Srbija na otvorenom Balkanu

Dobar znak da je u Srbiji otpočeo proces jačanja racionalne ekonomske svesti u pogledu spoljnotrgovinskog otvaranja, posebno onog regionalnog na Balkanu, osetio se poslednjih sedmica kada se nijedan značajniji srpski političar nije upecao na marketinški zavodljiv mamac za mazohenu nacionalističku kuknjavu zbog izjave hrvatskog levičarskog, opozicionog kandidata za premijera Ljube Jurčića – da srpski kapital i dalje nije dobrodošao u Slavoniju, odnosno Hrvatsku „jer su ratne rane još sveže“. To je dobar znak i za nešto okasnelu ratifikaciju Sporazuma CEFTA, koja će se, nadamo se, obaviti u Narodnoj skupštini Srbije 28. jula (na kraju dana kada ovaj tekst mora da krene u štampu). Jer, CEFTA i bukvalno označava otvaranje tržišta Srbije prema Hrvatskoj, ali i Albaniji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Moldaviji i, naravno, Crnoj Gori.

Pored našeg premijera dr Vojislava Koštunice, zimus je u Bukureštu CEFTA sporazum potpisao i UNMIK u ime Kosova.

No, da se u kontekstu CEFTA još za trenutak zadržimo na nesrećnoj Jurčićevoj izjavi od 20. avgusta, koju je i sam hrvatski premijer Ivo Sanader nazvao ekonomskom glupošću. Zvanični Beograd je ovu ekonomski besmislenu, a predizborno politički problematičnu izjavu jednog od čelnika hrvatske opozicije dostojanstveno otćutao, uprkos tome što je okolnost da su hrvatski rezidenti u Srbiju investirali 365 miliona evra, dok su ulagači iz Srbije praktično odbijeni da ulože i jedan jedini evro na hrvatskom tlu – nudila raznovrsne varijante raspredanja omiljene priče o srpskoj neravnopravnosti u balkanskim ekonomskim odnosima i pružala povod za „retoriku reciprociteta“. Naime, čak ni uhodana „muzička banda“ za nacionalističku larmu ovoga puta nije uspela ni u srpskim medijima da nametne „osvetničke teme“ na terenu „ekonomskog patriotizma“, jer je najveći broj ljudi sada već razumeo da su Srbiji neophodne strane investicije, pa makar one dolazile i iz Hrvatske i Slovenije (mala Slovenija, tokom XX veka decenijama optuživana kako samo izvlači profit iz Srbije, a ne zanima je njen razvoj, u pet poslednjih godina investirala je u Srbiju 900 miliona evra).

Dakle, ako se za trenutak sve nacionalne iracionalne strasti ostave po strani i kada se puki podaci o neravnoteži ulaganja između Srbije i Hrvatske, na primer, stave u kontekst odnosa godišnjeg BDP-a per capita u dve zemlje – ispada da je logično da država koja ima za preko 60 odsto veći dohodak po glavi stanovnika od one druge, daleko više investira kod one prve. Hrvatska, naime, ima BDP per capita od oko 6500 dolara, dok je Srbija (sa navodno oko 4000 dolara BDP-a per capita godišnje) bliža proseku svih drugih članica CEFTA (koji iznosi oko 3000 dolara per capita).

PO GLAVI STANOVNIKA: Ovde sada nema potrebe da analiziramo zašto se CEFTA osporava najviše upravo iz te Hrvatske, koja bi trenutno mogla imati najviše koristi od Balkanske zone slobodne trgovine, jer su u pitanju pretežno politički razlozi, kao i strah Zagreba da će u EU biti pušten tek kada za tako što budu spremne i ostale zemlje CEFTA. A to, prema samom CEFTA sporazumu, može da se dogodi tek posle 2010. godine, kada konačno treba da se oformi zona slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi (do kada mora biti liberalizovano 90 odsto međudržavne trgovine članica CEFTA). Dovoljno je samo primetiti da razlozi za hrvatsko nezadovoljstvo ipak nisu samo političke naravi. Pre će biti da su ekstremno antijugoslovenski opredeljene hrvatske patriote istovremeno i kontrolori unosne uvozne spoljne trgovine, a i kontrolori nekih značajnih hrvatskih monopola u industriji i transportu.

