“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
“Ovu bandu treba rasturiti do kraja”, rekao je ministar Nikola Selaković o zaposlenima Republičkog i drugih zavoda za zaštitu spomenika kulture pred odbornicima i kamerama koje su 14. januara direktno prenosile sednicu Skupštine Srbije. Optužio ih je da su manastiru Žiča oduzeli status kulturnog dobra kako bi određenim licima bila data dozvola za podizanje turističkog kompleksa sa olimpijskim bazenom, akvaparkom, bungalovima i salom za veselja, te da zbog njih već dve godine stoje radovi na obnovi Studenice, pa onda da ne brinu o Mileševi, konačno da su, rekao je ministar kulture, “najveći kočničari zaštite kulturnih dobara”. U tom pravcu nastavio je i narednih dana, gotovo svakodnevno gostujući na prorežimskim medijima.
Ovaj i ovoliki Selakovićev napad dešava se u isto vreme dok Tužilaštvo za organizovani kriminal istražuje slučaj “Generalštab” u kome je Nikola Selaković jedan od četvoro okrivljenih, a čije je prvo saslušanje zakazano za 4. februar.
U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture (RZZSK) imaju dokaze da ništa što je Selaković kazao nije tačno, a razlog napada vide upravo u približavanju pomenutog glavnog pretresa. Zbog ministrovih optužbi zaposleni u službi zaštite slute da će Ministarstvo kulture inicirati ukidanje Republičkog zavoda, pogotovo što je upravo zahvaljujući prijavama konzervatora RZZSK Tužilaštvo za organizovani kriminal otvorilo slučaj “Generalštab”.
O tome razgovaramo sa Nemanjom Smičiklasom, odnedavno docentom Fakulteta primenjenih umetnosti, koji je 30 godina bio konzervator restaurator u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture.
“VREME”: Da li je tačno da Studenica dve godine nije bila u planovima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, kao što je rekao ministar Selaković?
NEMANJA SMIČIKLAS: Istina je da se u manastiru Studenica ne izvode konzervatorsko-restauratorski radovi već nekoliko godina, ali za to nikako ne treba tražiti odgovornost u RZZSK, već u samom Ministarstvu kulture. Manastir Studenica se nalazi u planu i programu rada Zavoda, ali nekoliko godina unazad država nije obezbedila sredstva za planirane radove. Studenica nije usamljeni slučaj. Broj kulturnih dobara koji su u planu da se obnove i konzerviraju je veliki. Nemoguće ih je nabrojati. O tome dovoljno govori činjenica da Zavod svake godine u predlogu plana rada u junu, za sledeću godinu, od Ministarstva traži određena sredstva, nekoliko stotina miliona dinara, za radove na kulturnim dobrima, a onda od Ministarstva dobije samo nekoliko desetina miliona dinara. Vrlo često opredeljena sredstva dobija suviše kasno u tekućoj godini kako bi radovi mogli nesmetano da se realizuju. U poslednje dve godine ne stiže čak ni novac koji je odobren potpisivanjem ugovora sa Ministarstvom kulture, jer Zavod ne dobija saglasnost od Ministarstva finansija za javne nabavke veće od dva miliona dinara. Sredstva koja su tražena i koja su odobrena za Sopoćane, Studenicu, Manasiju, spomenike na Kosovu i Metohiji, Ravanicu… i druga kulturna dobra umanjena su deset puta i više ili ih Ministarstvo finansija nije odobrilo. Zato radovi traju godinama umesto da se završe u nekoliko sezona. To negativno utiče i na kvalitet radova, ali i na sliku Zavoda u očima sopstvenika kulturnih dobara.
Da pojasnimo: briga o kulturnim dobrima ne zavisi samo od Republičkog zavoda već i od dva ministarstva?
Da. Svi projekti koji izlaze iz RZZSK moraju imati saglasnost Ministarstva kulture, a za izvođenje radova koji premašuju vrednost od dva miliona dinara mora se imati i saglasnost Ministarstva finansija da bi se sredstva trošila. Te saglasnosti mahom izostaju.
