Režimska mašinerija za širenje laži

„Šta da radite, to možete da očekujete. Zato se protiv takvih koji šire lažne vesti i donose zakoni po Evropi i Americi. Mi nemamo takav zakon i kod nas svi mogu da kažu šta hoće i šta ih briga. Moramo da se borimo sa tim, ali ljudi treba da slušaju stavove zvaničnih organa.“

Ovako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prokomentarisao hapšenje dve osobe koje su osumnjičene da su izazivale paniku i nerede širenjem lažnih vesti o metanu u pijaćoj vodi u Beogradu i Novom Sadu. Nešto ranije tog dana (prošli četvrtak, 14. jun), zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić izjavio je da je voda za piće ispravna i da su priče koje se šire preko društvenih mreža neistinite. Naiskap je popio čašu vode sa česme, a onda rekao: „Svako širenje lažnih vesti je krivično delo, mi smo još jutros prijavili ove ljude policiji – Odeljenju za visokotehnološki kriminal i očekujemo da oni budu pronađeni i procesuirani.“ Reakcija policije bila je izuzetno brza pošto je MUP iste večeri izdao saopštenje kojim je javnost obaveštena da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, po nalogu Višeg javnog tužilaštva, uhapsili F.J. (42) i B.C. (39) „zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo izazivanje panike i nereda“: „Oni se sumnjiče da su na društvenim mrežama širili lažnu informaciju da u naredna dva dana vodu u Beogradskom vodovodu ‘ne treba koristiti za piće, jer se u vodu greškom prosuo metan, pun kancerogenih čestica’ i na taj način izazvali uznemirenost i paniku među građanima“, piše u saopštenju MUP-a, u kom još stoji i da je osumnjičenima F.J. i B.C. određeno zadržavanje do 48 časova nakon čega će, uz krivičnu prijavu, biti privedeni nadležnom tužilaštvu. Kako se navodi, uhapšeni B.C. je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Po nalogu Višeg javnog tužilaštva, protiv još šest osoba, zbog sumnje da su počinili isto krivično delo, biće podnete krivične prijave u redovnom postupku.

foto: sava radovanović / tanjug

Građani koji su aktivni na društvenim mrežama mogli su da vide priču o metanu u vodi još u sredu veče, ali ne u formi upozorenja, već čuđenja. Naime, ljudi koji su administratori raznih Fejsbuk grupa uočili su pokušaje da se „vest“ okači i na vreme ga sprečavali, znajući da metan ne može da se „izlije“ i da je po sredi – glupost. Međutim, lažna vest se do ujutru proširila, što preko društvenih mreža, što preko poruka koje su kružile putem Vibera, WhatsAppa i drugih aplikacija. Već u četvrtak ujutru nadležni su objavili demanti, Vesić popio vodu, a Vučić objasnio da mi nemamo zakone kojima se možemo boriti protiv lažnih vesti.

ŠTA BI BILO DA IMAMO ZAKONE: Izazivanje panike i nereda jeste krivično delo koje je definisano članom 343 Krivičnog zakonika. U stavu 1 ovog člana stoji: „Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.“ Tu je i drugi stav: „Ako je delo iz stava 1 ovog člana učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“

Tu stižemo do suvoparne pravne formulacije „sredstva javnog informisanja“, odnosno, do medija. Samo dan pre nego što je u javnosti plasirana priča o metanu u vodi, tri medija – Srbija Danas, Informer i BK TV – objavili su identičnu „vest“ o trudnici iz Topole koja je izgubila bebu jer nije uspela da stigne kod lekara zbog blokada puteva, to jest protesta protiv povećanja cene goriva. Tekst čitave vesti objavljen je u prošlom broju „Vremena“ (videti tekst „Rezervoar pun gneva“), a ovde ponavljamo samo njen glavni deo: „Pala je i prva žrtva blokade puteva u Srbiji, koju organizuju pojedine stranke nekadašnje koalicije DOS. Iste one koje su organizovale i državni prevrat 5. oktobra 2000. godine. Pre nekoliko dana trudnica iz Belosavaca kod Topole izgubila je dete, zato što je zbog blokade saobraćajnica prema Beogradu bila sprečena da stigne u bolnicu i dobije adekvatnu lekarsku pomoć, tvrdi naš izvor iz opštine Topola, koji je zamolio da mu zbog osetljivosti teme ne navodimo ime. Ta žena je devet godina uzalud pokušavala da ostane u drugom stanju. Na kraju je ušla u program opštine Topola za finansiranje vantelesne oplodnje i ostala trudna.“

Vrlo brzo je utvrđeno da nikakva trudnica iz Topole nije izgubila bebu, da nije „pala prva žrtva blokade“ i da je čitava priča izmišljotina. Brže-bolje je obrisana sa svih portala koji su je preneli, ali, i dalje se može naći u keširanoj verziji sajtova. Za to nije potrebno veliko tehničko znanje i umeće, što ideju o laganju i izmišljanju u eri interneta čini još glupljom od uobičajeno glupe.

