Sretnimo se na Sretenje

Sretenje se slavi 40. dana posle Božića, jer je 40 dana po rođenju Marija odnela Isusa u hram, gde su mnogi u novorođenčetu prepoznali Mesiju. “Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti”, reči su starca Simeona u Jevanđelju po Luki. Simbolički značaj dolaska malog Isusa među ljude koji u njemu vide spasitelja i mladih koji ovih dana idu pešice od grada do grada, dok im se ljudi uz drumove klanjaju i kleče, više je nego jasan.

Sretenje je, sa svetovne strane, još značajnije. Na taj dan, 15. februara 1804, počeo je Prvi srpski ustanak, a 1835. u Kragujevcu donet je Sretenjski ustav. Zato je ovaj dan i Dan državnosti Srbije. Kome srce ne zadrhti od slika koje znamo da ćemo videti baš tu, u Kragujevcu, tog dana, taj nek proveri da li srce ima. Jer dolaze studenti pešice, na biciklima, dolazi narod kolima, autobusima, kako ko stigne. I znamo da će biti zastave, i biće “Bože pravde” jer je himna, a biće i “Vostani Serbie” jer je naša i Dositejeva, a i ustanička himna. Glavno mesto okupljanja od Stare skupštine u kojoj je donet Ustav deli samo most dug 32 metra. Duž celog tog bulevara, Lepeničkog bulevara, biće narod, građani, tu će se slaviti Dan državnosti države koju ovih dana vraćamo od otmičara.

KAKO SMO USTALI ONOMAD

ilustracija: vladimir borovikovski, 1816. / wikipedia.org

I neće to biti prvo ustajanje naroda protiv otmičara i okupatora, s tom razlikom što sada imamo “unutrašnje okupature”, a ne spoljnog neprijatelja. Godine 1804, ni punih 40 kilometara od Kragujevca, na Sretenje su se okupili ustanici koji su uspeli da umaknu “seči knezova”. Oko tri stotine ustanika odlučilo je da se bori protiv dahija, pa su pristupili izboru vođe. Pošto su harambaša Stanoje Glavaš i knez Teodosije Marićević odbili da predvode ustanike, za vožda je izabran Karađorđe Petrović.

Po uzoru na “knežinske skupštine” koje su se u Beogradskom pašaluku redovno održavale pre ustanka, ustanici predvođeni Karađorđem rešili su da u Orašcu održe “narodnu skupštinu”.

Orašačka skupština, na kojoj su narodni prvaci iz beogradske i kragujevačke nahije odlučili da dignu ustanak i za ustaničkog vođu izabrali Karađorđa, nije običajna skupština knežinska prvo stoga što je bila tajna pa je za nju znao samo najuži krug odabranih ljudi, a drugo stoga što je bila ustanička, konspirativna i što je imala za cilj da izvrši dva važna zaključka jednog ranijeg, još užeg skupa narodnih prvaka, održanog u Orašcu 8. novembra 1803: da zaključi dizanje narodnog ustanka u Beogradskom pašaluku i izabere ustaničkog vođu. Ona je, u stvari, skup revolucionarnih narodnih knezova i drugih prvaka i starešina, izmešan sa licima svešteničkog čina s jedne i hajdučkim starešinama s druge strane, održan na teško pristupačnom i skrovitom mestu, u ranu zoru. Neposredan povod za njeno održavanje, kao i za sam ustanak, bio je seča knezova i narodnih prvaka koju su vršile dahije, kao i teško stanje koje je u zemlji vladalo pod sistemom dahijske uprave.

Na Sretenje, u samu zoru, postavljene su jake straže oko mesta na kome će se održati skupština. Učesnici, koji su dan pre ili u toku noći stigli sa raznih strana u Orašac, skupljali su se iznad Marićevića Jaruge, kod dva velika bresta, na zaravnju sa svih strana opkoljenom gustim lugom.

