Strategija ćorsokaka

Više od četiri godine nakon ulaska snaga NATO-a na Kosovo i „pobedničkog“ povlačenja Vojske Jugoslavije, užurbano se priprema teren za početak zvaničnog dijaloga između Srbije i bivše autonomne pokrajine Kosovo koja je pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Novi šef UNMIK-a, Finac Hari Holkeri, već pakuje kofere za put u Njujork, gde će se 23. septembra sastati Kontakt grupa, koju čine predstavnici Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije i Sjedinjenih Država. Odatle bi trebalo da se vrati sa konačnim datumom i mestom početka pregovora, kao i sa definicijom sopstvene uloge u tom procesu. Za sada je prilično izvesno da će do prvog sastanka doći već za nekoliko nedelja, a glavni favoriti su Brisel, kao sedište EU-a i NATO-a, i Beč, kao najbliža neutralna prestonica. Nije isključeno ni da ceremonijalni početak bude na nekom trećem mestu – neki pominju London – a da se zatim nastavi naizmenično u Beogradu i Prištini. Izgleda da izvesnu ulogu u određivanju mesta ima i činjenica da je teško naći domaćine koji su spremni da delegacijama do u nedogled plaćaju smeštaj, hranu, piće i obezbeđenje. A da će pregovori biti mučni, dugi i neizvesni jedina je stvar oko koje srpska i albanska strana mogu odmah da se slože.

Sve drugo, od sastava delegacija do dnevnog reda, pod velikim je znakom pitanja. U Beogradu je ovog utorka najavljeno da će srpski pregovarački tim predvoditi Nebojša Čović, mada to do zaključenja ovog broja nije zvanično potvrđeno. Albanski politički lideri, međutim, za sada ne uspevaju da se dogovore ni oko toga da li uopšte treba razgovarati sa Beogradom. Ibrahim Rugova, kao predsednik „entiteta“, kako se Kosovo politički korektno oslovljava u diplomatskim krugovima, već godinama zastupa stav da će konačan status Kosova ionako odrediti međunarodna zajednica, pa stoga Srbija nema šta da se pita. Premijer Kosova Bajram Redžepi, iz Demokratske partije Kosova koju predvodi Hašim Tači, u ponedeljak je za „Zeri“ izjavio da „nije optimista“ da će pregovori uskoro početi i da se „još nisu stekli uslovi“. Prema Redžepiju, najpre se u kosovskoj vladi moraju usaglasiti stavovi, koje zatim treba da usvoji skupština, pa tek onda treba formirati delegaciju i poslati je na put. S obzirom na to da između Rugovine i Tačijeve stranke vlada tolika netrpeljivost da su u nekim sukobima bukvalno letele glave, čekanje da se oni o nečemu dogovore verovatno bi trajalo godinama. Ipak, ne treba sumnjati da će se kao i do sada, albanski lideri u poslednji čas povinovati zahtevu velikih sila kad im se on jednom jasno predoči.

KADROVI, KADROVI: Poseban problem u vezi sa sastavom pregovaračkih timova predstavlja pitanje mesta za predstavnike kosovskih Srba. Iako je Holkerijeva jasno izrečena želja da oni kao građani Kosova treba da budu uključeni u sastav kosovske delegacije, njima to po svemu sudeći ne pada na pamet. Vladika raško-prizrenski Artemije rekao je da kosovski Srbi „ne mogu biti s druge strane stola, jer njihove probleme treba da rešava Srbija“. Sličan stav iznela je i Rada Trajković iz koalicije Povratak, ali je Milorad Todorović, koministar u Redžepijevoj vladi, odškrinuo vrata za učešće Srba u kosovskom timu. On je nagovestio da bi oni to mogli prihvatiti ukoliko dobiju podršku beogradske vlade, Srpske pravoslavne crkve i Povratka, te ako prethodno „razreše ličnu dilemu da li to zaista žele“. S obzirom na gore navedene stavove vladike Artemija i Trajkovićeve, saglasnost dva od tri faktora biće biti teško dobiti, o ličnim dilemama da i ne govorimo. Sa druge strane, cinik bi primetio da beogradskom pregovaračkom timu verovatno više odgovara da poslovično „teški“ kosovski Srbi budu sa druge strane stola narušavajući jedinstvo protivničkog tima, nego obratno.

Ni tu nije kraj kadrovskim problemima. Šef Odeljenja za pravosuđe i ljudska prava pri Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju Vladimir Božović najavio je da bi pregovarači morali da imaju uverenje haškog Tribunala da nisu pod istragom zbog ratnih zločina, čime je pre svega ciljao na Tačija i Ramuša Haredinaja, vođu Alijanse za budućnost Kosova, treće po snazi stranke kosovskih Albanaca. Tačijev blizak saradnik i bivši šef poslaničkog kluba Fatmir Ljimaj već je u Hagu, a Haredinaj je ozloglašen i među samim Albancima. Poznato je, međutim, da Hag takva uverenja ne izdaje, pa stoga Božovićevu ideju pre treba shvatiti kao blef nego kao uslovljavanje. Sem toga, cinični um bi opet primetio da je sa druge strane stola bolje imati potencijalnog osuđenika nego osobu sa besprekornom biografijom. Anđeli i sveci su, naime, po prirodi otporni na pritiske i neskloni kompromisu svake vrste.

