Sto godina samoće

Jedan je od retkih novinara koji je u postpetooktobarskom periodu, kad je lustracija bila ružna reč, platio za sejanje mržnje sa malih ekrana u vreme Slobodana Miloševića. Porodice poginulih smatraju da je Dragoljub Milanović neka vrsta žrtvenog jarca, samo jedan od mnogih koji su znali da će zgrada RTS-a 24. aprila 1999. biti pogođena. Veruju da je kriv, ali da je Milanović samo jedan „šraf kog su drugovi žrtvovali“, a da se ni dan-danas pred licem pravde nije našao niko iz tadašnjeg državnog vrha, koji je dozvolio da dođe do ove tragedije.

Dragoljub Milanović je na poziciju generalnog direktora Radio-televizije Srbije došao 1995, posle Milorada Vučelića. Njegova karijera je bila vrlo uobičajeno partijska: pre dolaska u direktorsku fotelju bio je novinar TV Prištine, dopisnik „Politike ekspres“, a kasnije i urednik političke rubrike tog lista. U vreme Osme sednice pričalo se da je Milanović unapred znao šta će koji delegat reći i šta će od čijeg govora ući u novine. Na XI kongresu CK Srbije 1989. izabran je za izvršnog sekretara, da bi tri godine kasnije bio imenovan za glavnog urednika Informativnog programa RTS-a. Pošto je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma bilo logično da Milošević kao balkanski mirotvorac promeni i svoju informativnu politiku, već izvikani Vučelić bio je prinuđen da svoje mesto ustupi ne toliko profilisanom, a opet u propagandi dovoljno verziranom Milanoviću. U tom smislu, Milanović je ne samo ispunio već verovatno i prevazišao Miloševićeva očekivanja: laži, huškanja, medijske konstrukcije i nenamensko trošenje sredstava nastavljeni su, ali ovaj put čak i bez one trunke ukusa i morala koja je prethodno bar ponekad mogla da se nađe. Dragoljub Milanović je Petog oktobra jedva izvukao živu glavu iz RTS-a, a do danas je robijao zbog toga što je direktno odgovoran za smrt šesnaestoro radnika te kuće ubijenih u napadu NATO-a u aprilu 1999. („Vreme“ 1017, 1. jul 2010, „Svi direktori RTS-a“).

Ono što godinama pričaju porodice poginulih zvuči razumno za one koji su za vreme bombardovanja bili u Beogradu. Znalo se da će gađati RTS, napetost je dostigla vrhunac kad je Tatjana Lenard bacila rukavicu u lice NATO-u. Dobar direktor kaže momcima i devojkama da idu kući jer im preti smrtna opasnost, a loš direktor „samo vrši svoju dužnost“ i preti otkazima. „Ne aboliramo mi ni NATO, koji je bacio bombe, ali na osnovu ovoga je jasno i da je naša država direktno učestvovala u tom zločinu. U vreme kada smo izgubili našu decu, mi nismo znali za tu naredbu, ali sada možemo da kažemo da smo kao roditelji i porodice osuđeni na doživotnu robiju od strane NATO-a i onih koji su u to vreme vodili Srbiju. Čak ni osam ljudi koji su 1999. sedeli u Upravnom odboru RTS-a koje smo nabrojali u našoj tužbi nikada nisu procesuirani! Sam Milanović nikada na suđenju nije pomenuo ko mu je dozvolio da uradi ono što je uradio, već se solidarisao sa drugovima, ćutao i odležao zatvor“, rekla je Mirjana Stoimenovski, majka poginulog Darka.

PETI OKTOBAR: Za razliku od 24. aprila 1999, kada su Dragoljub Milanović i Milorad Komrakov znali šta se sprema, 5. oktobra 2000. godine nisu znali šta ih čeka. Jedan od glavnih punktova koje je trebalo osvojiti bila je Miloševićeva televizija. Program Radio-televizije Srbije prekinut je oko šest po podne, a do tada nije objavljen nijedan snimak hiljada ljudi koji sa svih strana nadiru u Beograd. Rukovodstvo Televizije je gledalo sa četvrtog sprata šta se dešava, ubeđeni da će vojska i policija rasterati narod, a ako treba i zapucati. Bager, molotovljev koktel, Radio-televizija Srbije u plamenu. Ljiljana Milanović, supruga i koleginica, nekako je pobegla, ali Komrakov i Milanović nisu. I dalje je, skoro 12 godina posle tog prebijanja, neprijatno gledati masu sa štanglama i motkama kako pokušava da linčuje čoveka.