Karađorđe, koji je bio glavni organizator ove ustaničke skupštine, prikazao je položaj u kome se nalazi Beogradski pašaluk otkako je pod dahijskom upravom i izneo cilj ovoga sastanka. Od svih knezova, prvaka i hajdučkih starešina koliko ih je bilo na ovoj skupštini, nije bilo nijednog koji bi bio protiv dizanja ustanka. Istoričar Milenko Vukićević drži da je na orašačkoj ustaničkoj skupštini bilo prisutno oko 300 lica. Danas se, na osnovu istorijske i memoarske literature, može utvrditi samo prisustvo sledećih: prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Hajduk Veljko Petrović, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac, Đorđic iz Viševca, Jovan Krstović iz Bukovika, Aleksa Dukić, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Janićije Đurić, knez orašački Marko Savić, trgovac Teodosije Marićević, Aleksa Jakovljević, knez Vićentije Petrović iz Koraćice, knez Matija Jovičić iz Topole, Mihailo Badžak iz Jagnjila, Matija Karatošić iz Kopljara, Milutin Savić iz Garaša, Marko Katić, Petar Dugonjić iz Masloševa, Blagoje i Gliša, obojica iz Masloševa, Ćira Prokić i Miloje Čekerević iz Masloševa, Stevan Rajaković, Mata Milivojević, Mandić i Milovan Đurić iz Stragara (koji su u prošloj deceniji kratko bili opština u gradu Kragujevcu), Andreja Jokić, Rista Đurđezić, Mihailo Manojlović, Paun Čolkić, Matija Milošević, Lazar Milosavljević, Dimitrije Perić, Dimitrije Manojlović, Gavrilo Đurić, Grigorije Marković – svi iz Topole, Đorđe Dukić, Tanasije Dukić, Jovan Riznić, Sreten, Teofan i Jakov Tomković iz Baše, Gaja Ostojić iz Orašca, Petar Kara iz Trešnjevice, Hajduk Mileta iz Glibovca, Hajduk Kara Steva iz Prova, Hajduk Milovan iz Plane, Dimitrije Radović iz Vrbice, Milovan Đurković iz Jagnjila, Miloš Arsenijević iz Dragolja, Janko Račanin iz Rače, Nikodije Dobrić iz Ovsišta, Marko Milosavljević iz Kopljara, Nikola Leka iz Lipovca, Milovan Garašanin iz Lipovca, Radovan Garašanin iz Lipovca, Sima Serdar iz Darosave, Toma Starčević iz Orašca, Jovan Bulatović iz Orašca i Vasa Saramanda iz Bukovika.

Da ne odugovlačimo previše: okupili su se tog dana, dogovorili se i podigli ustanak koji je trajao punih devet godina. Tokom tih devet godina ni oni nisu hteli na pregovore, hteli su da vrate državu narodu. U tom, državotvornom smislu, najznačajnija zaostavština Prvog srpskog ustanka jeste to što je Ivan Jugović 1808. otvorio Veliku školu, koju je pohađao i Vuk Karadžić, a među predavačima je bio Dositej Obradović. On je 1810. otvorio i Bogoslovsku školu. Sve su to bili zameci otvaranja Velike škole, koje se desilo tek 1863. u Kapetan-Mišinom zdanju, odnosno – Rektoratu Univerziteta u Beogradu.

foto: zoran mrđa / fonet

A ONDA – DRŽAVA

Sretenje je važno i jer je 1835. godine donet Ustav Knjažestva Serbije (Уставъ Княжества Сербїе), poznat i kao Sretenjski ustav. To je prvi ustav Kneževine Srbije. Sastavio ga je političar i diplomata Dimitrije Davidović, rođen u Zemunu, а dobar deo života proveo u Smederevu, gde je i sahranjen.

Ustavom je izvršena podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što se i danas smatra standardom demokratije i ustavnosti. Vlast čine Knez, Državni sovjet i Narodna skupština. U današnje vreme ova podela odgovarala bi predsedniku, vladi i narodnoj skupštini. Ustavom je određeno da Knez i Državni sovjet dele izvršnu vlast. Proklamovana su prava i slobode građana, kao što su: neprikosnovenost ličnosti, nezavisnost sudstva i pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, ravnopravnost građana bez obzira na veru i nacionalnost. Ustavom su ukinuti ropstvo i feudalni odnosi.

Ustav je Davidović izradio po ugledu na francuski ustav iz 1791, ustavne povelje iz 1814. i 1830, i belgijski ustav iz 1831. godine. U “Novinama srbskim” broj 15, od 25. aprila 1835. godine, dao je kratak pregled Ustava SAD. Skovao je novi termin “ustav”, koji je zamenio dotadašnju tuđicu “konštitucija”. On je ovaj pojam povezao s glagolom “ustaviti”, da se jednim posebnim zakonom ustavljuje, tj. zauzdava vrhovna vlast. Davidović je u polunezavisnoj kneževini na vrlo slobodouman način sastavio najviši pravni akt na liberalnom ustrojstvu. Ustav je bio podeljen na 14 glava i 142 člana. U drugoj glavi, 3. i 4. članom bili su određeni grb i zastava Srbije, što jedna vazalna zemlja ne bi smela da ima. Zastava je bila “otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita”.

