Sloboda i pravda se ne dobijaju na tanjiru

Početkom septembra 2014. nekadašnji centarfor Partizana, Aston Vile, Saragose, Parme, Osasune i Rubin Kazanja, Savo Milošević, napuniće četrdeset jednu godinu. Iako direktor svih selekcija Fudbalskog saveza Srbije, Milošević je danas praktično – penzioner. Ipak, kaže da je zadovoljan poslom, a da ga posebno raduje to što Fudbalski savez ima određenu autonomiju, što UEF-i i FIFA odgovara kao svojim krovnim institucijama i što – budući da nije javno preduzeće – uglavnom ne zavisi ni od Ministarstva sporta, ni od države Srbije.

„Bez obzira na to što sam još pre šest godina stavio tačku na aktivno bavljenje fudbalom, u svim formularima koje danas popunjavam, u rubrici ‘zanimanje’ i dalje pišem – profesionalni fudbaler“, kaže Savo Milošević. „Funkcija koju trenutno obavljam svakako je drugačija od onoga što sam nekada radio: reč je o vrsti posla koji je, iako u vezi sa fudbalom, više administrativan, birokratski. I svakako ne tako dinamičan. Doduše, šta može biti dinamično kao fudbal?!“

„VREME„: Je li bilo teško prilagoditi se tom drugačijem, manje dinamičnom tempu o kome govorite?

SAVO MILOŠEVIĆ: Budući da imamo deset nacionalnih fudbalskih timova, ovo što trenutno radim je, srećom, daleko od dosadnog. Naše selekcije godišnje odigraju preko stotinu utakmica, tako da je uvek mnogo obaveza, čestih putovanja, rada na terenu… Naravno, u ovom poslu nema adrenalina koji čoveka udari u glavu čim stupi nogom na teren; nema želje da pokažete svetu da ste bolji od protivnika. Što, pretpostavljate, mora da nedostaje svakome onome ko je tu strast i to ushićenje osetio makar jednom u životu. Sa druge strane, priroda se potrudila da mnogo toga uredi: moje telo odavno nije sposobno da izdrži tu vrstu igračkog napora, što vas onda natera da se pomirite sa realnošću. Hoću da kažem da je posao koji trenutno radim u skladu sa mojom krštenicom, sa godinama koje imam. I, tako… Snalazim se… Zanimljivo je… Tim pre što je fudbal komplikovaniji, kompleksniji od mnogo čega.

Kao direktor svih selekcija Fudbalskog saveza Srbije dobro sarađujete sa predsjednikom Saveza Tomislavom Karadžićem?

Verovatno aludirate na kritike koje sam izneo na račun srpskog fudbala nakon što sam, u trci za mesto predsjednika Fudbalskog kluba Partizan, izgubio od Dragana Đurića.

Tako je.

Shodno funkciji koju obavlja, predsednik Karadžić je naprosto bio u obavezi da brani stavove Fudbalskog saveza Srbije; zato smo javno i polemisali. Sa ovog mesta, danas ga, u tom smislu, mnogo bolje razumem.

U međuvremenu, kao pragmatičan čovek velikog iskustva, Tomislav Karadžić me je, posle svega, pozvao da dođem u FSS. I, sada je sve u redu, dobro funkcionišemo. Sa druge strane, ostajem pri oceni da u srpskom fudbalu mnoge stvari nisu dobre.

Šta nije dobro?

Koliko strana ste predvideli za ovaj intervju? Jer, ako krenem da nabrajam…

Dobro, evo, recite šta mislite da su najveći problemi? Smeta li vam, recimo, kada bijesni navijači ulete na teren i skinu traku kapitenu Partizana ili Zvezde?