Za razliku od običnih građana, pojedinaca koji su pohapšeni zbog „metana u vodi“, zbog „trudnice iz Topole“ niti je iko priveden, niti je bilo ikakve reakcije nadležnih. U Srbiji je postala praksa da, dok nadležni ćute, reaguju nenadležni, najčešće predsednik države (videti okvir), ali ovog puta i oni su ćutali kao zaliveni. Istina, postoji kvalitativna razlika između ove dve laži: otrovana voda ugrožava sve, dok je trudnica iz Topole ipak samo jedna. Međutim, ovakve „vesti“ šalju poruku građanima da zbog blokada puteva ne mogu da stignu do lekara, pa može da im se dogodi nešto strašno. Bitna razlika je i postojanje namere kod onih koji šire lažne vesti: sva je prilika da su obični građani naseli na priču o metanu, jer nisu dužni da poznaju organsku hemiju ni kako da provere informaciju pre nego što je rašire dalje. S druge strane, teško da su mediji koji su preneli priču o trudnici iz Topole tek tako naseli, naročito kad uzmemo u obzir ton u kom je napisan tekst, sa sve osvrtom na „državni prevrat 5. oktobra 2000. godine“.

KAKO ČITATE VESTI: Postoji nešto što se zove medijska pismenost, a pod tim se misli na sposobnost pravilnog razumevanja tvrdnji koje plasiraju mediji, imunost na lažne vesti i razlikovanje tačnih od netačnih informacija. Razna istraživanja govore da je medijska pismenost u Srbiji na vrlo niskom nivou, a da su glavni krivci za to mediji koji su podložni političkim i finansijskim pritiscima, te skloni otvorenoj propagandi. Nije lako razumeti medije čak ni kad u njima radite dugi niz godina, ali iz iskustva je nekako moguće povezati naizgled nepovezane informacije i naslutiti u kom pravcu idu politički ili društveni procesi. Primera radi, ko god je krajem 2016. godine pažljivo pratio informativni program Televizije „Pink“, mogao je, kasnije se pokazalo, ispravno da zaključi kako će se Aleksandar Vučić kandidovati na predsedničkim izborima 2017. iako je on uporno tvrdio da to neće učiniti. Pravilno razumevanje plasiranih informacija u ovdašnjim medijima je ponekad težak i migrenozan proces, ali najjednostavnije je tražiti najmanji zajednički sadržalac u svakoj vesti i – povezivati.

Vratimo se na slučaj „trudnice iz Topole“. Ako bolje pogledamo, priča o ženi koja je izgubila bebu posle devet godina pokušavanja da zatrudni, zauzima vrlo malo prostora u tekstu. Najveći deo, zapravo, posvećen je podsećanju na Peti oktobar, koji je vrlo tendenciozno nazvan „državnim prevratom“: „Podsećamo, ni blokada puteva u Srbiji 2000. godine, koja je prethodila 5. oktobru, nije prošla bez ljudskih žrtava. Tada su CIA i ostale zapadne službe u blokadu Srbije i rušenje Miloševića uložile 100 miliona dolara. Sve je završeno paljenjem i pljačkanjem Skupštine Srbije, paljenjem Televizije Srbije i državnim udarom, posle kojeg su tadašnji lideri DOS-a i njihovi tajkuni bukvalno opustošili Srbiju.“

