Premijerska ambicija Bogoljuba Karića, kao ni druga njegova javno izrečena želja, da se „uvati najtežeg posla – industrije, privrede i agrara“, uprkos velikom poštovanju koje su oba predsednička kandidata uoči drugog izbornog kruga izrazila prema njegovom rezultatu od 13. juna, ipak nema naročite izglede da bude ispunjena, bar u narednih nekoliko meseci.
Pozvavši skoro 600.000 „svojih“ birača da u nedelju glasaju za Tadića, Karić je, ipak, posredstvom sopstvene televizije, objasnio da od Tadića nije uspeo da izvuče obećanje da će mu poveriti premijerski mandat u slučaju da postane predsednik Srbije. Upadljivo samouvereno, „moralni pobednik“ prvog izbornog kruga dodao je da je, iz istog razgovora, shvatio da će uskoro biti parlamentarnih izbora nakon kojih će njegov Pokret Snaga Srbije možda biti u poziciji da sam formira Vladu.
Tadićev protivkandidat, Tomislav Nikolić, s druge strane, demantovao je „pouzdane informacije“ da je sa Karićem uopšte pregovarao na istu temu – o podršci u drugom izbornom krugu – kao i da je neočekivano uspešni debitant na predsedničkim izborima i od njega zahtevao upravo premijersku poziciju.
PODRŠKA I OČEKIVANjA: Uprkos kratkotrajnim glasinama o novom neslaganju na relaciji Boris Tadić – Vojislav Koštunica, nastalih nakon što se ispostavilo da je Tadićeva najava njihovog zajedničkog putovanja u Brisel bila rezultat „neobaveštenosti“, pokazalo se da je ipak sklopljen dogovor o bar privremenoj kohabitaciji. Naravno, u, još uvek neizvesnom, slučaju da Tadić pobedi na predsedničkim izborima.
Politički analitičar Slobodan Antonić, koji nema ozbiljnijih zamerki na dosadašnju Koštuničinu politiku (za razliku od vrlo kritičnog stava prema DS-u) savetovao je premijera da, ako već posluša „snažne pritiske domaće i strane javnosti“ („galamu“) da podrži Tadića – da to nikako ne učini bezuslovno (internet sajt „Nove srpske političke misli“).
„Ne bude li taj poziv praćen objavljivanjem jednog jasnog političkog dogovora, teško da će ga uvereni deesesovci poslušati“, piše Antonić, koji se, međutim, ne rukovodi samo željom da se izbegne pobeda „zbilja problematičnog Nikolića“. „Neka na kraju (Koštunica) i ostane sam, neka ga svi napuste, neka podnese ostavku. Ali, tu političku opciju umerenog građanskog centra neko u Srbiji mora početi ozbiljno da zastupa. Ako to ne bude Koštunica, biće neko drugi“, apelovao je Antonić, ali, izgleda, bez velikog uspeha.
Posle nekoliko dana oklevanja i zbunjivanja javnosti (najdelotvornija u tom smislu bila je izjava funkcionera DSS-a Nebojše Bakareca da ta stranka podržava neimenovanog kandidata koji se zalaže za iste vrednosti kao i DSS) Koštuničina stranka je u prošli četvrtak uveče ipak sopštila da podržava Tadića, ali nikakve objave „jasnog političkog dogovora“ o kome govori Antonić nije bio.
Gotovo potpuna saglasnost u izjavama Tadića i Koštunice, međutim, ukazuje na postojanje dogovora tipa „prvo ustav, onda izbori“. Delu svojih pristalica koji su, istovremeno, i radikalni oponenti Koštunice i njegove vlade, Tadić je ponudio i objašnjenje zašto u ovom trenutku snažnije podržava vladu od nekih njenih članica (osim G 17 plus koji se, nimalo kolegijalno, nakon prvih rezultata izbora od 13. juna, javno založio za rekonstrukciju vlade ili nove izbore, pre nego što se o tome konsultovao sa koalicionim partnerima, i Vuk Drašković poslednjih dana govori o izborima na jesen kao „moralnoj obavezi“). Prema rečima Tadića, naime, još jedni skori izbori dodatno bi zamorili birače i smanjili izlaznost, što nikako ne bi pogodovalo demokratski opredeljenom delu javnosti (iako bi u septembru ionako morali da se održe lokalni i pokrajinski izbori, a do februara sledeće godine i izbori za Skupštinu zajednice Srbije i Crne Gore).