Ako se za probleme vezane za određivanje sastava dveju delagacija može reći da su komplikovani, ali u načelu premostivi, za predmet dijaloga, odnosno status Kosova, važi upravno suprotno. I za Srbe i za Albance, rešenja su jednostavna i međusobno isključiva: Kosovo kao autonomna pokrajina u sastavu Srbije, kao što je definisano Deklaracijom koju je republička Skupština nedavno donela, odnosno nezavisno Kosovo u skladu sa nekoliko deklaracija koje je izglasao tamošnji Parlament. Ne treba sumnjati da će se obe delegacije, bar u početku, čvrsto držati svojih deklaracija, uprkos stavu međunarodne zajednice da su ti dokumenti neobavezujući i irelevantni. To, međutim, ne menja činjenicu da su oba nepomirljiva stava čvrsto određena nedavnom istorijom i unutrašnjom situacijom u Srbiji i na Kosovu. Sa kakvim to prtljagom, u stvari, Srbija i Kosovo, ulaze u dijalog?

TEŠKE TORBE: Krenimo od Srbije, koja ima izvesno moralno preimućstvo s obzirom na to da je nad Srbima, Romima i ostalim manjinama pred nosom međunarodne zajednice izvršeno etničko čišćenje, a da preostalo stanovništvo živi u nekoj vrsti rezervata, opkoljeno i bez osnovnih ljudskih prava. To preimućstvo, međutim, ozbiljno je okrnjeno zločinima bivšeg režima prema Albancima tokom 1998. i 1999, kao i činjenicom da su sadašnje vlasti utvrđivanje tih zločina „velikodušno“ prepustili haškom Tribunalu. Da je, na primer, pred domaćim sudovima utvrđeno ko je pobio one silne ljude i zakopao ih po Batajnici i sličnim mestima, srpska pregovaračka pozicija bi na startu bila jača. Ovako, i jedna i druga strana imaju podjednako pravo da jedni drugima nabacuju kolektivnu krivicu i duple standarde.

Drugi problem je što deo ovdašnjeg javnog mnjenja još vidi Kosovo kao deo Srbije koji je privremeno pod stranom okupacijom, a pod okupatorima podjednako podrazumeva i NATO i Albance. Pojedini političari, ali i mediji od kojih bi se moglo očekivati da znaju bolje, godinama podgrejavaju nadu da će jedni kad-tad sami otići, a druge ćemo potom lako sami izbaciti. Oni koji bolje poznaju trenutno stanje na Kosovu – a to važi pre svega za tamošnje Srbe – ćute ili podržavaju ovu izvitoperenu sliku. Što je još gore, izgleda da politička elita, uzdrmana skandalima i opterećena unutrašnjim razmiricama, jedini faktor opšteg jedinstva vidi u kosovskoj karti, pa je spremna da je preko mere baca na sto. Kad se uzme u obzir da je sledeća godina izborna, jasno je da je spremnost srpske strane za bilo kakav kompromis minimalna, bar u dogledno vreme.

U stvari, jedini interes Beograda u prihvatanju dijaloga sa Albancima je da formalno sedne za sto kako bi pred Zapadom delovao kooperativno.

I albanska delegacija će putovati na razgovore sa podjednako teškim torbama. Kosovskim političkim životom dominiraju polupismeni prvoborci i samoproglašeni heroji, sumnjivi biznismeni iz dijasapore i uopšte ljudi kojima bilo kakav normalan poredak nikako ne ide u račun. Prema utisku koji se složno trude da proizvedu, za to što na Kosovu od 1999. nema posla ni struje, što privreda ne funkcioniše a zemlja se ne obrađuje, krivi su Srbi i međunarodna zajednica, a svi problemi će se rešiti čim Kosovo postane nezavisno. Pokušaji UNMIK-a da na Kosovu izgradi parlamentarnu demokratiju izvrgnuli su se u karikaturu: pošto su sve tri bitne albanske partije zastupljene u Vladi, u Parlamentu nema opozicije; umesto toga, Vlada i Parlament „glume“ opoziciju UNMIK-u, prebacuju odgovornost i bave se isključivo državotvornim pitanjima za koje nisu nadležni. U tom sistemu nema ni demokratije ni demokratskog dijaloga, a busanje u grudi junačke je jedina igra u gradu. Treba dodati i to da je 2004. i na Kosovu izborna godina.

Sem toga, stiče se utisak da se albanskim liderima, uprkos složnom pokliču „Nezavisnost odmah!“ uopšte ne žuri da otvore priču o konačnom statusu Kosova. A i zašto bi? Imaju predsednika, imaju Vladu i Parlament, imaju NATO da ih čuva od stvarnih i izmišljenih srpskih pretenzija, a račune plaćaju drugi. U tom smislu treba shvatiti Redžepijevu nedavnu izjavu da je početak dijaloga sa Beogradom „očigledno prioritet Holkerija, ali ne i kosovske Vlade“.

Tako izlazi da je jedini „entitet“ kome je iskreno stalo da se za Kosovo nađe obostrano prihvatljivo rešenje međunarodna zajednica, odnosno NATO, EU, SAD i UN, koji su umorni od izgradnje „demokratskog, multietničkog društva“ na Kosovu i šire, pa pokušavaju da nađu izlaznu strategiju. Bar kako sad stoje stvari, ne treba mnogo da se nadaju da će im Srbi i Albanci u tome pomoći.