Nasilje na terenima i navijačke grupe koje sebi pridaju daleko veću važnost od one koju stvarno imaju zaista predstavljaju veoma veliki, problem ne samo fudbala nego i društva u celini. Naravno da mi smetaju navijači koji žele da se mešaju u politiku kluba, u njegovo funkcionisanje i vođenje. Takvi nikako da shvate da poslove moraju da obavljaju ljudi koji su za to kvalifikovani i sposobni, a ne oni koji veruju da su važni samim tim što su navijači. Nažalost, naši sportski klubovi neretko postaju taoci nerazumnog ponašanja svojih navijača, zbog čega i dolazimo u situaciju da se odluke važne za neki sportski klub donose pod pritiskom. Čime se, naravno, ne dovodi u pitanje samo fudbal, nego i sport uopšte.

Sa druge strane, zašto država ne sankcioniše nasilje o kome govorim? Zar to nije njena dužnost?

Zašto država to ne čini?

Zato što svaka vlast uvek ima neku svoju računicu. Jer, da zaista želi tome da stane na put, vlast bi to i učinila. Koliko puta smo čuli da je i najslabija država jača od najjačeg pojedinca? Da, i?!

Imam utisak da i oni koji kritikuju stanje o kome govorim često kucaju na pogrešna vrata. Naime, Fudbalski savez Srbije nema moć da sa zakonski bori sa nasilnicima; nema mehanizme, nema policiju, vojsku… Sve to ima država. I to je, ponavljam, njen posao. Međutim, umesto da reši problem i kazni nasilnike, država kažnjava klubove, što je besmisleno.

Kao veoma uspješan sportista, rekorder u broju odigranih utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, kako ste doživjeli poraz od Dragana Đurića? Kako to da u duelu za mjesto predsjednika Partizana, kluba u kome ste počeli svoju veliku fudbalsku karijeru, niste osvojili nijedan glas?

Ne mislim da me je pobedio Đurić; pobedio me je sistem. Uostalom, pitanje – zašto loši uvek pobeđuju, zašto su uvek na funkcijama – veliki je problem društva u kome živimo. Tim pre što to „pravilo“ važi svuda, u svim sferama. Zašto? Pa, zato što je u ovoj državi dvadeset godina stvaran nakaradni sistem vrednosti; forsirana je nepoštena, negativna selekcija koju sam, kao što vidite, osetio na svojoj koži. Ogroman prostor je otvoren za polusvet, za ljude koji ne znaju ništa i koji nedostatak talenta i uspeha u bilo kojoj oblasti nadoknađuju jedinim „sposobnostima“ koje imaju: varanjem, laganjem, krađom… To se ceni. Srbija je postala idealna država za nekvalifikovane, nedarovite i bolesno ambiciozne pojedince koji žele sve: vlast, slavu, novac, privilegije…

Uh, baš vas je pogodilo!

Da, jeste. Naročito kada se to i dogodilo. Međutim, nakon dan ili dva, shvatio sam da u takvom sistemu jedinka naprosto ne može ništa. Bilo mi je jasno da su oni koji su o tome odlučivali zapravo doneli veoma ispravnu odluku: čovek kao ja bio bi zaista samo smetnja tako konstruisanom sistemu; strano telo koje bi ometalo sistem da funkcioniše onako kako je to činio godinama. I, zašto bi me onda birali? Shvativši to digao sam ruke i… Upravo zbog takvog sistema danas smo tu gde smo.

Gdje? Gdje je srpsko društvo danas? Kako ga vidite?

Kako?!… Početkom devedesetih sam doneo odluku da se, na svoj način i onako kako jedino znam, borim za demokratiju. A, koliko mi se čini, demokratija je sistem u kome odluke donosi većina. Ma kakva bila i ma šta o njoj inače mislio. Ova većina je procenila da sve ono što sam postigao u karijeri nije vredno glasa. Eto, tu smo; tu je srpsko društvo danas! I to je u redu. Sa tim sam morao da se pomirim. E, a onda me je Tomislav Karadžić pozvao i ponudio mi da, umesto što sedim po kafanama i komentarišem svet oko sebe, radim i nešto konkretno.