Jedan od primera te prakse države je i arheološko nalazište Caričin grad, koje ministar takođe spominje u svom izlaganju. Caričin grad je proglašen kapitalnim projektom u periodu od tri godine, 2023–2025, za šta su opredeljena velika sredstva. Urađen je detaljan plan aktivnosti za taj period, napisani su projekti na koje je dobijena saglasnost Ministarstva kulture, uključene sve institucije zaštite nadležne za taj lokalitet i na kraju – nije dobijena saglasnost Ministarstva finansija da se sredstva troše u tu svrhu. Umesto konzervatorskih radova, država je na Caričinom gradu finansirala projekte koji nisu imali direktnu vezu sa zaštitom kao što je izgradnja vizitorskog centra i to opet bez saglasnosti službe zaštite i razumevanja potreba samog nalazišta. Više od 70 odsto sredstava moralo je biti vraćeno u budžet Republike Srbije. Valja napomenuti da Republika Srbija ima nameru da ovaj lokalitet nominuje za upis na Listu svetske kulturne i prirodne baštine, a da se ovakvim ponašanjem samo udaljava od toga. Zanimljivo je spomenuti, a kao ilustraciju nezainteresovanosti državnog vrha za očuvanje kulturnog nasleđa – premijer Đuro Macut je posetio vizitorski centar na lokalitetu Caričin grad, ali nije našao za shodno da se popne do samog nalazišta gde su ga čekali stručnjaci iz naših institucija zaštite i kolege istraživači iz Francuske i Nemačke. To svakako pokazuje odnos države prema nasleđu.
Nikola Selaković je rekao da su Manasiji i Sopoćanima data velika sredstva. Da li to znači da Ministarstvo direktno sarađuje sa njima, mimo RZ ili teritorijalnih zavoda koji brinu o ovim manastirima? Da li je to po zakonu? Podrazumeva li onda to da manastiri sami, po svom izboru, biraju izvođače radova?
Ovo je presedan koji se do sada nije dešavao, ili jeste ali u manjem obimu i sa manjim potencijalnim posledicama. Manastiri dobijaju sredstva direktno od Ministarstva kulture. Sklapaju ugovore bez sprovedenog postupka javne nabavke. Određuju sami prioritete, koji su uglavnom povećanje smeštajnih kapaciteta, a ne konzervatorski radovi na zaštiti kulturnog nasleđa. Da li je po to zakonu? U osnovi nije. Ministarstvo kulture bi novac moralo da opredeljuje za zaštitu kulturnog nasleđa, a ne za izgradnju konaka u manastirima dok samo kulturno dobro, razlog zbog kojeg je i proglašeno za kulturno dobro, propada i biva gušeno novom izgradnjom. Ministarstvo kulture novac ne daje vlasnicima kulturnih dobara koji nisu sakralne prirode i moraju sami da ulažu sredstva bez ikakve pomoći. Oko 70 odsto nepokretnih kulturnih dobara je u privatnom vlasništvu, a od toga samo deo je u vlasništvu SPC. Na osnovu kojih kriterijuma se bira kom manastiru će biti dat novac i za koje radove? Ko to radi? Ministar po svojoj volji i svome nahođenju? SPC nije kvalifikovana da odlučuje o prioritetima zaštite, kao ni o kvalitetu i stručnosti nad sprovedenim radovima. Primeri ove prakse su svakako manastiri Žiča, Sopoćani, Manasija, na kojima se ili novim arhitektonskim intervencijama rizikuje njihovo skidanje sa Uneskove liste (Sopoćani) ili trajno onemogućava njihova kandidaturu za tu listu. Mnoga od ovih pitanja i radnji takođe su nešto što bi TOK trebalo i morao da ispita.
Da li Lazarev grad u Kruševcu obnavlja RZZSK? Zašto ste za N1 izjavili da liči na Diznilend?
