I iskusan novinar, a kamoli policajac, reći će da su svedočenja pouzdana samo u onoj meri u kojoj se mogu potkrepiti i nešto jačim dokazima nego što je reč. Drugo pravilo posla glasi: nekim svedocima verujete više, nekima manje, a neki vam od prvog trenutka izgledaju kao da su lažni. Tako će neko Vladimiru Popoviću bezgranično verovati, drugi će biti sumnjičavi, dok će treći govoriti da laže. Ono što je sigurno jeste da se drugim delom svedočenja, dakle u finalu „Insajdera“ ( TV B92, ponedeljak, 31. januar, 21 čas, autor i voditelj Brankica Stanković), Vladimir Popović zamerio „celom svetu“ osim „časnom pukovniku iz Užica koji ima platu 4000 dinara…“
Tako je imaginarni pukovnik jedini aboliran iz priče o zaveri i ubistvu Zorana Đinđića dok su ostali, posebno oni pomenuti imenom, po svedočenju Popovića, debelo umešani u ubistvo ili u razvodnjavanje akcije Sablja.
On je opisao širok krug: Od Koštunice do Cece, od domaćih do stranih obaveštajnih službi, od Vojske, preko Akademije do Crkve, od Masarija do Montgomerija… izneo je jedan scenario prezamašan i za holivudski spektakl u režiji Olivera Stouna, a kamoli za Okružno tužilaštvo koje je od MUP-a tražilo da obavi informativni razgovor s Popovićem povodom tvrdnji iznetih na TV B92.
Popović ne deluje kao čovek koji je bilo šta prećutao, sasvim naprotiv, pa osim formalnih razloga ne vidim drugi motiv da se Popović informativno saslušava, jer i ovo njegovo dvodelno svedočenje otvara Tužilaštvu neslućene mogućnosti delovanja. Ako hoće. S druge strane, čini mi se da je rekao i više nego što zna, jer svedocima se često događa da kao svoja saznanja iznose i ono što su čuli ili naslutili iz druge pa i treće ruke, događa im se i da misle da su oni videli nešto što su im drugi rekli da su videli, da u rasplitanju filma, posebno kad su pod jakim emotivnim nabojem i stresom, menjaju kontekst činjenica i redosled događaja, naknadno nekim rečima i događajima pripisuju veće značenje nego što su imali u trenutku kada su reči izgovorene ili se nešto dogodilo.
Ljudska su svedočenja nepouzdana, ali su zato, barem, zanimljiva. Popovićevo svedočenje opisuje ono što se moglo dogoditi, verovatno se mnogo toga i dogodilo, ali širina zahvata, osim što predstavlja ozbiljan lični epski prilog istoriji zemlje koja se raspala a nova nije nastala, predstavlja i glavnu manu njegovog svedočenja i pretvara ga u Filipa Višnjića Sablje; zgodno za uz kamin kad napolju zagudi zima, ali ko, recite mi, veruje da su ona dva vrana gavrana zbilja progovorila.
Kad misli apstraktno, što Popović kao iskusan politički tehničar retko čini, on ostaje u domenu onog što bi svako razuman potpisao: Zorana Đinđića su ubili udruženi „tajkuni“, „ratni zločinci“ i „ratni profiteri“. Tačke neslaganja počinju kad kaže da su na čelu te ili tih široko postavljenih interesnih grupa „vojna bezbednost, Srpska pravoslavna crkva i Akademija“. A broj tačaka neslaganja proporcionalno se povećava pominjanjem sve novih i novih urotnika. Gomilanjem se postiže suprotan efekat i svedočenje biva manje uverljivo.
Neko bi stekao i utisak da Popović u legitimno političko delovanje, koje uključuje i neslaganje s politikom Vlade u kojoj je on bio na čelu Biroa za komunikacije, učitava kriminalni sadržaj, ali ni takvi Popoviću neće osporiti dva danas retka ljudska svojstva: strast i hrabrost.
Mislim da ministar pravde duboko greši kad u intervjuu za „Blic“ (nedelja 30. januar) kaže da Popović priča to što priča zato što se boji (tobož neke krivične prijave iz neke tužilačke fioke). Može se i mora se govoriti o tome da li mozaik ispovesti Vladimira Popovića u svim segmentima odgovara pravoj slici događaja o kojima svedoči, ali ako u tome i ima niskih strasti i ljudskih slabosti – strah nije među njima. Popović saopštava ono što on vidi kao istinu, dobro promućkanu pre upotrebe. Naravno, ponešto i prećutkuje. I on „vodi politiku“ što bi rekao narod.
Ali, ono što je najzanimljivije jeste da u doba sveopšteg srpskog skepticizma, on veruje u to da reč može da promeni svet: verovatno su njegova očekivanja veća nego što će biti rezultat njegovog svedočenja, sve da informativni razgovor bude i obavljen. Kao kod dramskog pisca, početnika, na sceni ima gomilanja radnje i suviše likova pa se drama pretvara u farsu, a to je efekat koji priželjkuju krivci.
Mislim da za takav epilog Popović nije kriv. On veruje da je svedočenjem dao doprinos novijoj srpskoj krimo-političkoj istoriji. Ostalo je na institucijama sistema; gle đavola, onima kojima svedok pripisuje krivicu.
Teško da mogu naći bolji kraj ovog teksta od rečenica koje je prošle nedelje, povodom prvog dela svedočenja ispisao moj kolega Dejan Anastasijević: „Nadvikivanje će se nastaviti. Uz poneki pucanj iz mraka.“ A da probamo s nekim Anketnim odborom u Skupštini, jer bilo ih je i s manjim povodima.