To što ste u javnosti prepoznati kao neko ko je član Demokratske stranke vam je olakšalo ili otežalo funkcionisanje u sistemu o kome govorite?

Evo, reći ću vam: bez obzira na to što nisam profesionalni političar koji je želeo da se bavi politikom i da od nje profitira, kada sve saberem, to što sam član Demokratske stranke donelo mi je dvadeset osam minusa i nijedan plus. Naravno, ne žalim zbog toga, nisam se pokajao; naprotiv… U životu mi je uvek bilo bitno da niko ne utiče na moje izbore i da pokažem da sloboda koju imam nema cenu.

Šta podrazumijevate pod slobodom? U odnosu na šta ste slobodni?

Slobodan sam da uvek kažem ono što mislim; da se borim da u delo sprovedem ono za šta se zalažem i što je, po mom sudu, vredno borbe. Da bih obezbedio tu vrstu slobode, nikada nisam prihvatao usluge koje su mi ne jednom nuđene. Ne sećam se koliko su me puta pitali da kažem šta hoću, šta želim i ne znam koliko puta sam odgovorio isto: Ništa! To je sloboda o kojoj govorim. Pored karaktera, taj status mi je, nesumnjivo, omogućila i činjenica da sam materijalno i ekonomski nezavisan, da sam tokom karijere zaradio dovoljno novca, pa ne moram da zavisim od bilo čije volje.

Kao članu, kako vam se čine tih šest procenata Demokratske stranke?

Moram da kažem da sam, stupajući na dužnost direktora Fudbalskog saveza Srbije, kako bi to rekli političari, „zamrznuo“ svoje članstvo u Demokratskoj stranci. Na taj način sam se distancirao od bilo kakve aktivne uloge.

Zbog funkcije u FSS–u ili…

Da, zbog funkcije u FSS-u. A to šta mislim o šest procenata… Nažalost, dogodilo se upravo ono što sam i očekivao, o čemu sam govorio još pre četiri godine. Dakle, nisam iznenađen.

Kako niste? Šta ste znali?

Znao sam da će doći do ovoga. I to je mogao da vidi svako onaj ko nije hteo da zabije glavu u pesak. Ali, ako dozvolite, voleo bih još nešto da kažem: dakle, u Demokratsku stranku nisam ušao ni zbog Borisa Tadića, ni zbog Dragana Đilasa. Zbog njih iz te stranke neću ni izaći.

Zbog koga ili zbog čega ste se učlanili u Demokratsku stranku? Kada?

Od 1993, od momenta kada sam prvi put razgovarao sa Zoranom Đinđićem, bio sam deklarisan kao DS. Sa Đinđićem me je, inače, upoznao moj kum, Igor Miklja, posle čega smo nastavili da se viđamo. I porodično.

Iako mi ni na pamet ne pada da se sa tim čovekom u bilo kom smislu upoređujem, sećam se da sam tokom tog prvog susreta shvatio da sam sa Zoranom Đinđićem po mnogim pitanjima bio na istoj talasnoj dužini. Video sam da je reč o jedinom političaru u Srbiji koji ima realnu sliku stanja društva u kome živimo: znao je koliko smo zaostali, šta sve moramo da učinimo da bi se približili demokratskom i civilizovanom svetu, u kom pravcu Srbija mora da ide, kojom brzinom… Mislim da je u Đinđićevoj glavi sve to bilo ispisano matematički precizno.

Srbija je, mislio sam slušajući ga, konačno dobila pravog čoveka na pravom mestu.

Niste mi rekli: kada ste se učlanili u DS?

Formalno, član Demokratske stranke postao sam 2003, posle ubistva Zorana Đinđića. Ušao sam iz revolta, iz besa…

Živim u državi u kojoj su ubili premijera, ponavljao sam, ne verujući.

Tog 12. marta 2003. bio sam u Španiji, u Barseloni. Neko mi je javio, ne sećam se ko… U prvom trenutku, šokiran, nisam znao da razlučim za čim više žalim, šta mi je gore: to što sam izgubio prijatelja ili to što je Srbija izgubila budućnost.