MANjINSKA I JOŠ MANjINSKIJA: Koštunica je, sa svoje strane, u intervjuu „Večernjim novostima“ u nedelju, izrekao niz pohvala na račun svoje vlade, odbacivši tako mogućnost da u njenom delovanju leži uzrok izbornog debakla kandidata vladajuće koalicije Dragana Maršićanina (lider DSS-a tvrdi da je manjinska vlada odlukom da ima svog kandidata stavila državni interes iznad stranačkih; da, za razliku od konkurenata, nije vršila pritisak na medije; te da se nije rukovodila logikom svojih prethodnika i izbegla izbore). Premijer je istakao da smatra da vlada i dalje ima podršku u biračkom telu i parlamentu i da zato treba da završi započete poslove – pre svega, donošenje novog ustava – „Tek kada donesemo novi ustav, imaćemo prve istinske, a potpuno demokratske izbore u Srbiji“. Koštunica je objasnio da je kroz razgovore sa Tadićem video i da „postoji nedvosmislena spremnost …da se u potpunosti podrži borba za ostvarivanje Plana za Kosovo i Metohiju“, kao i „zalaganje za što bolje funkcionisanje državne zajednice“, da se „beskompromisno vodi borba protiv kriminala i korupcije“ i da se „u domenu spoljne politike vodi računa o uravnoteženom pristupu našim strateškim partnerima – EU-a, Ruskoj federaciji i SAD“.
U međuvremenu, pored bezbroj izjava funkcionera G 17 plus, koji se zalažu za ulazak DS-a u Vladu (što izborno ojačanom Tadiću, naročito ako postane predsednik, nikako ne odgovara) ili raspisivanje izbora, pojavila se i ocena Gorana Paunovića, člana predsedništva te stranke, data novosadskom „Dnevniku“, da će o mogućnosti kohabitacije vlade i predsednika Srbije moći da se razgovara posle 27. juna.
G 17 plus je još pre izbora obećao da će, ako Tomislav Nikolić postane predsednik Srbije, odmah napustiti vladu, jer u tim okolnostima, koje podrazumevaju zahlađenje odnosa sa međunarodnom zajednicom, ne bi mogao da ostvari svoj ekonomski program. Ipak, to ne znači da ne bi bilo moguće naći neki „državni razlog“ da ta stranka (ili, možda DS?) pruži parlamentarnu podršku onome što je analitičar Đorđe Vukadinović prognozirao odmah posle prvog izbornog kruga – nekoj „još manjinskijoj“ vladi od postojeće. Koštuničin politički savetnik Slobodan Samardžić već je izjavio da ni pobeda Nikolića ne bi bila katasrofa „iako to međunarodni činilac ne bi razumeo“. Prema njegovom mišljenju, tada bi se tražio „modus vivendi između predsednika i vlade u ime stabilizacije Srbije i nastavka onog što je započeto“.
Jer, radikali sa svoja 82, od ukupno 250 poslanika u Skupštini Srbije, ne bi mogli sami da sruše Vladu, a teško da bi u ovom trenutku izbori odgovarali nekom drugom. Istraživači tvrde da su socijalisti i G 17 plus sada nedovoljno popularni da bi se mogli nadati ponovnom ulasku u parlament. Tadićevim demokratama potrebno je još vremena da ojačaju i konsoliduju se posle ranijeg pada sa vlasti i unutarstranačkih promena, a posle Maršićaninovog debakla DSS-u je više nego potreban neki rezultat s kojim bi se mogao ponovo pojaviti pred biračima. Zato, stranku koja već odavno donošenje novog ustava stavlja iznad svega, nema ničeg logičnijeg od izlaska na izbore nakon donošenja prvog postkomunističkog ustava Srbije. Do tada, nalaženje novih zajedničkih tačaka sa Tadićevim demokratama moglo bi biti od velike koristi za postizborni period, do kojeg radikali verovatno neće stići da se dovoljno properu kako bi postali poželjan koalicioni partner. Osim ako neko ne veruje da Karić zista najbolje zna kako da se „uvati sa najtežim problemima“.
