Srpski žandari pod američkom komandom

Na sreću ili na nesreću, ponuda premijera Zorana Živkovića učinjena tokom nedavne posete Vašingtonu prihvaćena je i sada više nema nazad. Živković je tada predložio da Srbija i Crna Gora stave na raspolaganje Americi oko hiljadu vojnika za Irak, Avganistan ili gde već domaćini nađu za shodno. Ponuda je bila izrečena diskretno, ali je ipak nekako procurila u „Vašington post“ a odatle do domaće javnosti, koja se našla zatečena. Živković se našao u unakrsnoj vatri neprijatnih pitanja, od onih koja su osporavala pravni legitimitet učešća naše vojske u okupaciji bez mandata Ujedinjenih nacija, do anketa tipa „Da li biste poslali svog jedinca u Basru?“. Živković je uz pomoć savezne diplomatije pokušao da se odbrani tezom da ponuda nije učinjena Amerikancima nego generalnom sekretaru UN-a Kofiju Ananu za mirovne operacije pod plavom zastavom. Nije zvučao ubedljivo, a sada se ispostavlja da je, što kažu Englezi, bio „ekonomičan sa istinom“.

„Vreme“ iz višestrukih izvora saznaje da su već odmakle pripreme za slanje jedinica u jačini jednog bataljona (oko 250 ljudi) u Avganistan, gde će pod američkom komandom učestvovati u borbenim operacijama protiv ostataka Al Kaide i sve aktivnijih talibana. Nema više nikakve priče o plavim zastavama i održanju mira. Mada svi detalji još nisu utvrđeni, verovatno je da će bataljon biti upućen u okolinu Kandahara, najproblematičnije zone u Avganistanu. Treba napomenuti da brojku od oko 250 ljudi treba shvatiti uslovno: kada se uračunaju prateće službe i rezerva (jer ljudi moraju da se menjaju svakih nekoliko meseci), broj putnika za Avganistan sasvim se približava prvobitnoj Živkovićevoj ponudi.

U vreme kada je nudio trupe, Živković je verovatno računao da naša vojska ima dovoljno oficira sa bogatim i svežim ratnim iskustvom, pa neće biti problema sastaviti jedinicu. Problemi su se pojavili odmah, čim su dostavljeni američki kriterijumi: da bi bio kvalifikovan za misiju, prosečan borac bi trebalo da ima trideset i kusur godina, da je završio sve bitne vojne škole osim ratne, da govori engleski i da je po mogućstvu naporedo završio i neki civilni fakultet. Češljanjem spiska utvrđeno je da se broj takvih kadrova u Vojsci SCG može nabrojati na prste jedne sakate ruke. Čak i uz znatno blaže kriterijume bilo je očigledno da će jedinicu biti teško formirati. Glasovi iz Generalštaba o nedovoljnoj osposobljenosti naših jedinica za učešće u mirovnim misijama u inostranstvu predstavljaju tužan izraz ovog saznanja. Sem toga, ispostavilo se da jedan deo oficirskog kora uopšte nije oduševljen idejom da se stavi pod komandu nekog pukovnika protiv koga su do juče ratovali, a da drugi deo ima nerealna očekivanja o beneficijama takvog aranžmana.

ZOVITE ŽANDARE: Tu se neko dosetio da Vojska nije jedina firma koja raspolaže kadrovima sa ratnim iskustvom. „Ideja da se uključi Žandarmerija nametnula se sama po sebi“, kaže jedan vojni izvor. To zvuči logično: u Žandarmeriji ima momaka sa završenom Policijskom akademijom i ozbiljnim iskustvom u antigerilskom ratovanju. U načelu su bolje obučeni i obrazovaniji od svojih kolega iz VSCG, pa i u boljoj fizičkoj formi. Ispostavilo se, međutim, da je ovo naizgled očigledno rešenje otvorilo niz novih problema i pojačalo trvenje između vojske i policije.

Odlasku u Avganistan najviše se obradovao Goran Radosavljević Guri, policijski general-pukovnik i komandant Žandarmerije. Radosavljević je kao komandant takozvanih Operativno-poternih grupa (OPG) imao istaknutu ulogu u ratu na Kosovu i mnogo razloga da veruje da se za tu ulogu zanima tužilaštvo Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu. Ko je pažljivo pratio tamnošnji proces protiv Slobodana Miloševića mogao je da primeti da je od nekoliko svedoka zatraženo da potvrde Gurijevo mesto u komandnom lancu, a u vezi sa nekim zločinima koji se pripisuju OPG-u. U skladu s tim, Radosavljević je eventualni put u Kandahar shvatio kao dobrodošlu alternativu pozivnici od Karle del Ponte.

Vest o tome da će Radosavljević ići u Avganistan, i to kao komandant bataljona, prva je prošle nedelje objavila Televizija B92, pozivajući se na obaveštene izvore. U istoj vesti se kaže da Radosavljević ovih dana treba da otputuje u Sjedinjene Države da sa vojnim vlastima utanači detalje angažovanja bataljona. Vrlo brzo je usledio demanti ministra policije Dušana Mihajlovića. „Nemamo nikakvih ni ambicija ni predloga da kandidujemo komandanta Žandarmerije za komandanta tih združenih snaga, jer mislimo da to mesto pre svega pripada našim kolegama iz Vojske SCG“, rekao je Mihajlović. Uprkos tome, identična vest plasirana je ovih dana ponovo u nekim tabloidima za koje se smatra da su bliski policiji.

