S kim pričaju Vučići

Taman kad se učinilo da su „aferu prisluškivanja“ prekrile ritopečke ćevap-horor storije i još jedan atentat u pripremi na Aleksandra Vučića, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin ponovo je zaintrigirao javnost iznoseći u Skupšini Srbije neke nove detalje o „velikom uhu“ koje je doprlo čak i do Aleksandra Vučića.

Izuzimajući opšte, nezanimljive delove Vulinovog izlaganja, pažnju treba obratiti na nekoliko novih detalja.

Prvi put, osim Vučića, kao mete prisluškivanja veću pažnju su stekli i članovi njegove porodice. Do sada je, naime, u kontekstu ove afere uglavnom apostrofiran predsednik Srbije.

„Tih 26 lica nisu bili kriminalci, nego ljudi koji su imali samo jednu zajedničku crtu – imali su vezu sa Vučićem ili članovima njegove porodice“, objasnio je Vulin.

Izvor „Vremena“ iz bezbednosnih krugova tvrdi da se zapravo radi o ljudima i „vezama“ sa Danilom Vučićem koji su bili pod posebnim dokaznim radnjama ili kako se to kolokvijalno kaže – „na merama“.

Poznajući krugove u kojima se kreće Vučićev najstariji sin, tvrdi naš izvor, to i nije nikakvo iznenađenje, ali je dodatno razbesnelo Danilovog oca.

Otud je od tih 26 pojedinaca javnosti saopšteno samo ime Miše Vacića, koji ne spade u krug bliskih prijatelja Danila Vučića, dok su ostali kontakti postali strogo čuvana tajna.

„SLUČAJNI NALAZ“

Član UO Udruženja tužilaca Srbije Aleksandar Radosavljević, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Nišu pri Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije, objašnjava da se prilikom primene mere tajnog nadzora komunikacije – takozvanog prisluškivanja – stalno dešava da određena lica upadaju na mere, odnosno da komuniciraju sa licem prema kome se primenjuju posebne dokazne radnje.

Ovde treba razlikovati dve situacije, kaže Radosavljević. Prva je zakonski regulisana i naziva se „slučajni nalaz“. To je situacija u kojoj lice prema kojem se ne primenjuju posebne dokazne radnje upada u mere i na osnovu njegove komunikacije se pribave dokazi da je to lice ili saučesnik u krivičnom delu koje se otkriva ili se dođe do dokaza da je on izvršilac nekog drugog krivičnog dela. Ovde nema ničega spornog i tako prikupljeni dokazi se mogu koristiti i protiv lica prema kome nije primenjivana posebna dokazna radnja.

Druga situacija je kada se primenama posebnih dokaznih radnji dođe do podataka koji nisu značajni sa krivičnopravnog aspekta. Zakon je i ovde jasan i takvi podaci se ne mogu koristiti i moraju biti uništeni. I tu ministar unutrašnjih poslova dodatno komplikuje ceo slučaj.

„Ako ne verujete MUP-u, morate verovati tužilaštvu jer su te dve institucije nezavisno imale uvid u te razgovore. Da je samo jedan od tih 26 bio optužen pa osuđen, pa da kažete. Ali, nijedan“, rekao je Vulin na sednici Odbora za odbranu i unutrašnje poslove.

Pod uslovom da je njegova tvrdnja tačna, onda je jasno da su ti razgovori, zapravo „upadi na mere“ predsednika Vučića i članova njegove porodice, trebalo da budu uništeni, ali to iz nekog razloga to nije urađeno, već ih je neki „pošteni policajac“ dostavio predsedniku Srbije.

OSNOVANA SUMNJA

Uzimajući u obzir šta je Vulin tačno rekao, to je, ipak, manji problem.

