ali imamo i paradoks, a to je veliki broj nezaposlenih, i doktora i sestara. U ovom trenutku ima 1899 doktora i 3550 sestara na Birou za zapošljavanje. Naime, svake godine upiše se dva puta više studenata medicine nego što bi to trebalo, uprkos našim naporima da se ograniči taj broj. Što se nezaposlenosti tiče, imamo strategiju da je do 2010. godine prepolovimo. Od januara 2006. do decembra 2007. kada se bude sumiralo videće se da smo zapošljavali svakog dana po jednog doktora i tri sestre. Do sada smo ih već zaposlili oko dve hiljade.

Druga tema konferencije je gojaznost…

Postoji evropski akcioni plan za hranu, ishranu i implementaciju zaključaka donesenih u Istanbulu u novembru 2006. godine. Taj plan govori o tome da je nedopustivo velik nivo gojaznosti u Evropi, zbog male fizičke aktivnosti i nezdrave ishrane. To je danas prioritet za Evropu, u kojoj je broj gojaznih povećan i među decom i među odraslima. Svaka zemlja na svom nivou pokušava da uradi nešto, a biće obeležen i međunarodni dan borbe protiv gojaznosti.

Kao domaćin evropske regionalne konferencije SZO–a, imaćete prezentaciju pod nazivom „Reforma zdravstvenog sistema Srbije, dostignuća i ograničenja„. Šta ćete reći, kako vi vidite naš zdravstveni sistem?

Pošto imam sat vremena za izlaganje, trudiću su da iznesem što više u što kraćem roku. Dakle, imaćemo prezentaciju u kojoj ću reći kakvo je stanje zdravlja građana Srbije, kakvi su koreni našeg sistema od ranije i kako on izgleda danas, koje su naše aktivnosti, koliko su one u skladu sa SZO-om i tendencijama u drugim državama. Reći ću im šta je u ovih nekoliko godina urađeno u smislu održivosti sistema, koliko novca imamo, kako se finansira sistem, izneću poređenja zdravstvenog stanja iz 2000. i 2006. godine. Govoriću o sadašnjim rezultatima i pored tih nemogućih uslova 90-ih, bez ulaganja u opremu, u obnavljanje infrastrukture, sa gubljenjem svesti o odgovornosti za svoje zdravlje, sa potiskivanjem prevencije, sa širenjem rizičnog ponašanja, gojaznosti i fizičke neaktivnosti, neredovne ishrane, pušenja, alkoholizma… Eto, na primer, po procentu pušača bili smo na samom vrhu u Evropi, zajedno sa Turskom i Bosnom, ali sada ta tendencija počinje da se snižava, pa nismo baš prvi.