Start trogodišnjeg ogleda

Dva dnevnika, koja nisu u svađi sa političkim elitama u svojim republikama, sasvim različito su videla prvi dan konstitutivne sednice parlamenta eksperimentalne zajednice Srbije i Crne Gore. Dok je beogradska „Politika“ izveštaj optimistički naslovila sa „Novi početak“, podgoričke „Vijesti“ obavestile su svoje čitaoce o teškim mukama kojima su poslanici crnogorske vladajuće koalicije bili izloženi odlaskom u Beograd, dajući svom izveštaju dramatičan naslov: „Konstitutivna sjednica nove zajednice prekinuta incidentom, odložen izbor predsjednika: čim se domogao fotelje, Mićunović izigrao koalicione partnere“.

Nije teško naći argumente za oba suprotstavljena pristupa. Logično je, naime, govoriti o „novom početku“, s obzirom na činjenicu da su posle nekoliko godina u poslaničke klupe renovirane zgrade na Pašićevom trgu ponovo seli predstavnici crnogorske vladajuće koalicije, pa čak i radikalno secesionistički nastrojenog opozicionog Liberalnog saveza, a da niko nije video da su na to bili prisiljeni nekom opasnom oružanom silom.

S druge strane, netom izabrani predsednik nove skupštine Dragoljub Mićunović zaista nije poslušao odluku crnogorskog dela većine koja ga je izabrala, odlučivši da prihvati zahtev opozicionih stranaka da prekine sednicu, kako bi poslanici imali vremena da prouče predloge zakona o izboru predsednika i ministara nove zajednice. (Time je, kako je ljutito primetio crnogorski dnevnik, Svetozar Marović onemogućen da već u utorak „sjedne u stolicu predsjednika državne zajednice“, ali nije i probijen zakonski rok za konstituisanje organa zajednice.)

NESTAO POSLANIK: Mićunovićeva odluka je, međutim, imala i predistoriju: nešto ranije u toku dana održan je sastanak predstavnika stranaka sa predsednikom parlamenta, na kome je razmotreno nekoliko predloga vezanih za dalji rad. Pokazalo se, međutim, da je predstavnik vladajuće crnogorske Demokratske partije socijalista (DPS) nestao sa završnog dela sastanka, na kome je opozicija tražila da se sednica prekine, kako bi poslanici imali vremena da pripreme amandmane na predloge zakona koji su im upravo uručeni. („Ne možemo omah da damo amandmane, nemamo ni daktilografkinju“, zavapio je Borislav Pelević, lider Stranke srpskog jedinstva.) Ljuti zbog takvog odnosa DPS-a, predstavnici crnogorske, a potom i srpske opozicije zapretili su da će napustiti sednicu ako se ona istoga dana nastavi raspravom o vruće odštampanim zakonima (poslanici crnogorske opozicije su se, letimično pregledavši ponuđeni dokument, odmah skandalizovali zbog predloga da se predsednik države bira prozivkom „kao u kasarni!“).

Mićunoviću se, očigledno, nije dopala mogućnost da već prvog dana predsedava desetkovanim parlamentom, pa je najpre predložio da poslanici glasanjem donesu odluku o nastavku rada, ali je onda, verovatno u strahu da će glasačka mašina biti neumoljiva, ipak zamolio predstavnika DPS-a da iznese razloge zbog kojih ta partija insistira na brzom postupku. Umesto iznošenja bilo kakvih, pa i najneverovatnijih razloga za žurbu, predstavnik DPS-a je saopštio samo da su predstavnici crnogorske vladajuće koalicije „tako odlučili“, ali se znatno duže zadržao u demantovanju prilično pežorativnog načina na koji je opozicija opisala njegov „nestanak“ sa sastanka, tvrdeći da je morao da ode na konsultacije sa partijskim kolegama. Takvo „objašnjenje“ izgleda da je pomoglo Mićunoviću da brzopotezno donese samostalnu odluku o dozvoljavanju poslanicima da pročitaju materijal koji ima da bude usvojen.