Poznat je, naime, fenomen da samim uvoznicima obično ne smeta visoko ocarinjena cena uvozne robe (ukoliko je ona tražena), jer su onda i profiti „masniji“, a da monopolistima uvek smeta „otvorena privreda“, pogotovu ako je ona otvorena prema jeftinijim dobavljačima. No, posle prvih „političkih jauka“ što se Hrvatskoj nameće „carinska unija“ sa zemljama iz „ostatka“ nekadašnje Jugoslavije, i tamo su prevagnule nešto racionalnije prognoze. Tako, na primer, veći deo hrvatske štampe stalno objašnjava da i toj državi CEFTA ide u prilog, jer ona samo sa siromašnim zapadnobalkanskim državama ima trgovinski suficit i ni s kim više. Prošle godine, na primer, Hrvatska je u Srbiju izvezla robe za 335, a iz Srbije uvezla robe za 251 milion dolara.

Taj godišnji spoljnotrgovinski deficit Srbije prema Hrvatskoj (84 miliona dolara), kada su u pitanju države iz CEFTA više je nego kompenzovan trgovinskim suficitima sa Bosnom i Hercegovinom (pretežno Republikom Srpskom) od 406 miliona dolara, Makedonijom od 103 miliona dolara i Albanijom od 29 miliona dolara (sa Moldavijom imamo deficit od četiri miliona dolara). Sve u svemu, Srbija u zemlje današnje CEFTA izvozi robe za oko 1.340 miliona dolara, a iz njih uvozi oko 900 miliona dolara (međunarodna statistika, koja nam je pri ruci, još nema godišnji podatak za razmenu Srbije i Crne Gore, ali Srbija i u toj razmeni ima suficit).

SRPSKA EKSPANZIJA: Uza sve to treba primetiti da je Srbija u celini snažno krenula u spoljnotrgovinsku ekspanziju, pa je u prvom polugođu ove godine spoljna trgovina, u odnosu na isto razdoblje prošle godine, povećana za blizu 40 odsto. Istina, u ukupnom volumenu te trgovine u prvom polugođu 2007. godine, od 12 milijardi dolara na uvoz otpada oko osam, a na izvoz nešto manje od četiri milijarde. Ipak, za one koje mnogo ne brine veliki trgovinski deficit Srbije (uglavnom su to „privatni dugovi“ naših firmi, ali i javnih preduzeća), treba naglasiti da je naš izvoz ove godine uhvatio tempo od 42,5 odsto rasta, a mi ne izvozimo naglo poskupelu sirovu naftu, već je uvozimo (što znatno utiče na rast našeg uvoza za 37,7 odsto). Zanimljivo, snažan rast izvoza u dolarskom ogledalu (bez obzira što se on može objasniti i padom kursa dolara i statističkim doprinosom porastu izvoza koji sada zahvaljujemo separaciji Crne Gore) malo se ističe u našoj javnosti, mada predstavlja jednu od ne tako brojnih dobrih ekonomskih vesti, a možda i najbitniju za razvoj Srbije u narednim godinama. Možda ta „nagrada za otvorenost“ koja će eventualno uslediti Srbiji (ukoliko nas „kosovski kamen“ oko vrata ne vrati u izolaciju) najviše i zabrinjava druge članice balkanske CEFTA, jer je prirodno očekivati da najmnogoljudnija država ove zajednice, sa takvim tempom rasta spoljne trgovine, veoma brzo postane „trgovinski stožer“ Balkana.