Šta ćemo sada, pitao sam se.

Pojedini prijatelji Zorana Đinđića danas tvrde kako ih Aleksandar Vučić „energijom“ i… ne mogu da se sjetim čime još, podsjeća na…

Na koga?!… Doduše, u ovoj zemlji me više niko i ništa ne može iznenaditi. Jer, iako se ovde, čini mi se, već dogodilo sve što se kosi sa zdravim razumom, nekako nam i dalje polazi za rukom da, u tom smislu, uvek pomerimo granicu.

Ali, dozvolite još reč, dve o Zoranu Đinđiću: dakle, kao moderan čovek i političar, Đinđić je – i u stranci i u Srbiji – naprosto morao biti neko ko je nepoželjan; neko ko remeti sistem i ko je – na različite načine, naravno – zbog toga uvek meta. Sa druge strane, državnik koji ima ozbiljnu nameru i plan da reformiše zemlju mora biti neomiljen. Doduše, ima i omiljenih, popularnih „reformatora“, je li… Pre nego što je ubijen, i u medijima i među građanima, Zoran Đinđić je bio jedan od najomraženijih, najsatanizovanijih političara. Ali, odakle onda milion ljudi na njegovoj sahrani?

Šta vi mislite?

Eh, odakle?!… Građani su zaista bili kivni na Zorana Đinđića: zbog svojih tragičnih sudbina, bili su ljuti na čoveka koji ih nije lagao, koji im nije obećavao nešto što je znao da nije u stanju da ostvari. Na kraju, ti isti građani su prepoznali ko je bio Zoran Đinđić i izašli da mu odaju počast. Otuda. Eto, to mislim…

Jeste li nekad sa Zoranom Đinđićem igrali fudbal?

Nisam.

Ali jeste sa Slobodanom Miloševićem. I to na male golove, na Terazijama.

Tako je.

Prije toga ste, kao jedini sportista koji se po tom pitanju oglasio, 1996/1997. podržali demonstracije beogradskih studenata. Šta vam je trebalo da se u to miješate?

Tako sam osećao. Imao sam potrebu da javno kažem šta mislim o politici koja je vođena u Srbiji tih godina. Budući da su me u to vreme mnogi zbog toga kritikovali, kako bih na neki način opravdao svoj politički angažman, sebe sam ubeđivao da i sportisti, glumci, pevači, pisci u Americi, na primer, veoma često javno daju podršku demokratskom ili republikanskom kandidatu za predsednika SAD. Valjda mogu i ja, mislio sam, verujući da mi je, kao javnoj ličnosti, dužnost da se pridružim pokretu koji će pokušati da prekine kontinuitet ludila u kome su se ova država i društvo nalazili. Rizikujući da neko pomisli da sam suviše arogantan i prepotentan – što nisam – ipak ću reći i da sam, bez obzira na profesiju kojom se bavim i uvreženi stav o fudbalerima, verovao da tim mladim ljudima imam šta da kažem. Čovek mog iskustva i znanja, mislio sam, ima pravo da se obrati studentima i da ih podrži u trenutku kada vode važnu bitku za svoje, ali i naše živote.

A fudbal na Terazijama?

Na Terazijama sam, u majici Otpora, 4. oktobra 2000. igrao fudbal pred dvadesetak hiljada ljudi. To svi pamte… Kada smo ušli na mali improvizovani teren, ugledavši ozarena lica okupljenih, shvatio sam da nisam pogrešio. Negde između dva driblinga, u publici sam ugledao svoju tetku, od mene stariju svega godinu dana, koja je bila ushićena i ponosna zbog toga što sam baš ja čovek koji je te ljude za trenutak učinio srećnim.

Da li su, nakon svega, ti srećni ljudi iznevjereni?