UPORAN I NEPOŽEljAN: Izvori „Vremena“ tvrde da Radosavljevićev odlazak u Avganistan nije sporan, ali da komanda nad bataljonom jeste, kao i put u Ameriku. „Na dogovor sa Amerikancima ići će general Milan Zarić, načelnik ABHO-a“, kategorični su u Ministarstvu odbrane SCG, uz opasku da pitanje komande nad bataljonom, koje je sasvim druga stvar, još nije rešeno. Inače, formacijski bi bataljonom trebalo da komanduje neko sa činom potpukovnika, pod nadzorom američkog pukovnika ili brigadira. Radosavljevićeve vanredno dobijene generalske zvezdice – tri komada – komplikuju tu priču.

Sem toga, ukazuju u Vojsci, Radosavljeviću uprkos ratnom iskustvu nedostaje osposobljenost za komandovanje bataljonom, koje zahteva diplomu Vojne akademije i položen majorski ispit. Neke kolege iz MUP-a spremne su da se slože. „On je sjajan kad treba organizovati dvadesetak ljudi da uprte rančeve, odu u šumu i završe neki posao“, kaže jedan visoki policijski oficir koji je usko sarađivao sa Radosavljevićem na Kosovu. „Bataljon je daleko iznad njegovih mogućnosti.“

Kad je reč o odlasku u Sjedinjene Države na razgovore o angažmanu bataljona, javlja se sasvim drugi problem: Radosavljević je tamo nepoželjna osoba. Čak i ako bi se našao u Americi, moglo bi da mu se desi da bude uhapšen. Protiv njega se, naime, vodi postupak zbog likvidacije braće Bitići, američkih državljana albanskog porekla koji su 1999. uhapšeni, a zatim izvedeni iz zatvora u Lipljanu i ubijeni. Njihove porodice su u Njujorku podnele privatnu tužbu protiv Radosavljevića, ali i drugih policijskih generala (Sreten Lukić, Vlastimir Đorđević) zbog tog zločina. Prema tamošnjim zakonima, američki sudovi su nadležni za ubistva američkih građana bilo gde u svetu.

Uprkos tome, Radosavljević po svemu sudeći nema nameru da odustane od komandne pozicije. Tokom kosovskog rata ispostavilo se da je pokušaj objedinjavanja vojnih i policijskih jedinica pod jedinstvenu (vojnu) komandu bio loša ideja; Radosavljević to iskustvo pamti, i ne želi da ga ponovi. Drugi faktor koji daje krila njegovim ambicija jeste svest o tome da mu Vlada Srbije duguje veliku uslugu iz vremena operacije Sablja, kada je Žandarmerija iznela lavovski deo sprovođenja vanrednog stanja. Sada Radosavljević računa da bi Vlada mogla da mu se revanšira komandnim mestom nad avganistanskim bataljonom. Upornost glasina da je njegovo imenovanje već gotova stvar daje osnova za verovanje da ta računica nije bez osnova. Uostalom, mnogima u Vladi bi laknulo ako bi imali mogućnost da na eventualno pismo od Karle del Ponte mogli da odgovore sa: „Primalac nedostupan, zadnja pošta Kandahar“. Sem toga, sa Radosavljevićem će u Avganistan otići i mnoge bivše „Crvene beretke“, na opšte olakšanje.

ZNAČAJNO ĆUTANjE: Nezgodno je i to što se rivalitet između vojske i Gurija po pitanju komande nad bataljonom prelama i kroz neke čisto političke podele unutar vladajuće koalicije. Stoga nije čudno što niko iz nadležnih institucija (MUP, VSCG, Amerikanci) za sada ne želi da se zvanično oglasi o upućivanju naših snaga u Avganistan. Radosavljević, koji inače ne izbegava novinare, do sada javno nije ništa rekao o svojim planovima za put. Američka ambasada u Beogradu odbila je da komentariše vest o našem kontingentu u Avganistanu uz napomenu da je to „stvar o kojoj najpre treba da se izjasne domaće vlasti“. Domaće vlasti, pak, nisu nimalo voljne da svoje unutrašnje razmirice iznose u javnost, pa ćute.

A tema jeste ozbiljna, i ne zaslužuje da se njen značaj izgubi u dvorskim spletkama. Iako su jedinice VSCG (odnosno bivše JNA) bile angažovane u mirovnim operacijama na Sinaju i na granici Irak–Iran, i uprkos tome što je simboličan broj našeg osoblja uključen u misije UN-a u Kongu i u Istočnom Timoru, odlazak u prekomorsku borbenu misiju pod tuđom komandom je nešto što Srbi dosad nisu radili, pa bi bio red da neko obrazloži taj presedan. Vlasti bi morale da pred narod izađu sa jasnom računicom šta SCG ovim aranžmanom dobija, a šta gubi. Čak su i pojedine članice NATO-a pitanje učešća svojih trupa u akcijama van teritorije NATO-a – na primer na Kosovu – rešavale ozbiljnim javnim raspravama i dubinskim sondažama javnog mnjenja. Na kraju krajeva, ovde nije reč o nacionalnom ponosu (koji je trenutno zaturen), ni o suverenitetu SCG (koji je odavno okrnjen), već se postavlja pitanje spremnosti vlasti da o odlukama od strateškog značaja konsultuje poreske obveznike.

Nepotrebna tajnovitost i unutrašnje podele već su proizvele štetu, koja se ogleda u polupečenim informacijama koje cure po čaršiji i podgrevaju svačije najgore sumnje. Trenutno su u neprijatnoj situaciji i premijer Živković, koji ni danas nema tri čiste da kaže šta je onomad obećao u Vašingtonu, i Amerikanci, koji vide da darodavci ne mogu da se dogovore kako da upakuju i isporuče poklon. Na kraju se lako može desiti da od čitave ideje o uspostavljanju strateškog savezništva ne ostane ništa, osim gorkog ukusa propuštene šanse. Ne bi nam bilo prvi put.