U međuvremenu, pre odlaska u zatvor, „Glas javnosti“ prenosi 2. decembra 2000. godine da je Dragoljub Milanović postao medijski savetnik svrgnutog predsednika Slobodana Miloševića. Navodno je „odradio veliki posao“ u organizovanju kongresa socijalista i u nekoliko navrata u novom sedištu SPS-a u bivšoj zgradi JUBMES banke na Novom Beogradu razgovarao sa Slobodanom Miloševićem. Supruga Ljiljana Milanović, takođe novinar RTS-a, u probranom društvu je navodno pričala da se s mužem sprema na dalek put u neku „prijateljsku zemlju“.

U ZATVORU: Nekadašnji Okružni sudu u Beogradu osudio je Milanovića u junu 2002. na deset godina zatvora zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti, odnosno nepoštovanja odluke nadležnih saveznih vlasti o izmeštanju ljudstva i tehnike državne televizije na alternativne lokacije. Suđenje su pratili članovi porodica poginulih radnika RTS-a, koji su Milanoviću u jednom trenutku dobacili da „laže“, na šta im je uzvratio: „Navikao sam i na gore od vas.“ Početak suđenja su pratili tadašnji funkcioneri Socijalističke partije Srbije Uroš Šuvaković, Dejan Backović i Branko Ružić. Sud je dozvolio da na slobodi sačeka da presuda postane pravnosnažna, ali je pobegao u Crnu Goru, gde je i uhapšen za vreme operacije „Sablja“ 2003.

U zatvoru je najpre imao otvoreni tretman, ali su mu te privilegije ukinute nakon reakcije porodica žrtava stradalih u bombardovanju. Njegova supruga je tvrdila da je on „jedini politički zatvorenik u Evropi“. Sam Milanović je negirao navode optužnice govoreći je proces protiv njega politički montiran i da se ne oseća kao osuđenik, već „kao ratni zarobljenik NATO pakta i njihovih saradnika u Srbiji“.

Pored njega, za tu tragediju niko nije bio procesuiran. Nadležno tužilaštvo, međutim, i dalje istražuje da li postoji još nečija odgovornost za pogibiju radnika. Portparol Republičkog javnog tužilaštva Tomo Zorić je govorio da tužilaštvo postupa u tom predmetu i da nema bojazni da će taj predmet zastareti. Prema njegovim rečima, Ministarstvo odbrane je po nalogu tužilaštva dostavilo svu traženu dokumentaciju koja se odnosi na taj događaj i tužilaštvo radi na tom predmetu.

PONOSIM SE ŠTO SAM DODELJIVAO STANOVE: U saradnji sa FTN i firmom AlfaNum

Milanović će se ponovo naći u Palati pravde krajem septembra, kada mu je zakazano ročište. Tužilaštvo tereti Milanovića da je od 4. septembra 1996. do 21. avgusta 2000. godine u Beogradu, kao generalni direktor Radio-televizije Srbije, zloupotrebio službeni položaj, dodeljujući stanove i stambene kredite „deficitarnim kadrovima“, što Milanović negira.

„Jedino što sam kao direktor mogao da uradim jeste da radnicima obezbedim krov nad glavom za vreme dok su bombe padale po Srbiji“, rekao je on i dodao da nije krao, niti da je RTS-u prilikom dodele stanova pričinjena materijalna šteta. On je kazao da nijedan stan nije mogao da bude otkupljen dok Vlada Srbije nije dala saglasnost.

Milanović je optužen da je zloupotrebom službenog položaja od septembra 1996. do avgusta 2000. godine, bez saglasnosti urednika i mimo stambene komisije, dodeljivao stambene kredite takozvanim deficitarnim kadrovima i tako drugima pribavio imovinsku korist u iznosu od 38 miliona dinara. Bivši generalni direktor RTS-a je na početku prethodnog suđenja, 21. novembra 2008. godine, negirao krivicu i istakao da nije dodelio 53 stana, kako stoji u optužnici, nego između 200 i 300 stanova.