„U praksi, tužilac dobija već unapred pripremljene informacije od MUP-a, BIA, VBA i drugih službi koje se bavi operativno obaveštajnim radom da se u realnom vremenu vrši krivično delo za koje je moguće primeniti posebne dokazne radnje,“ objašnjava Radosavljević. „Uloga tužioca na sam proces prikupljanja i sačinjavanja ovih informacija je gotovo nikakva. Nakon ovoga tužilac ceni validnost dokaza koji su dostavljeni uz operativnu informaciju i ukoliko proceni da ima dokaza i da se informacija ne zasniva samo na „rekla-kazala“ i da je za otkrivanje učinioca i krivičnog dela neophodno da se primeni neka od posebnih dokaznih radnji, podnosi sudiji za prethodni postupak obrazloženi predlog. Sudija za prethodni postupak donosi naredbu ili odbija predlog za primenu posebnih dokaznih radnji“.

Radosavljević, međutim, dodaje da javni tužilac tokom celog postupka nadzire sprovođenje mere. Policija i obaveštajne agencije su dužne da tužiocu dostavljaju periodične izveštaje o tome šta se od dokaza prikupilo primenom mera.

Sudija Snežana Bjelogrlić, predsednica Društva sudija Srbije, objašnjava da javni tužilac podnosi obrazloženi predlog za određivanje tajnog nadzora komunikacije („stavljanje na mere“) sudiji za prethodni postupak.

„Predlog se podnosi za lice za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo iz čl. 162 ZKP – dela u kojima postupa tužilaštvo posebne nadležnosti, teško ubistvo, otmica, iznuda, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, pranje novca, zloupotreba službenog položaja, primanje mita, krivična dela iz grupe krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije – ako se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi ili bi prikupljanje bilo znatno otežano i, izuzetno, kod ovih krivičnih dela, ako se delo ne bi moglo na drugi način otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost“, ističe Snežana Bjelogrlić.

Aleksandar Radosavljević nastavlja:

„Odluka se donosi na osnovu ozbiljnosti informacija koje dostavlja policija i obaveštajne agencije, kao i na osnovu okolnosti da je dokazivanje krivičnog dela znatno otežano, ako ne i nemoguće bez primene posebnih dokaznih radnji. Takođe, potrebno je da se dokazi primenom konvencionalnih dokaznih radnji (svedoci, isprave) ne bi mogli pribaviti“.

Izvesno je, dakle, ako je poštovana zakonska procedura, da za Vacića i ostalih 25 lica sa kojima su, kako kaže Vulin, predsednik Aleksandar Vučića i članovi njegove porodice obavili 1882 razgovora, postojala sasvim određena sumnja da bi sud odobrio primenu posebnih dokaznih radnji.

Ukoliko, pak, Vulin govori istinu i da protiv svih 26 lica, nakon sprovođenja mera „nije bilo nijednog elementa prekršajnog ili krivičnog dela“, ostaju ipak saznanja operativaca MUP-a i drugih službi koja su ih nagnala da baš protiv njih predlože prisluškivanje. A kako je već objašnjeno, za stavljanje na mere mora postojati osnovana sumnja, što podrazumeva niz ozbiljnih krivičnih dela.

Upravo zbog toga, kad Vulin kaže da se za određene osobe tražila dozvola pravosudnih organa da se stave „na mere“, sa obrazloženjem da je „kriminalac ovakav ili onakav“ i to je odobravano, onda smo svi u ozbiljnijoj nevolji nego što je to izgledalo na prvi pogled. Ministar unutrašnjih poslova implicira da su bez neophodnih zakonskih uslova pojedinci prisluškivani samo zato što su „ovakvi ili onakvi“. To bi značilo da je praktično urušen ceo sistem koji se zasniva na zakonu i uključuje jasan postupak od policije, obaveštajnih službi, tužilaštva, sudije za prethodni postupak. I da svako od nas, bez valjanog razloga, po nečijem nahođenju, „ovakav ili onakav“, može biti prisluškivan.

Predrag Petrović, programski direktor BCBP

Prisluškivanje u zarobljenoj državi

„VREME„: Da li se legalno mogu prisluškivati predsednik i članovi njegove porodice i pod kojim uslovima?

