Ključna slabost Maje Gojković (a i radikalske stranke u celini), koja može imati uticaj u drugom krugu izbora, jeste to – da ona (osim Šešelja) nema koga drugog da pokaže pored sebe, da nema ekipu za gradsku upravu
Naizgled, najveće iznenađenje na lokalnim izborima u Srbiji dogodilo se u Novom Sadu, jer je u prvom krugu (izlaznost 39,2 odsto) radikalski kandidat za gradonačelnika Maja Gojković dobila 44.013 glasova, dok je kandidat Demokratske stranke Borislav Novaković dobio 34.300 glasova. Bez obzira na značaj ove razlike od 10.000 glasova, pri proceni rezultata treba imati u vidu da je zapravo samo Novaković u prvom krugu imao konkurenciju u svojoj ciljnoj grupi glasača, pa je u toj grupi Branisalv Pomoriški (LSV) osvojio 8450 glasova, Đorđe Bašić (PSS) 5243 glasa, Dejan Mikavica (DSS) 3942 glasa, Miodrag Isakov (RV i SPO) 3556 glasova, Miloš Tomić (G17 plus) 2171, itd. To, naravno, ne znači da Novaković jednostavno može računati na „pribrajanje“ ovih glasova u drugom krugu izbora – ali se većina posmatrača slaže da on ipak, na kraju, može pobediti (svaki glas iznad 50.000 glasova, u biračkom telu od teorijskih ukupno 268.745 glasova, verovatno će doneti pobedu nekom od kandidata).
U danima između dva kruga glasanja za novosadskog gradonačelnika oba kandidata krenuli su oštrije da obznanjuju slabosti konkurenta. Glavna slabost Maje Gojković je što je njena glavna „vrlina“ da je važila i važi za Šešeljevu miljenicu i da bi zapravo posle eventualne pobede na izborima ona u Novom Sadu bila samo (skladna) figura ovog „haškog stanara“, koji ju je čak oglasio kao zvaničnog advokata branioca po optužbi za ratne zločine. No, kako je taj advokatski zadatak daleko „iznad“ Majinih dosadašnjih stručnih iskustava, posao će verovatno obavljati njen brat. Naime, Gojkovićka se u javnosti kao nečiji pravni zastupnik oglasila prvi put tek pre nekoliko meseci, kada je uzela u ruke slučaj odbrane poslanika DS-a, Alana Selimovića, optuženog da je zloupotrebljavao tuđe poslaničke kartice prilikom glasanja u Skupštini Srbije. Tako, sada imamo komičnu situaciju da Maja Gojković optužuje Boru Novakovića da je davao u zloupotrebu svoju poslaničku karticu u Skupštini Srbije, dok je ona pre nekoliko sedmica, u slučaju Selimović, upravo to negirala.
Druga, a sigurno i ključna slabost Maje Gojković (a i radikalske stranke u celini), koja može imati uticaj u drugom krugu izbora, jeste to – da ona (osim Šešelja) nema koga drugog da pokaže pored sebe, da nema ekipu za gradsku upravu. Kadrovska beda u redovima ove stranke u Novom Sadu, ne samo da je logična nego je i katastrofalna. Tu činjenicu sada pokušava da iskoristi Novakovićev štab, pa izlazi sa propagandnim sloganom da „on ima tim“ (mada bi se i o pojedincima iz tog tima mogla koja prozboriti). Uostalom, kad se sve sabere i oduzme, Novi Sad je u proteklih osam godina izdržao ogromne nedaće i ponovo se digao do možda najuspešnijeg i najdinamičnijeg grada u Srbiji – a to je u znatnoj meri zasluga tog Novakovićevog tima.