Pre nego što raspetljamo ovu „vest“, ne bi bilo loše da se malo zadržimo na činjenicama, bar onima koje pouzdano znamo i lako ih je proveriti. Prvo, Petog oktobra nije paljena Skupština Srbije, nego tadašnja Savezna skupština. U toj zgradi na adresi Trg Nikole Pašića 13 danas se zaista nalazi Dom Narodne skupštine, ali te 2000. Skupština Srbije nalazila se u Kralja Milana 14. Velikom protestu prethodili su izbori održani 24. septembra, i to izbori za poslanike Savezne skupštine SRJ, predsednika SRJ i, u većini gradova i opština – lokalni izbori. Nije bilo nikakvog razloga da demonstranti ulaze u Skupštinu Srbije. Dalje, blokade puteva jesu prethodile demonstracijama tog četvrtka, 5. oktobra 2000, ali na blokadama nije bilo ljudskih žrtava. U neredima u centru Beograda stradalo je dvoje ljudi: Jasmina Jovanović (1961) iz Velike Plane, koja je poginula nakon što je pala pod bager i Momčilo Stakić (1943) iz Krupnja, koji je umro od srčanog udara. Spomen obeležje Jasmini Jovanović otkriveno je na drugu godišnjicu oktobarskih promena u parku između Mostarske petlje i ulica Sarajevske i Kneza Miloša, u blizini mesta na kom je poginula.

Lažna vest o trudnici iz Topole, odnosno reminiscencija na Peti oktobar, dobija na značaju pet dana kasnije, ovog ponedeljka, 18. juna na konferenciji za novinare predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković. Peti oktobar je opet u fokusu, tačnije, njegova mračna strana i činjenica da su iz Savezne skupštine nestala brojna umetnička dela i inventar. Gojkovićeva je na ovoj konferenciji slavodobitno saopštila da su pronađene – dve fotelje. Jedna fotelja je pronađena u beogradskom naselju Kaluđerica prilikom racije MUP-a, a druga se, navodno, pojavila na sajtu Kupujem-prodajem u petak, 15. juna. Maja Gojković je lično zamolila gospođu koja je kupila fotelju da je donese u Skupštinu, što je ona i učinila. Predsednica skupštine nije propustila da pomene kako je „poslednjih šest, tačnije pet i po godina“ posvećena traganju za nameštajem i umetničkim delima koja su ukradena Petog oktobra, izrazila je nadu da će sve što je nestalo biti vraćeno i završila zaključkom: „Moj zaključak je da su ljudi koji su ušli u skupštinu znali šta uzimaju i kradu, jer po spisku ovih prestižnih slikara, koji su obeležili umetnost, nema sumnje da tu amateri ništa nisu radili.“

Prevedeno sa jezika propagande: zbog cene goriva organizovane su blokade puteva, vlast koja je ugušila i zapušila svaki izvor konstruktivne kritike boji se i najmanjeg znaka otpora, najsnažniji otpor vladajućoj strukturi u novijoj istoriji jeste Peti oktobar. Zaključak: Peti oktobar treba falsifikovati i satanizovati, a čitav pokret koji je iza te pobune stajao predstaviti kao divlje horde pljačkaša kojima cilj nije bio demokratizacija društva nego 55 umetničkih dela i fotelje. I to ne metaforičke fotelje, u smislu političkih funkcija, nego vrlo doslovno – fotelje kao komadi nameštaja. Ipak, građani ne treba da brinu jer je tu posvećena predsednica parlamenta koja nema druga posla nego da po sajtovima ganja nameštaj koji bi do sad sigurno bio rashodovan sve i da nije bilo Petog oktobra.

Sve u svemu, svako ko vesti u Srbiji prati bilo kako drugačije osim opsesivno, s punim pravom može da se zapita kojom logikom mogu da se povežu cena goriva 2018. godine i dve crvotočne fotelje iz 2000. Odgovor je zapravo lak: kroz politiku diskontinuiteta koju ova vlast sprovodi poslednjih šest godina. Reč je o raskantavanju sa sopstvenom prošlošću, jer zaborav odgovara apsolutno svakom predstavniku vlasti u Srbiji: nekima zato što su Petog oktobra bili na onoj strani koja je izgubila, a nekima jer su baš oni bili u onoj masi ispred Savezne skupštine. Naravno, na nepočinstva DOS-a treba podsećati mnogo i stalno da bi za sve što u Srbiji nije napredno i prosperitetno mogli da budu krivi prethodnici.

