Iako je objavljeno da je „super trojka“ ministara Vlade Srbije – Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Mlađan Dinkić – posle serije neformalnih sastanaka, u proteklu nedelju (16. juna), usaglasila paket antikriznih ekonomskih mera, koje uključuju i rebalans budžeta Srbije za ovu godinu, taj paket još nije javno promovisan, a najavljeno je da će zvanično biti objavljen 20. juna (to jest u danu kada ovaj broj Vremena čitalac bude imao u rukama). Valjda se čeka da ga i sama vlada Srbije zvanično usvoji ili da ga još neko odobri.
No, sudeći po onome što je već pušteno u medije, neformalnim kanalima i zasebnim izjavama, ovaj paket antikriznih mera ne sadrži ništa spektakularno, a u njemu ima najmanje konkretnih projekata reformi onih delova sistema koji u suštini stalno reprodukuju finansijsku krizu, konzerviraju recesione okvire proizvodnje i zaposlenosti, te sputavaju svaku liberalnu akciju u domenu ekonomske politike.
Neka vrsta dobre vesti je najava potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića da će se rebalans državnog budžeta naći u Skupštini Srbije već do kraja juna, dok je ministar finansija Mlađan Dinkić ranije spominjao polovinu jula. Ovo „ubrzanje“ verovatno su provocirali loši majski rezultati u prikupljanju budžetskih prihoda. Naime, deficit budžeta je, prema podacima Ministarstva finansija, za prvih pet meseci ove godine narastao na 93, 64 milijarde dinara, a za celu godinu bilo je planirano da iznosi 121 milijardu. Najviše zabrinjava neverovatno veliki promašaj u prikupljanju PDV-a – u petomesečnom razdoblju očekivalo se 434 milijarde dinara, a prikupljeno je samo 159,2 milijarde. To jednostavno znači da su privreda i stanovništvo u velikoj finansijskoj oskudici.
U takvoj situaciji, kada se na godišnjem nivou očekuje za oko 100 milijardi dinara manji budžetski priliv od očekivanog, Vlada Srbija se odlučila da smanji budžetske troškove za 40 milijardi dinara, a projektovani budžetski deficit poveća sa 3,6 na 4,7 odsto BDP-a. Navodno će se oko 30 milijardi dinara uštedeti kresanjem novca odobrenog ministarstvima Vlade Srbije. Dodatnih oko 10 milijardi dinara trebalo bi da se uštedi na subvencijama privredi – to jest, najvećim delom, preduzećima u restrukturiranju, ali i raznovrsnim parainvesticionim državnim fondovima. Čini se da će pad budžetskih prihoda iz klasičnih poreskih izvora delimično biti kompenzovan i prodajom ili izdavanjem u zakup nekoliko javnih preduzeća.
I ovo što smo nabrojali izgleda da će se sprovoditi „selektivno“, odnosno voluntarno, što jednostavno širi sumnju da će biti ostvareno. Čak se kao deo antikriznog paketa spominju i neke gotovo tragikomične mere poput „nulte tolerancije“ prema poreskoj evaziji, kontrola primene zakona o javnim preduzećima i nekakvi timovi za istraživanje rada tih preduzeća ili kontrola zapošljavanja „na svim nivoima vlasti“ što uključuje i izradu „centralnog registra“ zaposlenih u državnoj upravi na svim nivoima. Sve te mere isprobavali su svi centralizmi na svetu, ali njegovu neracionalnost nikad nisu izlečili.
Najviše pažnje mogle bi privući neke „reformske najave“ u domenu radnog zakonodavstva. „Ministarska super trojka“, koliko je zasad poznato, izgleda da, pod pritiskom stranih investitora, priprema neke mere koje bi tržište radne snage učinile elastičnijim. Naime, izgleda da se priprema otvaranje mogućnosti da se produži ugovaranje rada na određeno vreme, sa jedne na tri godine – što je već učinila većina evropskih zemalja. To bi ohrabrilo kompanije da zaposle više ljudi „na određeno vreme“, ne plašeći se šta će s njima ako konjunktura opadne, a pritom bi ti zaposleni imali razloga da se zalažu na poslu kako bi sačuvali radno mesto. Druga konkretna mera je da se promeni obaveza poslodavca da svakom otpuštenom radniku mora da plati otpremninu za ceo radni staž, a ne samo za onaj njegov deo koji je obavljao kod poslednjeg poslodavca. Ova dva osnovna „reza“ u važećem zakonu o radu verovatno bi povećala ne samo otpuštanje nego i zapošljavanje.
Kad se zajedno pogledaju mere štednje i najava promene radnog zakonodavstva – ispada da će „ceh antikriznog paketa“ platiti najviše željezničari, seljaci i „hronični stečajci“ (smanjenje subvencija), kao i radnici u privatnim preduzećima (izmene kolektivnih ugovora), dok se javnom privrednom sektoru zasad samo preti većom kontrolom.
Iz svega toga se može zaključiti da vladajuća koalicija ima određeni strah od socijalnih napetosti i protesta ili pak smera da raspiše neke prevremene izbore. Naime, većinu velikih demonstracija protiv mera štednja i reformi u evropskim državama, proteklih nekoliko godina, organizovali su sindikati zaposlenih u državnim preduzećima i javnim službama – i tu okolnost je „super trojka“ naših ministara sigurno imala u vidu.