Na početku suđenja, Milanović je tvrdio da su stanovi dodeljivani „deficitarnim kadrovima“ koji su redovno bili gubitnici na konkursima, na kojima su stanove dobijali „socijalni slučajevi“. Prema oceni Radne grupe, koju je na zahtev Sindikata Nezavisnost formirao direktor RTS-a Aleksandar Crkvenjakov 2001, većina „deficitarnih kadrova“ dobijala je „stanove koji su po strukturi mnogo veći od onih koji bi im, s obzirom na broj članova porodičnog domaćinstva, pripali prema Pravilniku“. Prema kriterijumu „bliskosti“, ocenila je Radna grupa, „dobili su stan svi koji su na neki način bili povezani s Milanovićem i strukturama“ oko njega, te su svoje stambene probleme rešavali kao deficitarni kadar „telefonisti, sekretarice, vozači, portiri, daktilografi, kuriri“. Vrednost 87 stanova i 110 stambenih kredita koje je u periodu od januara 1996. do 5. oktobra 2000. godine podelio Milanović, bila je procenjena na najmanje 15 miliona nemačkih maraka.

„Optužen sam za nešto čime bi se svako ponosio. Optužnica, koje se gadim, obračun je sa socijalističkim režimom, jer je sve rađeno po socijalističkim zakonima. Imena onih koji su dobili stanove i nalaze se na optužnici probrana su kako bi se protiv njih vodila hajka kao protiv mene“, rekao je tada Milanović. Stanove je Milanović, mimo besmislenih procedura, dodelio kolegama i koleginicama, od Komrakova, Lenardove, Drecuna i drugih… Njegova supruga je kao „deficitaran kadar“ dobila stan od 37 kvadrata, a za sebe je izabrao stan od 196 kvadrata, a stan u kojem je živeo sa ženom ustupio je televiziji.

NAREDBA 37: Dok joj je suprug bio na izdržavanju kazne, Ljiljana Milanović je napisala knjigu „Odmazda zbog istine“ ili „Ko je, kako i zašto osudio direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića“. U knjizi-dokumentu Milanovićeva je poređala činjenice iz kojih se, prema njenom mišljenju, vidi da je bivši prvi čovek RTS-a osuđen na deset godina robije na pravdi boga, odnosno političkom voljom. Na promociji knjige govornici su, od dr Smilje Avramov do Miroslava Lazanskog, govorili mahom da je jedino NATO kriv, a autorka knjige je tom prilikom analizirala sudske dokaze i spise: „Moram da pomenem i zloglasnu Naredbu 37, koja se takođe nalazi u knjizi, a koja je bila glavni dokaz za Milanovićevu krivicu. Najvažniji ali i najlažniji dokument. Čak i po toj naredbi, za koju se ne zna ni ko ju je napisao, na njoj nema ni pečata Vlade, niti je zavedena, Milanović je imao pravo da proceni kad da je aktivira, odnosno kada i da li treba da iseli zaposlene iz zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici“, rekla je Milanovićeva, a preneo „Svedok“. Jednu je stvar zaboravila da spomene: njen bivši generalni direktor Radio-televizije Srbije i tadašnji i sadašnji suprug Naredbu 37 nije aktivirao jer mu Onaj koji se ne potpisuje i ne udara pečate kad odlučuje o životu i smrti, nije rekao da je aktivira.

„Nama je bitnije da ova država prizna šta se tada desilo, jer je jasno da postoji i odgovornost tadašnjeg državnog vrha“, rekla je Mirjana Stoimenovski. „Savezna vlada je izdala jasno naređenje da se u vreme vazdušne opasnosti svi zaposleni u javnim preduzećima isele. Za zaposlene u RTS-u bilo je određeno izmeštanje u Topčider. Ta naredba je u Milanovićevoj fioci stajala od 24. marta do 23. aprila 1999, dana njihove pogibije, i on nije želeo da je aktivira, tako da od svih preduzeća jedino ljudi iz RTS-a nisu evakuisani. Nije tačno da on nije preduzeo mere da se ljudi evakuišu, već nije izvršio državnu naredbu, i zato je trebalo da mu se sudi za izdaju.“ Ona napominje da ni Vojska, koja je znala za naredbu koju Milanović nije izvršavao, ni sam državni vrh nisu ništa uradili da se Milanović natera da izvrši državnu naredbu i da su o tome svi ćutali, iako su znali da će zgrada državne televizije biti meta NATO-a.

Kao zatvorenik, Dragoljub Milanović je jednom prilikom, kad je trebalo da ga prebace iz „Zabele“ na početak drugog suđenja zbog zloupotrebe službenog položaja, rekao: „Osudite me i na sto godina, samo da više ne dolazim ovde.“ Moralna krivica Dragoljuba Milanovića teška je sto godina samoće.