OPET MANDATI: Ni tok sednice koji je prethodio „incidentu“ nije nagovestio naročito konstruktivan pristup novopečenih poslanika radu na primeni Beogradskog sporazuma, ali je zato preneo u parlament zajednice sve boljke i probleme republičkih skupština. Tako je, umesto svečarske atmosfere zbog stvaranja nove države, početak skupa obeležila oštra rasprava o legitimitetu poslanika iz Srbije, izabranih na osnovu odnosa snaga u znatno prekrojenoj Skupštini Srbije. Prvi je sa primedbama istupio Ivica Dačić, u ime SPS-a, tvrdeći da su toj stranci „oteta“ dva mandata – jedan koji je pripao stranci Branislava Ivkovića i jedan koji je, usled smanjenja broja poslanika SPS-a u Skupštini Srbije, odvajanjem Ivkovićeve grupe, „pripojen“ DOS-u. Potom su se, iz istih razloga žalili Borislav Pelević u ime Stranke srpskog jedinstva (SSJ), Aleksandar Vučić, u ime obezglavljene Srpske radikalne stranke (SRS), i bolesni (od grla) lider Nove Srbije Velimir Ilić, koji je ocenio da je „ponuđeni model“ (izbora poslanika) poznat samo Zoranu Đinđiću, da je Skupština državne zajednice „oskrnavljena“ prisustvom Nataše Mićić i javno zapitao „ko je taj Marko Petrović, što nije ušao sa mnom da ga verifikujem nego se krije?“. (Petrović je bivši član njegove stranke koji je mandat u parlamentu državne zajednice dobio kao član novoformiranog poslaničkog kluba „Srbija“ u Skupštini Srbije.) Ilić se, nešto kasnije, žalio novinarima da nije normalno da njegova stranka koja je na prethodim izborima „regularno imala tri poslanika“ sada ima jednog, „a Žarko Korać, koji nije imao nijednog, sada ima pet“, zaključivši da je reč o „nagrađivanju poslušnosti“.

Pokazalo se, međutim, da su njihove najave da neće glasati za verifikaciju poslaničkih mandata odletele u prazno jer je Mićunović saopštio da su mandati već verifikovani u skupštinama članica zajednice, te da se stoga o njima i ne glasa.

PODELA: Glasanje o izboru predsednika i potpredsednika parlamenta potvrdilo je oštru podelu između novouspostavljene koalicije srpskog DOS-a (sa satelitima) i crnogorske vladajuće koalicije DPS–SDP s jedne strane i opozicije (u kojoj je i DSS Vojislava Koštunice) s druge strane. Uprkos brojnim komplimentima na račun predloženih kandidata koje su izneli pojedini opozicioni poslanici, nije bilo previše odstupanja od partijskog stava, bar kada je u pitanju glasanje za kandidata iz republike iz koje poslanici dolaze. Tako je Mićunović izabran glasovima 47 od ukupno 91 poslanika iz Srbije i 28 od ukupno 35 crnogorskih poslanika (za njega nisu glasali poslanici DSS-a, zbog čega je sam naknadno primetio da je on podržao Koštunicu na predsedničkim izborima i „branio“ mandate DSS-a u Skupštini Srbije). Potpredsednik parlamenta Milorad Drljević iz DPS-a izabran je sa 48 „srpskih“ i 19 „crnogorskih“ glasova.

Problemi su nastali i zbog predloga da se odmah pristupi usvajanju privremenog poslovnika o radu (koji će važiti 60 dana), pa je usledila pauza za izučavanje i pripremu amandmana na ponuđeni dokument. Od sedam amandmana koje je ponudio DSS, usvojena su dva, a njima se precizira odnos snaga u radnim telima koje će izabrati skupština i definiše kvorum, tako da je neophodno prisustvo više od polovine članova delegacija obeju država članica. Od petnaestak amandmana uobičajeno „amandmanski produktivnog“ SRS-a, usvojen je samo jedan, ali je njihovo obrazlaganje poslužilo Aleksandru Vučiću da vežba dobro poznatu skupštinsku ulogu opravdano odsutnog lidera njegove stranke Vojislava Šešelja.