Rivalitet Srbije i Hrvatske oko dominantne pozicije u balkanskoj CEFTA zapravo je već počeo. Uzmimo samo slučaj automobilske „šrafciger industrije“. Pošto je američki Ford najavio da će u Hrvatskoj locirati još jednu fabriku za sklapanje automobila, sa idejom značajne prodaje na području CEFTA, nedavni sporazum Srbije (u kome je bio veoma vidljiv potpredsednik Vlade Božidar Đelić) sa Dženeral motorsom o sklapanju Opelove astre u Kragujevcu (Opel je u vlasništvu GM-a) može se razumeti i kao pronalaženje pravog pandana hrvatskom izazovu. Možda je zbog toga Vlada Srbije pokazala toliko jedinstva u obračunu sa radnicima Zastave u Kragujevcu koji su tehnološki višak.

Neko će, možda, povodom ove hipotetičke priče na dosta dugom štapu dobaciti da je Evropska unija „naredila“ sklapanje balkanske CEFTA da bi se stvorilo koliko-toliko značajno jedinstveno tržište za svetske investitore u našem regionu, sa dvadesetak miliona potrošača, a ne da bi izašla u susret „domaćim privrednicima“. S tim u vezi moglo bi se gotovo rezolutno reći da je krajnje vreme da se zaborave ti anahroni pojmovi – jer danas u svetu i nema „domaćina“ i „domaćih industrijalaca“, to jest, tamo gde ih ima, nema značajne i profitabilne industrije. Čak i kada se, na primer, pominju „kineski prodori“ na američko tržište i borba za njihovo zaustavljanje – mnogi analitičari se pitaju šta je tu kinesko, ako se investicije pojedinih američkih kompanija u Kinu mere sa 600-700 milijardi dolara. Ili, ako smo već spomenuli Dženeral motors, zašto da ne spomenemo da je famozni ruski investitor Oleg Deripaska kupio pet odsto akcija GM-a. (Da li je to možda uticalo na Koštunicu i Đelića da u kragujevački auto-program brzo uvrste nemački, odnosno američki, odnosno ruski Opel, to jest GM?)

SVE NAJBOLJE: Ključni instrument balkanske CEFTA ne samo za međusobno proširenje trgovine nego i za prodor na treća tržišta biće institucija takozvane „dijagonalne kumulacije porekla robe“, što će robama koje će se proizvoditi od različitih sirovina ili poluproizvoda iz različitih zemalja zapadnog Balkana omogućiti bescarinski promet kako unutar CEFTA, tako i prema Evropskoj uniji, pa i na teritoriji drugih asocijacija koje takve sporazume imaju sa EU-om. U tom smislu, kako ističe Dejan Jovović, jedan od naših stručnjaka koji je učestvovao u pripremi uključivanja Srbije u ovaj sporazum („Politika“ od 26. avgusta), „nesumnjivo je da je područje CEFTA atraktivno za investiranje i da će unaprediti regionalnu saradnju, a Srbija može u okviru CEFTA sporazuma da postane ‘komercijalni centar’ zapadnog Balkana i pogodno mesto za strana direktna ulaganja“.

Privredna komora Srbije je u svom zvaničnom stavu takođe „veoma pozitivno“ ocenila stvaranje CEFTA. U njenom saopštenju od 26. avgusta ističe se da se od CEFTA očekuje „povećanje obima razmene i poboljšanje strukture izvoza i uvoza sa zemljama u regionu i drugim zemljama; proizvodna kooperacija i zajednička proizvodnja radi plasmana na treća tržišta; povećanje produktivnosti zbog pojačane konkurencije; veći obim stranih investicija, naročito green field investicija; brži ulazak u EU i STO; te harmonizovano zakonodavstvo u zemljama u regionu“.

Na kraju, ulazak Srbije u CEFTA sporazum, uprkos čudnoj zaboravnosti da se do polovine jula ove godine on ratifikuje u Narodnoj skupštini (što tehnički može Srbiju da omete da na konstitutivnom samitu članica u Skoplju 15. septembra odmah uđe u komitete CEFTA), jedan je od nužnih dokaza da se ona drži „evropskog puta“. Ukoliko se opet pojave neke zapetljancije oko ratifikacije, što niko ne očekuje – to će biti znak da se ljulja čitava evropska strategija „petoktobarske Srbije“.