Jesu. Ali ne od ovih koji danas vladaju, nego pre svega od Demokratske stranke. Po mom mišljenju, DS je morao da uvek ima na umu jedan cilj: demokratizaciju i emancipaciju društva. To je zadatak Demokratske stranke! Umesto da to realizuje, ta partija je i te kako doprinela činjenici da se srpsko društvo, dvadeset godina kasnije, i dalje suočava sa istim problemima. Zato je razočarala. Iako je, to moram da kažem, u svojim redovima uvek imala najbolje, najkvalitetnije, najobrazovanije i najsposobnije ljude. Ali, tim gore…

Možete li sebe zamisliti kako ponovo igrate fudbal na Terazijama u znak podrške nekom protestu? Drugim riječima, imaju li aktuelne političke prilike u zemlji sličnosti sa vremenom Slobodana Miloševića?

Imaju, naravno. Ali, ljudska prava i slobode se nikada ne dobijaju na tanjiru; za njih se čovek bori. A mi smo izgleda narod koji se ni za šta na ovom svetu nije izborio. Uvek smo onima koji su na vlasti dopuštali da rade šta hoće. Trpimo, trpimo… Kao da uživamo u tome što smo podanici. Hoću da kažem da sistem možda i nije uvek problem; problem smo mi: građanin, pojedinac koji je spreman da od svakog političara pravi vođu, idola, lidera kome se divi. I ne pada mu na pamet da tom svom vođi demokratskim putem ograniči vlast i moć…

Kada to kažete, ne plašite se da biste, recimo, sjutra mogli biti smijenjeni sa mjesta direktora FSS–a?

Malopre sam vam rekao: u ovoj je zemlji sve moguće… Naravno, ni eventualna smena me ne bi sprečila da i dalje govorim ono što mislim. Kao što sam to činio i u nekoliko televizijskih emisija u kojima sam bio gost zajedno sa Aleksandrom Vučićem. Nakon tih duela, aktuelni premijer, kažu, nije krio svoj prilično negativan odnos prema meni. Koji je, da i to odmah razjasnimo – obostran.

Kada smo ugovarali intervju, rekli ste mi da vaša porodica vodi porijeklo iz istog kraja kao i porodica Slobodana Miloševića: Lijeva Rijeka, Crna Gora. To su ti Miloševići?

Jesu. Moj rođak je svojevremeno istraživao crkvene knjige i došao do podatka o tome da je naš prapradeda sa svoja dva brata napustio Lijevu Rijeku i nastanio se najpre u Hercegovini, u selu kod Nevesinja. Danas postoje tri poznate loze Miloševića: lijeva, desna i srednja. Lijevoj pripada moja i porodica Slobodana Miloševića. Kao u jednom od najbrojnijih i najvećih crnogorskih plemena, u Vasojevićima nas, dakle, ima raznih: i ovakvih i onakvih. Tako valjda mora. Mada, u međuvremenu sam donekle korigovao mišljenje o Slobodanu Miloševiću. Onda možete da zamislite kako su tek zabrljali ovi koji su došli posle njega.

Kada ste vi došli u Beograd? Odakle?

Iz Bosne. Došao sam kao šesnaestogodišnjak. Pre toga sam veoma uspešno igrao fudbal u Podrinju, uspevajući usput da budem i đak generacije. Stotinu metara od kuće u kojoj smo živeli imao sam fudbalski teren na kome sam visio od svoje šeste ili sedme godine. Tu sam provodio najviše vremena. Sa dvanaest, trinaest sam počeo da treniram u Podrinju iz Janje.

Jesu li se roditelji bunili, budući da ste bili odličan đak?

Otac se bunio, jedva me je pustio da odem u Beograd. Prava drama je nastala kada su ljudi iz Partizana došli kod nas u selo ponudivši mi da potpišemo ugovor. Otac je mislio da nema šanse da se tako nešto dogodi: veliki Partizan za koga je sva moja familija uvek navijala dolazi po anonimnog dečaka iz malog bosanskog sela! Bila je to bajka u koju obični ljudi kakav je bio moj otac nisu mogli lako da poveruju. Pored toga, otac je moj odlazak u Beograd razumeo i kao gubitak još jednog radnika u kući koji bi, da je ostao, mogao da mu pomogne u poslu. Na kraju su ga, zajedničkim snagama, nekako ubedili da me pusti. U tom ubeđivanju se, pre svih, isticala moja majka… Tako sam stigao u Beograd.