A SA DRŽAVOM I – UREĐENJE

Zakonodavna i izvršna vlast pripadale su knezu i Državnom savetu, a sudska nezavisnim sudovima. Izvršnu vlast je činilo šest ministara, a predsednik Saveta je predsedavao i ministarskim sednicama. Knez je imao pravo da po čl. 14. dvaput odbije predlog nekog zakona, ali ako bi i treći put bio izglasan, on je morao da ga prihvati pod uslovom “da ne ide na pogubu naroda, ili protivu Ustava državnoga”. Član 14. predstavlja modifikaciju sličnog člana iz francuskog revolucionarnog ustava iz 1791. U glavi VII Ustav je predvideo da sudstvo bude podeljeno na tri institucije: okružne sudove, Veliki sud (apelacioni) i jedno odeljenje Državnog saveta, kao sud trećeg i najvišeg stepena. Ustav u načelu proglašava podelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, ali to nije dosledno sprovedeno. U čl. 79. predviđeno je da se u celoj zemlji sudi po jedinstvenom zakoniku (na skupštini, knez Miloš najavio je narodu da će biti donet građanski zakonik). U čl. 80. opisana su prava i dužnosti sudija, a predviđao je potpunu nezavisnost sudija od bilo kakve vlasti.

U glavi VIII Narodnoj skupštini data su prava da određuje godišnji danak, da sa Savetom bira novog kneza i da se bez njenog odobrenja ne može povisiti kneževa godišnja plata, dok se bez kneževe saglasnosti ona ne može smanjiti. Skupština je imala budžetsko pravo, koje je predviđalo da se nikakvi porezi, nameti i zaduženja države ne mogu ostvariti bez njenog odobrenja. U kasnijem periodu iz ovog će se razviti predstavnički sistem i parlamentarna vladavina u Evropi. Naime, poresko pravo predstavničkog tela, uređeno u Magna carta libertatum iz 1215. godine, koja je bila na snazi samo dva i po meseca, postalo je opšteprihvaćeni ustavni princip tek krajem 19. veka, a bilo je prihvaćeno u ovom ustavu.

Poput načela u anglosaksonskom pravu “no taxation without representation” (nema oporezivanja bez narodnih predstavnika) iz 1768. godine, u Sretenjskom ustavu je uređeno budžetsko pravo Narodne skupštine. Članom 85. bilo je predviđeno redovno zasedanje Skupštine početkom maja (na Đurđevdan), na Knežev poziv, a zavisno od potrebe mogla je biti sazivana i više puta godišnje. Ovim ustavom predviđeno je da Skupština broji 100 članova, a narodni poslanik nije smeo da bude mlađi od 30 godina.

foto: miki jevtović / fonet

POTPISANA SREĆA SRBIJE

Ovako liberalan ustav ubrzo je izazvao proteste u Rusiji i Turskoj carevini, koje nisu imale svoje ustave. Uostalom, ni Habzburška monarhija, ni Pruska, a ni mnoge manje zemlje u to doba još nemaju ustave. Jedan od glavnih problema predstavljala je i zastava, koja je imala iste boje kao i francuska. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev izjavio je da je “Srbija u bezdan propala zbog francusko-švajcarske konstitucije”, te da je Ustav “francuski rasad u turskoj šumi”. Član Porte za inostrana dela nazvao ga je “zarazitelnom konstitucijom”.

I tu imamo paralelu sa vremenom sadašnjim. Nijedna vlada i nijedna vlast velikih sila ne podržavaju proteste u Srbiji. Zašto? Pa zato što su “zarazitelna konstitucija”. Ovi su protesti krenuli kao i oba ustanka: autentično domaći, iz dubine društva, narodni. To je nešto što svakoj vlasti može da se desi, pa nijedna nije luda da nas sad podrži. Narodi nas, sa druge strane, gledaju na Instagramu i Tiktoku i dive nam se. “Želim i ja kuhat sarmu studentima”, transparent je koji su Sarajlije nosile na jednom svom protestnom okupljanju, u utorak, 11. februara.

Ipak, kritike i pritisci na Srbiju otpočele su neposredno nakon donošenja ustava. Knez Miloš se nije mnogo suprotstavljao stranim pritiscima, koji su mu išli na ruku, jer je Ustav služio pre svega ograničavanju njegove svemoći. Uz izgovor da se mora udovoljiti stranim silama, Miloš je u kratkom roku razrešio sve ministre.

I šta je bilo posle? Pa, poslednjih dvesta godina nam je i gadno i krvavo i neprijatno, ali do ovih koji su sada na vlasti, okupatora poput njih nije bilo. Ni u Miloševićevo vreme nismo imali državu otetu od građana u ovoj meri, ovoliko kontrolisanu do poslednje mesne zajednice, sa vlašću zagledanom samo u sopstveni novčanik, koja preuzima zasluge za sve, a odgovornost ni za šta.

Sretenjski ustav je na snazi bio de fakto 14, a de jure 55 dana. U narodu je ovaj ustav izuzetno dobro primljen, a “Novine srbske” su pisale da je knez Miloš Obrenović potpisao “sreću Srbije”. Pa zato, hajmo svi u subotu u Kragujevac, da zajedno potpišemo novu sreću Srbije. Ovog puta bolju i dugovečniju. Za nikad više i za zauvek.