(31. avgust 2023, Vreme br. 1704) Da sam umro, recimo jesenas, sve bi danas izgledalo tačno ovako kako izgleda. Iz čega izvlačim zaključak: kada umrem, sve će i dalje izgledati ovako. Da li je to poražavajuća ili, naprotiv, utešna pomisao? Ili nijedno od toga, nego tek puka činjenica o nepodnošljivoj lakoći nepostojanja? Između mene i […]
Članak koji ste otvorili dostupan je samo pretplatnicima.
Pretplatite se na jedan od naših paketa i čitajte tekstove iz najnovijeg broja bez ograničenja!
Već imate nalog? Ulogujte se
Znamo, sasvim dobro, s kim smo živeli. Znamo odlično ko je Teofil i znamo odlično šta je Teofil nama. A opet, posle svega, to ne možemo znati. Isuviše smo bili blizu, isuviše je veliki da bismo ga, odavde i sada, obuhvatili pogledom
Rekao sam mu, tada u “Imperijalu”, da sam dugo mislio kako je Teofil Pančić pseudonim. Ovoga jutra, prvog kojemu zora sviće bez Teofila, čini mi se da bi zapravo bilo bolje da je moglo tako i da se može živjeti bez tijela, samo u knjigama i u pozorišnim predstavama, u filmovima i stripovima, s Oljom i među prijateljima, u novinskim tekstovima, jer su s tijelom nailazili samo neki sumorni i žalosni problemi. Tijelo je stradavalo od onog što se zbivalo oko njega
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Ovih dana, tačnije, 5. februara, navršava se pet godina od smrti našeg osnivača i glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića. Žare je “Vreme” vodio kroz najteže trenutke, ne samo za redakciju, već i za čitavo društvo, od Devetog marta, preko Vučićevog zakona o informisanju, cenzure tokom bombardovanja, Petog oktobra, pa i kroz ovaj period, koji se, nadamo se, bliži kraju. Tim povodom, prenosimo njegov tekst iz “Vremena” br. 1474, od 4. aprila 2019. godine kada je vlast simulirala da želi dijalog, baš kao što i danas čini
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