Rekao sam da bi njegova “rekonstrukcija” ličila na Diznilend s obzirom na apsolutni nedostatak materijalnih arheoloških i arhitektonskih podataka, te da je do idealne rekonstrukcije nemoguće doći, kako sada, tako i u budućnosti, jer su arheološki slojevi tokom vekova i nove gradnje poremećeni i samim tim nečitljivi. Apsolutna rekonstrukcija nekog objekta podrazumeva da postoje jasni dokazi kako je taj objekat izgledao. Ako pak ne postoje, preduzimaju se radnje u skladu sa konzervatorsko-restauratorskim principima i etikom kako bi se nedostajući delovi objekta, oni za koje nema dokaza kako su izgledali, rekonstruisali na neki način. Ministar spominje Golubačku tvrđavu kao fantastičan primer. Tačno je da je ona rekonstruisana, ali treba uzeti u obzir da je za nju bilo više podataka, a da je odlučivanje o nedostajućim bilo diskurs stručne javnosti više od dvadeset godina dok nije postignut konsenzus. Projekti koji su stizali iz Kruševačkog muzeja, u kome je Goran Vasić (v. d. direktora RZZSK i jedan od okrivljenih u slučaju “Generalštab”) bio višegodišnji direktor, u osnovi su bili jedna potpuno izmišljena rekonstrukcija bez minimuma oslanjanja na realno stanje i arheološke nalaze. Moja lična pretpostavka je da je rekonstrukcija Lazarevog grada trebalo da bude nagrada Goranu Vasiću za pomoć oko ukidanja statusa kulturnog dobra zgradama Generalštaba.
Ministar je naveo da je pored Lazarevog grada podignuta zgrada. Da li je zaštićena okolina Lazarevog grada?
U okviru zavoda je formiran stručni tim koji se bavi svim detaljima vezanim za Lazarev grad. Što se tiče objekta u blizini, u protekla dva meseca ni jedan predmet preko objedinjene procedure CEOP nije stigao u RZZSK, pa tako ni zahtev za objekat u blizini lokaliteta Lazarev grad, te RZZSK nije ni mogao dati saglasnost za taj objekat, kako ministar navodi.
Naime, još 1947. godine za spomenik kulture utvrđeni su jednom odlukom Crkva Lazarica i Lazareva kula. U to vreme se zone zaštite nisu ni utvrđivale. Zatim su 1979. godine za kulturno dobro od izuzetnog značaja kategorisani Crkva Sv. Stefana – Lazarica sa Kruševačkim gradom. Odluke o kategorizaciji tada nisu definisale zone zaštite, pa trenutno RZZSK radi na reviziji ove oduke kako bi bile utvrđene zone zaštite – 1979. se nije moglo ni pretpostaviti da će neka buduća vlast zaobilaziti procedure u korist investitora, kada su u pitanju spomenici kulture i njihova okolina.
Kako nezvanično saznajem, Goran Vasić vrši pritiske na tim koji radi studiju zaštite, a koja je osnov za reviziju ranije odluke, da predloži uklanjanje iz okruženja Lazarevog grada svih objekata koji su nastali u 19. i 20. veku, pa čak i one koji imaju spomenička svojstva. Njegova je želja da se Lazarev grad i Donžon kula napamet ponovo sazidaju, jer ne postoje nikakvi podaci kako su nekad izgledali. To je potpuno u suprotnosti sa svim principima službe zaštite. Tim koji radi na studiji će se, i pored svih pritisaka, držati osnovnog postulata zaštite – rekonstrukcija staje tamo gde počinje pretpostavka.
Maločas ste pomenuli manastire Kosova; šta se s njima događa, da li ih neko obnavlja?
Manastiri na Kosovu nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. S obzirom da je autor i podnosilac nominacionog dosijea za upis na Uneskovu listu svetske kulturne i prirodne baštine Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, tako su spomenici kulture na Kosovu i Metohiji takođe briga Republike Srbije. Zavod ima gotove projekte za više radova na spomenicima na Kosovu i Metohiji. Na insistiranje Ministarstva kulture, ovi radovi nisu uključivani u godišnje planove rada jer je gotovo nemoguće obezbediti uslove da na Dečanima, Ljeviški, Patrijaršiji rade stručnjaci iz Srbije, a kamoli državne ustanove. U planu rada je jedino manastir Banjska, na kojoj će radovi biti nastavljeni. Inače, pitanje za državni vrh je šta se dešava sa spomeničkim nasleđem na Kosovu i Metohiji i zašto našim stručnjacima nije omogućeno da izvode konzervatorsko-restauratorske radove na njima? Ako pogledamo trenutnu političku situaciju i odnos države prema našoj južnoj pokrajini, mislim da se odgovor sam nameće.
Ministrove optužbe da služba zaštite ništa ne radi navode na utisak da se radi na ukidanju RZZSK. Zašto bi država to radila?
