Foto: Wikimedia
Hugo Prat, čovek koji je najviše doprineo da strip počne da se shvata kao umetnost, autor čije je delo usrećilo više ljudi nego bilo koja ideologija, rođen je u Riminiju (Italija) 15. juna 1927. Godine. Danas bi napunio 95 godina
„Životni put Huga Prata bio je do te mere neobičan da je znao da će mu svaki novinar, poistovećujući ga sa njegovim najpoznatijim junakom, postaviti isto pitanje: ‘Da li ste vi Korto Malteze?’. No, Pratov život nadilazi njegovo monumentalno delo, koje na prvi pogled izgleda kao plod čiste fantazije“, piše Momir Turudić u tekstu „Ko je taj Korto Malteze?“ objavljenom u „Vremenu“ 2011. godine.
„Detinjstvo mu je proticalo u Veneciji, bio je okružen porodičnim predanjima koja su dolazila iz engleskih, italijanskih, jevrejskih, španskih, turskih korena. Rastao je među mladim i ‘nimalo čednim’ tetkama, vaspitavao ga je i ujak, mornar i avanturista; porodicu su više od zvaničnih religija privlačile jeresi, ezoterija, kabala. ‘Sudbina Pratovih počiva negde izvan granica i razlika po rasi, religiji i jeziku’, govori Hugo Prat o svom poreklu. Kasnije će reći i da nijedna od četiri majke njegovo šestoro dece ne govori isti jezik, da nijedno od njegove dece nema njegovu nacionalnost, a da nijedno njegovo unuče ne govori italijanski.
Sa deset godina je otišao u Etiopiju, tadašnju Abisiniju, gde mu je otac radio u vojsci. Tamo uranja u čudesni svet Afrike, druži se sa lokalcima, uči amharski. ‘U svoje priče ubacujem sve sa čime sam dobro upoznat: putovanja, žene, rat’, kaže Prat. Rat je prvi put upoznao u Etiopiji, kada su se oko ove zemlje borili Italijani, Englezi i domaći borci za nezavisnost. Od juna 1940. do marta 1941. Prat je u vojnoj jedinici mladih fašista. Prepešačio je čitav rog Afrike, učestvovao u borbama.
Rat opisuje i kao veliko životno iskustvo koje mu je omogućilo da shvati naličje politike i ideologije, besmislenost raznih nacionalizama i imperijalizama, krhkost i kratkotrajnost ljudskog života. ‘Imao sam prijatelje sa obe strane i jedini princip koji sam sledio bio je da ta prijateljstva nikada ne izneverim’, kaže Prat.
U Italiju se vratio 1943. godine. Menjao je vojske i uniforme, svestan da su priče o tome da se muškarac postaje u ratu budalaština, već da je heroj ‘osoba koja uspeva da se suoči sa nekom teškom situacijom, držeći se pritom određenih etičkih načela’.
Od juga Afrike do Severne Amerike
Počinje da crta stripove, putuje po Italiji i Evropi uživajući u danima ‘lude mladosti’ usred posleratnog haosa. Umalo nije završio u Legiji stranaca, učestvuje u demonstracijama sa radnicima i studentima, ne zbog ideoloških razloga, već zato što uživa u opštem metežu, u kome je postojala veća mogućnost da upozna neku devojku.
U Argentinu je otišao 1949. i ostao tamo trinaest godina. Radio je kao crtač stripova, igrao tango, svirao po vozovima odeven u kostim sa gavranovim perjem i pačjim kljunom. Po odlasku iz Argentine 1962. godine, osam godina nominalno je živeo u Veneciji i radio za dva italijanska časopisa, ali je stalno odlazio na duga putovanja, dovodeći do ludila svoje urednike koji nisu nikada znali da li će se vratiti. Putovao je svuda, od Laponije do juga Afrike, širom Evrope, Južne i Severne Amerike.
Traganje kao religija
Mada je 1967. objavio ‘Baladu o slanom moru’, u kojoj se prvi put pojavljuje Korto Malteze, tri godine kasnije, sa 42 godine, bio je bez posla i nepoznat široj javnosti. Ali, slava je došla pošto je počeo da crta epizode Korta Maltezea za časopis ‘Pif’, koji je izlazio u Parizu. Sledila su priznanja širom sveta. O njegovom delu, zasnovanom na neverovatno širokom, mnogostrukom obrazovanju i svemu što je u životu prošao, napisane su desetine doktorata.
Prat je pred kraj života govorio: ‘Ne žalim ni zbog čega…. Moj život je bio predivan, ispunjen iznenađenjima i zadovoljstvima. U životu me usmeravala intelektualna radoznalost.’ Svojom religijom naziva – traganje. ‘Tragam za istinom, ali znam da je nikada neću otkriti u celosti… Zato ne verujem religijama. Svako ko je uveren da poseduje istinu je potencijalno opasan.’
Jednostavan, ali nikada banalan, na pitanje: ‘Šta je potrebno da neko učini kako bi postao čovek?’, Prat odgovara: ‘Promišljati stvari, suočavati se sa problemima, preuzimati odgovornost, nastaviti sa svojim radom ili sa onim što se započelo, čak i kada okolnosti tome više ne pogoduju…’“
Ceo tekst Momira Turudića možete pročitati OVDE
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