Majka vam je živa?

Nije. Umrla je 2000. Od raka. Otac je, znate…

Znam…

Ostali smo sestra i ja… Često o njima govorim. O svima njima. Jeste teško, ali to pominjanje doživljavam kao način da im produžim život… Ne znam postoji li bilo šta na svetu što čoveku, u tom smislu, može da olakša, da umanji bol. Uostalom, da li bi uopšte trebalo tako nešto tražiti?

Šta?

Olakšavanje bola.

Majka Zorana Đinđića, gospođa Mila Đinđić, u jednom intervjuu mi je ispričala kako su joj u bolnici, saopštivši joj da joj je sin mrtav, rekli – daćemo vam neko sredstvo da se smirite. Odbila je. Neka boli, rekla je. Pa, pobogu, ubili su mi sina! O tome govorite?

O tome. Jer, zašto bi bilo lakše? Je li prirodno da je lakše? Nije. To su rane koje moraju da bole. I koje ostaju. Dok je god čovek živ. Tako je, mislim, svima koji su nekoga izgubili… A ja verujem u Boga. Uvek sam verovao. To je stvar ličnog osećanja… U Njega verujem zbog toga što On predstavlja dobro na ovoj zemlji. Tako sam vaspitan.

Ni nakon svega, nikada niste posumnjali?

Nisam. Verujem čvrsto. Možda još čvršće. Sve što On daje i odredi, čovek mora da prihvati. Najzad, ne želim da budem licemer i da u Njega verujem samo onda kada je dobro, a da kada ne ide počnem da sumnjam. Koliko god mi sa ove strane bilo teško, verujem da postoji razlog zašto se nešto dogodilo. Dobro i loše iz našeg ugla, to nije isto. Pravda?! Šta to znači? To je naš ugao gledanja. A čovek je nesavršeno biće. Hoću da kažem da ne mora da znači da su stvari uvek onakve kakve nam se čine. Posebno gledano iz ugla univerzalne pravde, da tako kažem.

Znate, tragedije kakva se meni desila se događaju. Od njih niko nije pošteđen, ma čime se bavio… Jedino što preostaje u takvim situacijama je – vera. Ne želim nikoga u to da ubeđujem; govorim ono što osećam.

Sve se dogodilo za nepune tri godine… Pomenuli ste gospođu Milu Đinđić: njoj je teže, izgubila je dete. Ja – oca i brata. I dedu… Uvek ima gore od goreg.

Tri godine nakon ubistva mog oca, javljeno mi je da je moj brat imao saobraćajnu nesreću… Bili smo veoma bliski… Strašno bliski… Prebacili su ga u Urgentni centar… Posle petnaestak minuta, neko je izašao i rekao mi da je… Bio je mrtav. Trideset osam godina!

Dokle, pomislio sam…

Naš narod kaže – kuni do devetog kolena. Šta to znači? Znači da do devetog kolena traje sve: i dobro i loše. Pa, kako si radio, tako će da traje do devetog kolena… Kod mene su vam sve priče komplikovane… To što je moj deda ubio mog oca… Kasnije se ispostavilo da je bio nesretan slučaj. Što mi je u neku ruku lakše. Jeste, deda je izašao napolje sa puškom u ruci, ali ne s namerom da ubije sina, mog oca. Puška je opalila tako što se deda spotakao i udario njome o zid kuće… Nesrećan slučaj! Ali, poguban za porodicu. Jer, u istom momentu, čovek gubi obojicu. A reč je o ljudima za koje ste bili veoma vezani… I od kojih ste naučili toliko toga. Sve lepo što sam odneo u svoj budući život bilo je ono što sam poneo iz roditeljske kuće. Od tih istih ljudi. Bili su stub, temelj… Sve što sam, što danas predstavljam, njihovo je delo.