SAD ĆE RAT, SAMO ŠTO NIJE: Seća li se više iko bebe iz Zadruge? Trebalo bi da je svima u svežem sećanju, nema ni godinu dana od gromopucatelnih naslova „Srbija bukti: Javili se roditelji bebe koja ulazi u Zadrugu“, „Ovo je garderoba bebe koja ulazi u Zadrugu“, i slično… U periodu od 2. do 7. septembra tabloidi u štampanom i onlajn obliku duvali su ovu priču do iznemoglosti. Eskaliralo je pričom o tome kako su vlasnik Pinka Željko Mitrović i njegova supruga Milica usvojili bebu koja će ući u rijaliti program Zadruga, a učesnici će morati o njoj da se staraju. Beba je trebalo da ima „sve uslove“, a navodno je Mitrović obećavao da joj ništa neće faliti. Srbija je buktala, Tviter dozivao centre za socijalni rad i uopšte, državu, da učine nešto, a Mitrović je u Zadrugu uveo osmomesečnog majmuna Mikija 7. septembra, kad je počelo emitovanje rijalitija. Osmog septembra ujutru, vrlo tiho i nezapaženo prošla je vest da Srpska lista sa Kosova, bliska SNS-u, ulazi u vladu Ramuša Haradinaja. Nesrazmerna buka, odnosno tajac s kojim su u javnosti propraćene ove dve teme, kao i njihov značaj za društveno-političku stvarnost i budućnost, prosto vrište o međusobnoj povezanosti. Bacanje prašine u oči, zaluđivanje javnosti, stručnim rečnikom – spinovanje, postali su toliko uobičajeni da ih više i ne primećujemo.

Prosečan čitalac „Vremena“ verovatno gaji duboku odvratnost prema tabloidu „Informer“, pa i ne zna na šta liče naslovne strane tog štampanog materijala. Primeti ih samo kad prevaziđu sami sebe i ne zna da „Informer“ u proseku jednom nedeljno na naslovnoj strani ima reč „rat“. Hajde, rekao bi neko, trenutno se ratuje u mnogim delovima sveta, ali ne. „Informer“ malo-malo pa najavljuje rat u Srbiji, rat sa kosovskim Albancima („Šiptarima“), rat koji protiv Srbije spremaju CIA, Brisel ili Tramp, a ponekad uz pomoć Saše Jankovića, Vuka Jeremića ili tako nekog nesretnika koji im se te nedelje namestio. Ali, nema razloga za brigu: kad ne najavljuje rat, „Informer“ obećava zaštitu koju nam sprema Vladimir Putin, bilo u slanju migova, S-300, ili prosto sprema trupe koje u slučaju rata stižu na Kosovo za 20 minuta do pola sata. Ko ne veruje, nek gugla „Informer + rat“.

Dakle, medij uredno upisan u registar javnih glasila, za koji su svi čuli, najjeftinije je štampano glasilo u zemlji, a svakako je među najčitanijima, svako malo iznosi tvrdnje da nam preti rat, pokolj ili neka slična kataklizma, da nam rade o glavi EU, CIA, NATO i sve druge skraćenice, ali to za vlast nije izazivanje panike, odnosno krivično delo iz člana 343 Krivičnog zakonika, i to iz onog drugog, strožeg stava, koji predviđa oštriju kaznu ako se vrši preko sredstava javnog informisanja. Zna se dobro i zbog čega.

GLAVNI POSLOVOĐA U FABRICI LAŽI: Nema mnogo svrhe pitati se kako lažne vesti mogu tako lako da prođu u Srbiji, jer nam je odgovor ispred nosa. Krajem maja navršilo se godinu dana otkako je Aleksandar Vučić stupio na dužnost predsednika Srbije. Tim povodom, portal Istinomer, inače posvećen proveri istinitosti izjava političara, objavio je opsežnu analizu izjava Aleksandra Vučića u prvoj godini predsedničkog mandata i izveo računicu da je više od 90 odsto njegovih izjava koje je Istinomer proverio bilo – neistinito. Istinomer analizu počinje od tvrdnje da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika, što mu se može i oprostiti jer svako ima pravo da se predomisli. Međutim, Vučić najozbiljnije pada na tvrdnjama koje sadrže brojke i proverljive činjenice. Predsednik Vučić tvrdio je i da je rast srpske ekonomije veći od evropskog proseka. Ispostavilo se da je u tom trenutku Srbija imala gotovo duplo manji rast od proseka u zemljama EU. Isto tako, predsednik je tvrdio da je Srbija 2016. imala najveći privredni rast na Zapadnom Balkanu iako su veći rast imale Hrvatska i Albanija, kao i Kosovo, navodi Istinomer. Na primer, govoreći o smanjenju javnog duga, Vučić je više puta izjavljivao da je u aprilu 2014, kada je on postao premijer, javni dug bio oko 77 odsto BDP-a. U tom trenutku javni dug je zapravo bio 62,5 odsto, da bi na kraju godine dostigao 70 odsto BDP-a. Mnogo puta ponavljana tvrdnja o prosečnoj plati od 356 evra kada je Vučić došao na vlast (on sam tvrdi da je to bilo 2014, iako je bilo 2012), takođe je netačna: prosečna plata 2014. godine iznosila je 386 evra. Kada je pokrenuta priča o koncesiji za Aerodrom „Nikola Tesla“, Aleksandar Vučić je tvrdio da je profit aerodroma u vreme bivše vlasti bio samo 130.000 evra. Ispostavilo se da su ovi rezultati zabeleženi 2013. godine, kada je na vlasti bila koalicija socijalista i naprednjaka.