Prvo, ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica. Mora da bude jasno da je RZZSK bez saglasnosti Ministarstva kulture potpuno paralisan i ne može da sprovede ni jednu odluku. Odgovornost, dakle, snosi upravo Ministarstvo. Činjenica da su na kršenje Zakona i Ustava i druge nepravilnosti u radu Ministarstva ukazali upravo stručnjaci zavoda automatski ih postavlja na mesto nepodobnih ovom režimu.
Jasno je da trenutnoj političkoj eliti u Republici Srbiji nisu potrebne jake institucije sa stručnjacima od integriteta koji neprikosnoveno poštuju zakone i brane Ustav. Pa tako ni RZZSK, jer su, ne smemo zaboraviti, svi, apsolutno svi stručnjaci te institucije zauzeli jasan stav i stali u odbranu kulturnog nasleđa u Republici Srbiji. Zbog takve “nesaradnje” oni moraju biti kažnjeni i svi smo sigurni da država Srbija kroz Ministarstvo kulture sprema odmazdu, bez obzira što bi to moglo da bude pogubno po kulturno nasleđe, ali i samu državu.
Služba zaštite odnosno Republički zavod za zaštitu spomenika kulture je retka ustanova i retka struka koja i dalje savesno obavlja svoj posao i nije pristala na ucene i pretnje. Ukidanjem službe zaštite vlast bi sebi otvorila put da uništi i sruši još kulturnih dobara i da te placeve ustupi ili proda “investitorima”. Da nema službe zaštite, zamislite šta bi već bilo srušeno u Beogradu i drugim mestima. Na mestu Sajma već bismo imali Beograd na vodi, na mestu Generalštaba hotel sa kockarnicama…
Poslanica SNS i nekadašnja portparolka Hitne pomoći doktorke Nada Macura mora da se izvini zbog njene izjave da je „lečenje SMS porukama popularan način“ u svetu i da su te poruke diktirali - pacijenti, rekla je Tamara Stojanović iz kragujevačkog odbora Stranke slobode i pravde
Zašto je Vučić znao ili je morao znati sve o svim korupcionaškim aferama i skandalima, ugrađivanjima, masnim krađama i drugim “državnim poslovima”, poput onog sa vutrom na “Jovanjici”? Kakva je tu njegova lična uloga? Zbog čega se on i ostali naprednjaci obračunavaju sa ustavno-pravnim poretkom zemlje? I da li će građane hapsiti ćaciji nalik na “ajsove” u Trampovoj Americi
Kada se sprovodi negativna selekcija, stvari se zahuktaju i zgaze sve pred sobom. Najgore smenjuju još gori, lojaliste superlojalisti pa onda ultralojalisti. Za opskurni GONGO, koji je tema ovog teksta, ovo je pravo vreme, pošto je režim skinuo sve maske i pokazao prirodnu lepotu Fredija Krugera. CZDS je u svom svetu ono što je Kričak u policijskom – esktrem koji postaje norma
U svojoj “uhvati sve” političkoj poziciji, naprednjaci su prešli gotovo sve granice. Njihovo delovanje pokazuje jednostavnu logiku: ako neka oblast donosi zaradu i korist – tu oblast treba preuzeti i njome se baviti na “najbolji mogući način”
Kako je jedan koji se zaleteo da pregazi studentkinju optužen za pokušaj ubistva, a devojka koja je isto to uradila pomilovana jer se “zbunila”? Kako je dva i po meseca tražen napadač na ekipu N1 koji im je kameru razbio pred policijom, a potom optužen za ometanje štampanja i emitovanja, delo za koje su mnogi prvi put čuli? Kako je za zaplenu pet tona marihuane tužilaštvo zatražilo istragu za samo petoro osumnjičenih, a onaj što je ranije hapšen za tonu proglašen skoro za sveca dobročinitelja
Nasilje se vratilo na ulice na velika noćna vrata. Dobar stari tandem, policija i batinaši, opet operiše u omiljenom mraku. I to ne slučajno - pripremaju se za krvavo leto, koje može da obeleži ostatke naših života
Zašto je trbušni ples specijalaca na revijalnom takmičenju u Dubaiju toliko važan sa Srbiju i slične autoritarne države? Biće da to i te kako ima veze sa medijskim i drugim slobodama
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
“Republika se utrpala u odlučivanje o sudbini i profilaciji grada proglašavajući nekakav strateški interes države kao nadređen svemu. Pa pogledajte samo taj Ekspo, treba svi da verujemo u njegov opšti interes za Beograd i Srbiju”