PREDRAG PETROVIĆ: Predsednik Republike i članovi njegove porodice mogu biti legalno prisluškivani u slučaju da pripremaju ili su izvršili neko krivično delo, odnosno ukoliko postoje osnovi sumnje da preduzimaju ili pripremaju radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije. Naravno, ovde je pretpostavka da su tužilaštvo, BIA i nadležni sudovi profesionalni odnosno samostalni i nezavisni u obavljanju svog posla, kao i da su svi građani jednaki pred zakonom. U zarobljenoj državi gde su čelni ljudi ovih institucija bliski vladajućoj partiji i njenim čelnicima, a neki su čak i jedni od osnivača vladajuće partije i/ili bliski prijatelji predsedniku vladajuće partije, što omogućava selektivnu primenu propisa i zloupotrebu državnih institucija, ovaj scenario je gotovo nemoguć.

Ukoliko štićeno lice „upada u mere„, odnosno razgovara sa licima koja se prisluškuju, da li postoji obaveza da se, recimo, predsednik obavestava o tome?

To zavisi od konkretne situacije. Ukoliko se ispostavi da je štićeno lice deo grupe prema kojima se primenjuju mere, onda tu osobu ne treba obavestiti već je neophodno zakonski proširiti primenu mera i na nju. Ili, ukoliko kontraobaveštajna služba želi da ustanovi sve aktere i njihove namere zbog kojih oni komuniciraju sa štićenom osobom, onda radi zaštite tajnosti operacije verovatno neće (odmah) obavesti štićenu osobu. Međutim, ukoliko takav vid kontakata može naneti štetu štićenoj osobi odnosno funkciji koju obavlja, onda će je obavestiti. Nije neuobičajeno da osobe iz kriminalnog miljea pokušavaju da se približe nosiocima državnih funkcija kako bi ostvarili uticaj na njih ili pak stvorili sliku da su bliski sa njima, a kako bi se bolje pozicionirali u svom okruženju, i tada je zadatak službi bezbednosti da upozore nosioce državnih funkcija na takve namere tih grupa.

Možete li da mapirate kritične momente u celom procesu donošenja odluke i sprovođenju mera prisluškivanja i praćenja?

Kritični momenat je svakako procena suda da postoje stvarni razlozi za primenu prisluškivanja i praćenja koji predstavljaju osnovi sumnje što su zapravo grupa konkretnih pokazatelja da neko priprema izvršenje krivičnog dela ili da je pak izvršio krivično delo, odnosno da ugrožava nacionalnu bezbednost. Kako je nacionalna bezbednost jako široka i rastegljiva kategorija, tako i stavljanje nekoga na mere zbog ugrožavanja nacionalne bezbednosti može biti veoma sporno, posebno u autokratskim i hibridnim režimima kao što je Srbija. Zato su mnogi kritičari režima u ovakvim državama na merama praćenja i prisluškivanja pod izgovorom da ugrožavaju nacionalnu bezbednost jer su otvoreno kritikovali poteze vlasti. Međutim, primenom rastegljive kategorije nacionalne bezbednosti i sami nosioci vlasti mogli bi se naći na merama službi bezbednosti. Na primer u Srbiji, razgovori o razgraničenju i podeli Kosova koji se dovode u vezu sa nosiocima najviših državnih funkcija mogli bi da se protumače kao aktivnosti usmerene protiv ustavnog uređenja Srbije. Kako BIA može da primenjuje mere tajnog nadzora radi ostvarenja dva cilja – zaštita nacionalne bezbednosti i prikupljanje dokaza zarad krivičnog progona, tako i odluka u koje svrhe će se mere primenjivati može predstavljati kritični momenat. Naravno, primena mera prema političarima je uvek osetljiva oblast. Ali, ukoliko se dosledno ispoštuje princip postojanja osnova sumnje prilikom primene mera, ta osetljivost se minimilizira.

foto: marija janković