Ipak, bio sam ljut na dedu… Ogorčen, kivan, besan… Zašto je morao da iznese tu prokletu pušku?! Zašto je opalila?!

A onda, kada se dogodi ovakva tragedija, čovek mora i sebe da preispita. Otkud sada to, pitate se. Otuda što niko od nas sebe ne može da amnestira od odgovornosti. Ne od krivice; od odgovornosti… Naravno da nisam kriv. Ali jesam odgovoran. Za nešto. O čemu ne mogu da govorim. Da li je to preveliki teret koji sam sebi natovario na leđa?… Verujem da čovek uvek mora da pođe od sebe, da napravi neku analizu. Lično, tačno znam kada sam pogrešio ili kada sam nešto dobro uradio. Uostalom, to zna svako od nas. Samo neće da kaže. Sakriva. Ja to ne radim. Možda je teže, možda je previše tereta, ali… To niko ne može da kontroliše. To se oseća. Jer, ne možete napraviti dil sa sopstvenom savešću.

Uprkos svemu, spavam mirno. I to je važno. Kako? Tako što znam da nikada ništa ružno nisam uradio svesno. Nikada! Zato imam mirnu savest. A tako ne bi bilo da sam kojim slučajem nešto loše uradio svesno, s namerom da nekoga povredim, da mu naudim. Nisam. I to je moja čista savest.

Dugo sam živeo u ubeđenju da čovek sve ponese iz kuće, ali da sam, van porodice, mora da učini dve stvari: da stekne prijatelje i formira odnos prema novcu. Što je zabluda.

Šta je zabluda?

Ako ste živeli i odrasli u familiji koja je uvek imala malo, najpre morate da steknete vlastiti novac, a tek onda da formirate odnos prema njemu. Pošto sam, u međuvremenu, zaradio mnogo, shvatio sam – kao i u odnosu sa prijateljima – da sve opet zavisi od onoga što si poneo iz kuće, kao si vaspitan. U tom smislu, mogu da kažem da me, kada sam sa dvadeset jednu, dvadeset dve godine stekao u to vreme ogroman novac, ta činjenica me u bilo kom smislu nije promenila; od mene nije napravila drugačijeg čoveka. Ostao sam isti. Samo mi je novčanik bio pun.

Tu stabilnost sam, kažem vam, poneo iz kuće.

Tako vaspitavate svoju djecu?

Naravno. Doduše, na njihovo vaspitanje je presudnu ulogu imala moja supruga koja je, zbog prirode posla kojim sam se bavio, sa decom provodila neuporedivo više vremena. Od oca Hercegovca i majke Crnogorke sa Kosova moja supruga je dobila to divno patrijarhalno vaspitanje. U našoj kući, ona je povukla najveći teret. Često kažem da je, u tom smislu, moja supruga heroj, da je zaslužila orden. Kao i sve žene koje uspeju da sačuvaju zdravu familiju.

Na kraju, mislim da je za moju decu mnogo bolje to što je na njihovo vaspitanje presudno uticala majka, budući da bih verovatno bio mnogo pupustljiviji.

I, da: ponosim se svojom porodicom.

Rekli ste da je Partizan došao kod vas u selo…

Da, da, jeste… Došli su. Niko nije mogao da poveruje. Ni moja učiteljica, koju sam uveravao da ću jednoga dana uspeti kao fudbaler..

Pre dolaska Partizana, pozvan sam da igram za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Zapazili su me u Podrinju, u Janji. Zahvaljujući učešću u jugoslovenskim kadetima, kasnije sam dobio poziv da igram za Partizan. Inače, prvi sam fudbaler u Jugoslaviji za koga je plaćeno obeštećenje: za moj prelazak u Beograd Podrinju je plaćeno pet hiljada maraka! U tom momentu sam shvatio da je to moj put: imao sam šesnaest godina i znao da ću živeti od fudbala.