I OSTALI PROBLEMI: Kao da „šlajfovanje“ koje je karakterisalo rad parlamenta od samog početka nije bilo dovoljno da pokvari utisak eventualnim optimistima, poslanici vladajuće crnogorske koalicije potrudili su se da naknadnim izjavama iznesu i neke druge primedbe na zvanični start trogodišnjeg političkog ogleda. Sudeći prema izjavi lidera Socijaldemokratske partije (SDP) Ranka Krivokapića, Mićunović je poslanike vladajuće crnogorske koalicije iznervirao i odlukom da dâ reč poslednjem predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. (Koštunica nema poslanički mandat, već je, kao i Nataša Mićić, predsednik Skupštine Srbije i v.d. predsednika Srbije, i Filip Vijanović, isto to ali u Crnoj Gori, sednici prisustvovao kao gost.)

Odlazeći predsednik je, ocenivši da „nam je potreban demokratski i dostojanstven prenos vlasti“, poverovao da će svojim obraćanjem napraviti simboličnu sponu između umiruće države i zajednice u nastajanju. „Ako nismo kadri da živimo u ovoj našoj užoj i nevelikoj zajednici, kako ćemo biti kadri da živimo u široj zajednici, Evropskoj uniji“, pitao se javno Koštunica, podsećajući na svoje razloge za učešće u radu na transformisanju Jugoslavije u Srbiju i Crnu Goru. Koštunica je posebno naglasio da „od uspeha državnog projekta Srbije i Crne Gore zavisi da li ćemo imati snage i mudrosti da se sadašnje granice ne promene i da nijedan deo teritorije ne bude izgubljen“, ističući da pre svega misli na Kosovo i Metohiju i dodajući da to „nije jedino područje gde su na delu centrifugalne sile“. Koštunica je izrazio nadu da će opstanak zajednice biti izraz narodne volje, a ne nagodbe političkih elita i poželeo poslanicima koji i dalje ne veruju u celishodnost opstanka zajednice da ih vreme razuveri.

I Filip Vujanović (DPS), v.d. crnogorskog predsednika, složio se da će konačnu odluku doneti građani na referendumu, ocenivši da je „vrijeme od tri godine sasvim primjereno da se provjeri koliko zajednica ima smisla i koliko je u interesu država članica“. Vujanović je, sve podsećajući da će odluku doneti građani, dodao i da će, nakon isteka trogodišnjeg moratorijuma na referendum, biti moguć razlaz po uzoru na Češku i Slovačku, ali je Ranko Krivokapić (SDP) pokazao znatno više nestrpljenja. Tvrdeći da će crnogorska vladajuća koalicija „učiniti sve da u naredne tri godine izgradimo funkcionalne veze između dvije nezavisne države, Crne Gore i Srbije, u interesu građana obje države“, Krivokapić je upravo u tome video cilj nastajanja parlamenta čiji je član, ali i Saveta ministara, koji bi trebalo da bude izabran do kraja sedmice. On je najavio i još jedno potencijalno „bojno polje“ između novopečenih srpsko-crnogorskih koalicionih partnera, rekavši da će SDP insistirati da se ključna ambasadorska mesta dodeljuju „po paritetu“. „Ako jedna država članica dobije ambasadorsko mjesto u Vašingtonu, drugoj treba da pripadne Brisel, i slično“, objasnio je Krivokapić.

A što se poslanika tiče, sudeći po „priznanju“ poslanika vladajuće crnogorske koalicije Novaka Kilibarde, možda i nije sasvim nemoguće da neki od njih u trogodišnjem periodu promene sadašnji „dosledan i principijelan“ stav o budućnosti zajednice. Kilibarda, koji je pet godina bio na čelu projugoslovenske Narodne stranke, u ponedeljak je, u zanosu iznošenja istorijskih i drugih naučno potkovanih razloga za „vraćanje crnogorske državnosti“, nesaglasnost sa samim sobom od pre par godina sasvim jednostavno objasnio rečima: „Vidio sam da sam išao zabludnim putem.“