"Savremeno ‘tržište rada’ temelji se na deregulaciji i potpunoj neizvesnosti, pa se tako javlja svojevrsna kultura nesigurnosti", kaže za "Vreme" Srećko Mihailović
Često se suočavamo sa situacijama, i trivijalnim i ozbiljnim, u kojima nam se čini da smo postali jedan retko zabrinut, odnosno zaplašen narod. Imamo li zaista razloga za strah, borimo li se sa našim strahovima i odakle oni uopšte potiču? Strahujemo li, na primer, od ulaska u Evropsku uniju, od svetskih ratova, gubitka Kosova ili gubitka posla i ljudskih sloboda, ili pak za svoju egzistenciju? O strahovima građana Srbije, njihovoj prisutnosti, rasprostranjenosti, empirijskoj dokazivosti, razgovaramo sa sociologom Srećkom Mihailovićem, istraživačem javnog mnjenja, i kako nam se još predstavio, volonterom u udruženju građana Centar za razvoj sindikalizma.
„No, da na samom početku preciziramo“, ukazuje Mihailović, „ovde govorimo o socijalnim strahovima, a ne o fobijama niti o socijalnim fobijama. U neku ruku govorimo o onim strahovima koji su normalna reakcija na stanje u društvu i gotovo racionalna reakcija na sameravanje naših kapaciteta sa mogućnostima da u takvom društvu ostvarimo određena postignuća. Reč je, dakle, o socijalnim strahovima iz sociološkog ugla, a ne o fobijama iz ugla psihologije.“
„VREME„: Da li su kod nas rađena empirijska istraživanja o takvim strahovima?
SREĆKO MIHAILOVIĆ: Koliko znam, nema posebnih i sistematskih empirijskih istraživanja prisustva i raširenosti socijalnih strahova među građanima Srbije. Ima istraživačkih podataka, ali podaci potiču iz raznih omnibus istraživanja u kojima se socijalnim strahovima pristupalo usput i više s ciljem da se odgovorima zadovolje tabloidna interesovanja za ovu temu. Izuzetno su retka empirijska ispitivanja u kojima su socijalni strahovi tretirani, na primer, kao jedan od indikatora za procenu građanskih aktivističkih kapaciteta ili jedan od indikatora za procenu karaktera datog političkog sistema, ili indikator procene socijalne ranjivosti određenih grupa. Izolovan pristup socijalnim strahovima, redukcija složenog društvenog fenomena samo na pitanje frekvencije strahova, malo toga govori, ako uopšte bilo šta govori.
Mogu li se ipak izvući neki pouzdani zaključci?
Podaci o socijalnim strahovima iz parcijalnih istraživačkih zahvata su prilično protivrečni. Kad pitate zaposlene građane da li se pribojavaju ili da li se plaše mogućnosti da izgube radno mesto, onda, u ovim vremenima čak svaki drugi iskaže tu bojazan, ali kada ispitaniku navedete listu strahova, pa čak i onda kada samo tražite da on navede sve strahove koje povremeno ima, onda će se broj ljudi uplašenih za radno mesto smanjiti za nekoliko puta. Pa tako, ako pitamo za strah od gubljenja radnog mesta, onda ispitanik u odgovor uključuje i strah od toga da neće naći drugo radno mesto, i strah od nezaposlenosti i svega onoga što ona sobom nosi kada postaje trajnija, a pre svega suočavanje sa preživljavanjem i gubljenjem identiteta. S druge strane, u ispitivanju čitave strukture strahova, bili bi razdvojeni strah od gubitka radnog mesta, strah od nezaposlenosti, strah od ekonomske neizvesnosti.
Pre nekoliko godina, u jednom istom istraživanju, na pitanje o strahu od gubljenja radnog mesta našli smo da 47 odsto zaposlenih ispitanika potvrđuje postojanje tog straha. Pri kraju istog upitnika pitali smo za postojanje ili nepostojanje čitave liste različitih strahova, pri čemu je pitanje o strahu od gubljenja radnog mesta bilo na vrhu liste. Međutim, sada je potvrdan odgovor navelo tek šest odsto zaposlenih.
Postoji li neka posebna, domaća „karakterna“ crta kojom bi se objasnili naši strahovi?
Kad čoveka pitate da li ono što on može da postigne u životu zavisi od njega ili od ekonomske situacije, od države, vlade, „boga oca“ ili koga već, dve trećine će vam odgovoriti da njegova postignuća malo zavise od njega, već da zavise od tih „spoljnih činilaca“, dok će svaki treći iskazati uverenje da on može svojim trudom i radom da postigne mnogo toga.
Ovi i ovakvi nalazi su u skladu sa raširenim mišljenjem (koje se, inače, potvrđuje i u istraživanjima) da naš čovek više očekuje od drugih da urade nešto za njega, nego što je spreman sam da nešto preduzme i učini. No, reklo bi se da je i ovaj zaključak brz i površan. Naime, nailazimo na korelaciju između uverenja da mnogo toga zavisi od drugih i indicija o našim kapacitetima za određena postignuća, pa tako manje obrazovani češće ističu zavisnost od drugih (od „države“ pre svih), nego oni obrazovaniji. Najmanje potentnosti pokazuju ispitanici sa osnovnom školom (četvrtina), a ostali su ujednačeni. Osećaj nemoći najčešće ispoljavaju domaćice, poljoprivrednici i nekvalifikovani radnici, a u odnosu na ostale nešto su potentniji stručnjaci i tehničari. Ukupno uzev, možemo reći da je omnipotentnost u nas prilično retka pojava. Zaključak je da „naš čovek“ nije prilagođen strogim uslovima koje nameće tržišno društvo u kojem živimo; on nije prilagođen ni obrazovno, ni psihološki, ni politički… Pa zar tu nema mesta za velike neizvesnosti i za raznorazne strahove.