Moj deda-ujak, nastavnik u Janji i otac one čuvene tetke koja me je 4. oktobra gledala kako igram fudbal na Terazijama, bio je ponosan. Uvek je navijao za Partizan; pola sela je zarazio crno-belom bojom. Tako i mene… Moja deca su četvrto koleno u familiji koje navija za Partizan.

Kažu da ste bili veoma drčan, borben igrač.

Rekao sam vam: sve zavisi od karaktera. Možete imati talenat kakav hoćete, ali, da biste uspeli, morate biti čvrsta, postojana ličnost koja veruje u sebe, koja poštuje druge, koja je istrajna, posvećena onome što želi; koja ima jasno zacrtan cilj i motiv, koja neće odustati od toga i koja sve prihvata bolje ukoliko je teže. Iz ovoga proizlazi sve ostalo.

A kada je reč o drčnosti… Partizan je bio ispunjenje svih mojih snova. U ono vreme, u onoj Jugoslaviji gde je sve bilo na većem nivou, i Partizan je bio mnogo bolji klub, značajniji: jedan od četiri najveća u zemlji. Kada sam obukao Partizanov dres, mislio sam da je ceo svet moj. Praktično, mogao sam već sutradan da umrem. Ipak, nisam se dao: znao sam koliko vredim i… Možda su zbog toga neki mislili da sam previše drčan. A onda, kako je vreme prolazilo, logično, podizao sam kriterijume i sebi stalno nametao nove i nove snove. Izgleda da bez toga čovek i ne može da napravi bilo šta u životu.

Jeste li ispunili svoje snove?

Kada je reč o fudbalu, jesam. Posle Partizana, igrao sam u reprezentaciji, pa dalje: Engleska, Španija, Italija, ponovo Španija, Rusija… Ipak, posle prvog suštinskog i ozbiljnog šoka koji sam doživio nakon prelaska iz svog sela u Beograd, više ništa nije moglo tako lako da me impresionira. Hoću da kažem da su kasniji prelasci iz jedne u drugu sredinu bili neuporedivo manje stresni i traumatični. Tim pre što sam odavde odlazio u vreme kada su se u Jugoslaviji događale užasne stvari, ratovi… Zato sam, igrajući fudbal, na neki način bežao od stvarnosti.

Cela ta decenija bila je strašna… Dok sam igrao u Partizanu, moja familija je ostala u Bosni, tako da sam neretko osećao neku vrstu griže savesti od koje sam takođe morao da bežim.

Zašto ste bježali?

Zbog straha šta ću čuti svaki put kada okrenem taj broj telefona. Jesu li živi? Da li je neko poginuo? Gde su mi prijatelji?

Tih godina je, kažem vam, fudbal zaista bio moje jedino utočište. I, bežao sam… Stalno. Ali me je i dalje grizla savest. Svojoj porodici sam konačno mogao materijalno da pomognem, da ih obezbedim… Ipak, bio sam u Birmingemu, u Engleskoj, u savršeno uređenoj zemlji, trenirao u savršenim uslovima i… Progonila me je ista slika: otac, brat, prijatelji negde na ratištu, s puškom… Čuli smo se, naravno. Ali, u takvoj psihozi, verujte, to je slaba uteha.

Utjeha je bio fudbal, sami kažete…

Fudbal je ceo moj život… Uprkos svemu što mi je život doneo, moram da kažem da je moja karijera uvek išla uzlaznom putanjom. Moji snovi su se ispunjavali mnogo brže nego što sam uspevao da ih projektujem.

A drugi snovi… S obzirom na tragediju koja me je zadesila, iskreno da vam kažem, više se ni ne usuđujem da mnogo planiram i da mnogo sanjam. Umesto toga, svakoga dana se pomolim da svi moji, oni koji smo ostali, ostanemo zdravi. To mi je trenutno najveći san.