Organizovani kriminal, ratni zločini i politička zaštita ljudi prirodno umešanih i u jedno i drugo: nije to samo srpski već je i regionalni problem, kako vidimo iz razvoja i istrage atentata na Ivu Pukanića
Šta je zajedničko sledećim licima: Arsen Harčević (odranije poznat organima; osuđivan u odsustvu u Sloveniji i Austriji; nedavno se diskretno predao hrvatskoj policiji posle godinu dana skrivanja u Crnoj Gori; u pritvoru u Varaždinu); Vladimir Milanković (odranije poznat organima; još na slobodi; živi od nedostatka dokaza); Elvis Hodžić (odranije poznat organima; u pritvoru u Bihaću); Željko Milovanović (odranije poznat organima; u bekstvu)? Zajedničko im je poznanstvo sa Miloradom Ulemekom zvanim i Legija (odranije poznat organima; osuđivan; u pritvoru).
Šta je zajedničko sledećim licima: Slobodan Boban Đurović (prolazi kroz evidenciju, neosuđivan; trenutno u pritvoru u Remetincu); Bojan Gudurić (odranije poznat organima; u bekstvu); Ivor Vucelić (ne prolazi kroz evidenciju; bivši dečko ubijene Ivane Hodak)? Zajedničko im je poznanstvo sa Sretenom Jocićem, zvanim i Joca Amsterdam (odranije poznat organima; brani se sa slobode, pod kaucijom).
Đurović i Gudurić osumnjičeni su za učešće u atentatu na novinskog izdavača Ivu Pukanića, kojom je prilikom poginuo i Niko Franjić, čovek iz marketinga Pukanićeve firme. Hrvatska policija je, da podsetimo, operativnim radom na slučaju Pukanić–Franjić došla do dva bratića Matanića, od kojih se sve dalje razvijalo logično do onih Mafalanija, Milovanovića i Gudurića, ali i do Elvisa Hodžića, koji je kritične večeri bio u blizini mesta atentata, pa mu je posle u kući pronađen neki eksploziv. Hodžić je pak rođak Arse Harčevića i tu počinje priča o sisačkoj vezi – priča nadasve zanimljiva i za nas ovde, a ne samo za hrvatsku javnost.
Arsen Harčević bio je načelnik Odeljenja za narkotike u Policijskoj upravi sisačko-moslavačkoj (na granici ka Kladuši i Cazinu!) u vreme kada je Vladimir Milanković bio načelnik Uprave. Iz nekog razloga napustio je policiju i prešao u privatni biznis: uglavnom kafići, ali je radio i za hrvatsko čudo od tajkuna Josipa Gucića (protiv kog je u toku više postupaka). Kafići su bili u zajedničkom vlasništvu njega i Milankovića. Na svečanom otvaranju jednog od tih kafića, u Glini 1998, bili su – kao dragi gosti – Legija Ulemek i Zvezdan Jovanović.
Tu dolazimo na Vladimira Milankovića: taj školovani policajac, dete iz mešanog braka iz Virovitice, bio je u najgore vreme zamenik Đure Brodarca, načelnika PU Sisačke. Za njih dvojicu vezuje se „nestanak“, to jest otmica i brutalno ubistvo najmanje sto sisačkih Srba u jesen 1991, uz blagoslov sisačkih HDZ-feudalaca, oca i sina Bobetka. Vladimir Milanković izdao je Legiji Ulemeku hrvatski pasoš, onaj drugi s kojim je neko vreme putovao, jer je onaj iz mostarskog kontingenta od 930 ukradenih ostavio kod kuće, pošto je bio već kompromitovan. Njih dvojica viđani su 1998. po zagrebačkim kazinima i hotelima zajedno i u najboljem prijateljstvu. Ali, pronađen je i svedok koji je desetak dana po atentatu na Zorana Đinđića, dakle krajem marta 2003, video Legiju Ulemeka u zagrebačkom hotelu Šeraton u pratnji nekoliko mlađih ljudi iz Milankovićeve okoline. Milanković je najuren iz policije 1997. (ni HDZ više nije mogao to da podnese), pa se bacio u ugostiteljstvo (sa Harčevićem) i zaštitarska posla (sa čuvenim Vinkom Žuljevićem Klicom; odranije poznat organima, živi od nedostatka dokaza), ali u zaštitni reket na veliko. Legijine i Milankovićeve poslovne i druge veze sasvim izvesno potiču iz vremena APZB, Babine (Abdića) miki maus države pod sponzorstvom Tuđmana i Slobe: njihove su se teritorije graničile i preko te granice tekao je veseli šverc, pre svega tečnih goriva, ali i hrane, cigareta i druge strateške robe između Hrvatske, Republike Srpske Krajine, APZB i Srbije. Odatle početni kapital za njihovo kasnije „slobodno preduzetništvo“ u Hrvatskoj i Srbiji.
Sve je ovo bilo i te kako poznato organima tri susedne i prijateljske države, Srbije, BiH i Hrvatske, od samog početka, ali… Bosanci ne mogu ništa, jer ako počne da se odmotava priča o bihaćkim poslovima, neće dobro biti; u Srbiji je Legija bio prvo nedodirljiv, a onda važniji zbog drugih, važnijih, stvari; u Hrvatskoj postoji izvesna nelagoda oko Siska. Naime, oko ratnih zločina u Sisku do sada se obilazilo na prstima iz jednostavnih političkih razloga. Em se ubijanje Srba smatralo za normalno i poželjno, em su počinioci, organizatori i naredbodavci nezgodno povezani. Ako policija sada poveže Harčevića sa Milankovićem, imamo situaciju: Milankovića će povezati sa Đurom Brodarcem, njega sa Ivanom (sinom) i pok. Jankom (ocem) Bobetkom, a taj pokojnik bio je uzdanica i heroj Domovinskog rata; ako dođemo do Bobetka, prvi na redu su pokojnici Gojko Šušak i Franjo Tuđman, a to je previše čak i za Sanaderov prepakovani i umiveni HDZ. Uostalom, ko zna koga još tu ima. Tako je sisački ugao ostao zanemaren – sve do ubistva Ive Pukanića, ali i dalje nismo sigurni hoće li se neko toga poduhvatiti. Vladimir Faber, novi ravnatelj policije MUP-a Hrvatske, odlično zna Milankovića i njegovu ekipu: on ga je nasledio na mestu načelnika PU Sisačko-moslavačke, ali odluka nije u njegovim rukama.
Hrvatski su mediji u ponedeljak javili da policija ima neke zajedničke elemente koji povezuju ta dva mučka i skandalozna ubistva, Ivane Hodak i Ive Pukanića, ali detalja još nema. Istraga traje.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