Koji bi, po vama, bio osnovni uzrok današnjih socijalnih strahova građana Srbije?
Generator socijalnih strahova u doba ovih velikih ekonomskih kriza, u nas i drugde, jeste nesigurno radno mesto i smanjene mogućnosti zapošljavanja. Famozna fleksibilnost radnog odnosa donela je veliku neizvesnost za sve nezaposlene. Priča o fleksigurnosti je ideološka bajka u koju poveruju samo oni koji imaju barem relativno sigurno radno mesto. Savremeno „tržište rada“ temelji se na deregulaciji i potpunoj neizvesnosti, javlja se svojevrsna kultura nesigurnosti. Strah od gubitka radnog mesta i nemogućnosti ponovnog zapošljavanja normalne su posledice takvog stanja stvari. Ostati danas izvan rada, znači ostati bez prihoda, a trajnija nezaposlenost vodi u socijalno isključenje i dovodi do egzistencijalne ugroženosti.
U istraživanju iz 2007, navodi Mihailović, na sugestivno pitanje „Koja vrsta straha je kod vas najprisutnija?“, 17 odsto ispitanika je izjavilo da nema strahove, a čak 83 odsto se „opredelilo“ za neki od „ponuđenih“ strahova.
Evo kako na grafikonu u foto galeriji izgleda struktura strahova (kada se računa u odnosu na ukupan broj svih „ponuđenih“ strahova).
„Serija istraživanja u poslednje dve decenije“, kaže sociolog Srećko Mihailović, „koje su obavili Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, Centar za proučavanje alternativa i Cesid, omogućava da pratimo prisustvo straha, odnosno zabrinutosti i straha, među ostalim raspoloženjima i osećanjima građana Srbije.
1990, uoči prvih višestranačkih izbora, strah je karakteristično osećanje osam odsto građana Srbije, iza nade (18), optimizma (12), sumnje i radoznalosti (po 10 odsto).
1996, posle godina u kojima su dominirali „ratni strahovi“, nailazimo na dominaciju raspoloženja negativne energije (zabrinutost, strah, ravnodušnost, pasivnost, bes, nemoć, očajanje) nad raspoloženjima pozitivne energije (verovanje da će biti bolje, spremnost za učešće u promenama, nada, optimizam) u relaciji dva prema jedan. Gledano pojedinačno, zabrinutost i strah su na prvom mestu i obeležavaju 27 odsto ispitanika, iza njih je verovanje da će se uskoro sve prebroditi sa 22 odsto.
1999, početkom septembra, neposredno posle bombardovanja, odnos neraspoloženja negativne i pozitivne energije je i dalje dva prema jedan, ali strah je znatno manji i obeležava šest odsto građana, ali mu možda treba pridodati i deset odsto onih koji izjavljuju da strepe zbog nečega. No, na pitanje o tome zbog čega se najviše brinete i plašite, 13 odsto ispitanika je na prvo mesto stavilo građanski rat, a po devet odsto ispitanika je navodilo otpuštanje sa posla, nemogućnost zaposlenja, inflaciju, glad, bolest i nemogućnost lečenja; osam odsto je navelo socijalne nemire.
2000, početkom septembra, uoči „prelomnih izbora“, podjednak broj ispitanika navodi osećanja zabrinutosti i straha (42 odsto) i osećanja nade i optimizma (43 odsto).
2001. i 2002. godina obeležene su izjednačenim odnosom raspoloženja pozitivne i negativne energije (jedan prema jedan), s tim što se zapaža rast broja onih koji navode zabrinutost i strah (sa 22 na 30 odsto) i opadanje broja onih koji su naveli veru da će se uskoro sve promeniti nabolje – sa 26 na 21 odsto.
2003, dolazi do rasta raspoloženja negativne energije i do rasta zabrinutosti i straha, da bi se u 2004. ponovo ujednačile tamna i svetla strana raspoloženja, a zabrinutost i strah počeli da opadaju.
2005, dominaciju preuzimaju raspoloženja pozitivne energije u odnosu 56 odsto prema 44 odsto (tj. 1,3 prema 1); veru da će uskoro sve biti bolje iskazuje svaki treći građanin, a svaki četvrti strahuje.
2007, nalazimo još izrazitiju dominaciju raspoloženja pozitivne energije nad onima obojenim negativno (65 prema 35 odsto, odnos je gotovo 2 prema 1); najčešće se navode vera da će uskoro biti bolje (35 odsto), potom nada i optimizam (24 odsto), a tek potom slede zabrinutost i strah sa 14 odsto.
2010, u jesen, nalazimo smanjenje primata raspoloženja pozitivne energije, ali su ona i dalje češća (58 prema 42 odsto, odnosno 1,4 prema 1). Zabrinutost i strah su i dalje na trećem mestu (sada sa 16 odsto) a ispred su nada i optimizam (22) i vera da će uskoro biti bolje (29).
Za 2011. godinu nema podataka, a pretpostavljam da je nastavljen trend opadanja pozitivnih i rast negativnih raspoloženja i da su ove dve strane po raširenosti ponovo blizu jedna drugoj. Tome doprinose ne samo realno stanje stvari već i politička halabuka u kojoj nas jedni uveravaju da nam je gore nego što jeste, a drugi da nam je bolje nego što jeste. Ovo drugo je uspevalo samo Slobodanu Miloševiću i njegovim satrapima.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
