Hugo Prat, čovek koji je najviše doprineo da strip počne da se shvata kao umetnost, autor čije je delo usrećilo više ljudi nego bilo koja ideologija, rođen je u Riminiju (Italija) 15. juna 1927. Godine. Danas bi napunio 95 godina
„Životni put Huga Prata bio je do te mere neobičan da je znao da će mu svaki novinar, poistovećujući ga sa njegovim najpoznatijim junakom, postaviti isto pitanje: ‘Da li ste vi Korto Malteze?’. No, Pratov život nadilazi njegovo monumentalno delo, koje na prvi pogled izgleda kao plod čiste fantazije“, piše Momir Turudić u tekstu „Ko je taj Korto Malteze?“ objavljenom u „Vremenu“ 2011. godine.
„Detinjstvo mu je proticalo u Veneciji, bio je okružen porodičnim predanjima koja su dolazila iz engleskih, italijanskih, jevrejskih, španskih, turskih korena. Rastao je među mladim i ‘nimalo čednim’ tetkama, vaspitavao ga je i ujak, mornar i avanturista; porodicu su više od zvaničnih religija privlačile jeresi, ezoterija, kabala. ‘Sudbina Pratovih počiva negde izvan granica i razlika po rasi, religiji i jeziku’, govori Hugo Prat o svom poreklu. Kasnije će reći i da nijedna od četiri majke njegovo šestoro dece ne govori isti jezik, da nijedno od njegove dece nema njegovu nacionalnost, a da nijedno njegovo unuče ne govori italijanski.
Sa deset godina je otišao u Etiopiju, tadašnju Abisiniju, gde mu je otac radio u vojsci. Tamo uranja u čudesni svet Afrike, druži se sa lokalcima, uči amharski. ‘U svoje priče ubacujem sve sa čime sam dobro upoznat: putovanja, žene, rat’, kaže Prat. Rat je prvi put upoznao u Etiopiji, kada su se oko ove zemlje borili Italijani, Englezi i domaći borci za nezavisnost. Od juna 1940. do marta 1941. Prat je u vojnoj jedinici mladih fašista. Prepešačio je čitav rog Afrike, učestvovao u borbama.
Rat opisuje i kao veliko životno iskustvo koje mu je omogućilo da shvati naličje politike i ideologije, besmislenost raznih nacionalizama i imperijalizama, krhkost i kratkotrajnost ljudskog života. ‘Imao sam prijatelje sa obe strane i jedini princip koji sam sledio bio je da ta prijateljstva nikada ne izneverim’, kaže Prat.
U Italiju se vratio 1943. godine. Menjao je vojske i uniforme, svestan da su priče o tome da se muškarac postaje u ratu budalaština, već da je heroj ‘osoba koja uspeva da se suoči sa nekom teškom situacijom, držeći se pritom određenih etičkih načela’.
Od juga Afrike do Severne Amerike
Počinje da crta stripove, putuje po Italiji i Evropi uživajući u danima ‘lude mladosti’ usred posleratnog haosa. Umalo nije završio u Legiji stranaca, učestvuje u demonstracijama sa radnicima i studentima, ne zbog ideoloških razloga, već zato što uživa u opštem metežu, u kome je postojala veća mogućnost da upozna neku devojku.
U Argentinu je otišao 1949. i ostao tamo trinaest godina. Radio je kao crtač stripova, igrao tango, svirao po vozovima odeven u kostim sa gavranovim perjem i pačjim kljunom. Po odlasku iz Argentine 1962. godine, osam godina nominalno je živeo u Veneciji i radio za dva italijanska časopisa, ali je stalno odlazio na duga putovanja, dovodeći do ludila svoje urednike koji nisu nikada znali da li će se vratiti. Putovao je svuda, od Laponije do juga Afrike, širom Evrope, Južne i Severne Amerike.
Traganje kao religija
Mada je 1967. objavio ‘Baladu o slanom moru’, u kojoj se prvi put pojavljuje Korto Malteze, tri godine kasnije, sa 42 godine, bio je bez posla i nepoznat široj javnosti. Ali, slava je došla pošto je počeo da crta epizode Korta Maltezea za časopis ‘Pif’, koji je izlazio u Parizu. Sledila su priznanja širom sveta. O njegovom delu, zasnovanom na neverovatno širokom, mnogostrukom obrazovanju i svemu što je u životu prošao, napisane su desetine doktorata.
Prat je pred kraj života govorio: ‘Ne žalim ni zbog čega…. Moj život je bio predivan, ispunjen iznenađenjima i zadovoljstvima. U životu me usmeravala intelektualna radoznalost.’ Svojom religijom naziva – traganje. ‘Tragam za istinom, ali znam da je nikada neću otkriti u celosti… Zato ne verujem religijama. Svako ko je uveren da poseduje istinu je potencijalno opasan.’
Jednostavan, ali nikada banalan, na pitanje: ‘Šta je potrebno da neko učini kako bi postao čovek?’, Prat odgovara: ‘Promišljati stvari, suočavati se sa problemima, preuzimati odgovornost, nastaviti sa svojim radom ili sa onim što se započelo, čak i kada okolnosti tome više ne pogoduju…’“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