Borislava Novakovića je najteže „načeti“ tamo gde Gojkovićkin štab upravo najviše pokušava – na korupciji. Kao „čovek na vlasti u gradu“ već osam godina (od 1996. do 2000. godine bio je potpredsednik, a nakon toga predsednik gradske skupštine) on sigurno snosi deo odgovornosti za rašireno mišljenje da je i u Novom Sadu bilo krupne korupcije, da su pojedini bogataši i mafijaši imali privilegije, itd., ali njemu lično gotovo ništa nije uverljivo prišiveno. I ne samo da svih ovih godina nije pokazivao nikakvu bahatost moćnika i bogatuna, već je, naprotiv, strpljivo gradio imidž skromnog i pažljivog gradskog domaćina. Ako na izbore izađe onaj deo Novog Sada koji, tradicionalno, upravo to ceni – Novaković može da pobedi.
No, ta pobeda ne može da reši sve krupne komplikacije do kojih je već došlo nakon proglašenja izbornih rezultata za gradsku skupštinu Novog Sada. Naime, u tom organu, od ukupno 78 mesta, radikali su zauzeli 34 stolice, Demokratska stranka 24, Zajedno za Vojvodinu devet, DSS pet, PSS tri i SPS tri. Taj raspored posledica je neverovatne okolnosti da Reformisti Vojvodine ovoga puta nisu osvojili nijedno odborničko mesto, a da je stranci G17 plus nedostajalo četiri glasa do cenzusa (sud nije dozvolio novo prebrojavanje, iako ova stranka tvrdi da zapravo ima tih nekoliko nedostajućih glasova).
Već letimični pogled na ovaj raspored snaga pokazuje da većinu ne mogu okupiti samo dve stranke (ako isključimo „nemoguću koaliciju“ SRS-a i DS-a), već najmanje tri. Kada se, međutim, uz ove brojke dodaju dosad date izjave pojedinih stranaka „sa kim nikako neće“, formiranje većine se čini nerešivim poslom. Naime, DSS je izjavio da nigde neće „sa Čankom, Kasom i Ugljaninom“ (što ovde znači da neće sa koalicijom Zajedno za Vojvodinu). SPS je izjavio da ovoga puta neće sa radikalima (ukoliko ta izjava nije taktičke naravi). Boris Tadić je upravo u Novom Sadu, napadno, i posle razgovora sa Koštunicom, ultimativno izjavio da će razvrgnuti kohabitaciju u Beogradu (to jest ići na vanredne izbore), ako bilo gde DSS uđe u koaliciju sa radikalima – što je verovatno posledica njegovog „predosećanja“ da to preti Novom Sadu.
Naime, ako broj varijanti smanjimo na realistične mogućnosti, postoje samo dve-tri kombinacije. Po jednoj, koju je u igru ubacio Koštuničin čovek u Novom Sadu Dejan Mikavica (čije srce kuca „radikalski“ već deset godina), koalicija radikala, SPS-a i DSS-a mogla bi imati 42 glasa u Skupštini sa 78 mesta. U drugoj varijanti, bez radikala, pa i bez SPS-a – koalicija DS, Zajedno za Vojvodinu, DSS i PSS mogla bi udružiti 41 mandat. Treće varijante gotovo da nema, osim da se, eventualno, formira manjinska vlada sa Demokratskom strankom na čelu, koju bi samo „podržavao“ DSS svojim glasovima, od prilike do prilike. O manjinskoj vladi je već krenuo glas po gradu, a kombinacija je zabavna najviše zbog toga što bi predstavljala svojevrsnu klackalicu sa republičkom vladom koju bi eventualno u narednim mesecima samo „podržavala“ Demokratska stranka (umesto SPS-a). Tako bi ove dve stranke mogle da se međusobno ucenjuju „na svim nivoima“ – što je omiljena disciplina u srpskoj politici. Naravno, postoji i mogućnost da se zbog blokade u gradskoj skupštini raspišu vanredni gradski izbori. U svim ovim kombinacijama od velikog značaja biće rezultat drugog kruga izbora za gradonačelnika Novog Sada.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