Populaciona politika i negativan prirodni priraštaj nešto su sa čim se ova vlast odnedavno srčano bori. Ipak, prošlog leta, Vučić je, prema analizi Istinomera, bio zadovoljan kako nam ide na planu nataliteta. Štaviše, oborio je lični rekord i u sto sekundi izrekao četiri neistine. „Između 2010 i 2011. imali smo manje 47-48 hiljada stanovnika, a sada se negde tvrdoglavo drži na 31 do 33 hiljade na godišnjem nivou, i sada verujemo da ćemo da spustimo na 18-20 hiljada.“ Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) o vitalnim događajima od 2006. do 2016. godine, Srbija je između 2010. i 2011. prosečno gubila nešto iznad 36.000 stanovnika godišnje, dok je 2015. i 2016. taj prosek bio nešto iznad 37.000. Prilikom posete Krupnju, Vučić je rekao da je u prvih šest meseci 2017. rođeno više beba nego u celoj 2016, što nije bio slučaj. Na zajedničkoj konferenciji za novinare sa turskim predsednikom Erdoganom u Lebanu ustvrdio da je to mesto u proteklih 20 godina izgubilo polovinu stanovništva, odnosno 18.000 stanovnika. Ispostavilo se da Lebane danas imao oko 6000 manje meštana nego pre dve decenije. U martu se predsednik dosetio da rešava problem bele kuge i sve brojke koje je gledao i proučavao najednom su postale crne i problematične, o čemu je „Vreme“ više puta pisalo. Najnovija predsednikova tvrdnja na ovu temu jeste da je opet nešto proučavao i uočio kako se više dece rađa u nižim zgradama nego u soliterima: „Kada napravite soliter od 40 spratova i odvedete 110 bračnih parova, imaćete sutra 120-130 dece. A ako budete odveli u kuće, dvospratnice, trospratnice ili maksimalno četvorospratnice, imaćete bar 210 ili 220 dece.“

Ne vredi smejati mu se, ovu izjavu je počeo rečima: „Smejte mi se i pravite viceve.“ A ionako odavno ništa nije smešno.

Nadležan za sve

Iako su ovlašćenja predsednika Srbije prilično precizno utvrđena Ustavom, Aleksandra Vučića će istorija upamtiti kao čoveka koji se oglašavao svuda o svemu. Od toga kako se meri temperatura i nivo šećera jabuke iz Lidla („Ima visok šećer, mora na dijalizu“, rekao je na otvaranju distributivnog centra ovog trgovinskog lanca), preko nataliteta, rušenja Hercegovačke, veze između kiše i roda kukuruza, do ubistva Olivera Ivanovića. Najnovije upadljivo iskakanje iz ovlašćenja odigralo se u četvrtak, 14. juna na otvaranju fabrike kablova „Kromberg i Šubert“ u Kruševcu kad se dotakao nestanka novinara Stefana Cvetkovića iz Bele Crkve. Aleksandar Vučić rekao je da ga „na svakih 15 minuta“ o rezultatima potrage za nestalim novinarom izveštavaju ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i direktor BIA Bratislav Gašić. „Nadam se da će uspeti da reše taj slučaj, više podataka ne mogu da iznosim u javnost“, rekao je predsednik Srbije, ne objasnivši zašto njega uopšte bilo ko izveštava i odakle mu pravo da ima podatke koji nisu za javnost. Istom prilikom najavio je da će u narednim danima izneti informacije u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića „i nekim drugim stvarima“. O ubistvu Ivanovića još ništa nije otkrio. O drugim stvarima priča stalno.

foto: tanjug