Rehabilitacija režimske paralelne stvarnosti

Svi su to očekivali, ali su ipak ostavili malo prostora i za nadu da neće biti tako. Međutim, sa REM-om nema iznenađenja. Njegov Savet je dozvolu za nacionalno emitovanje programa dodelio onima koji su je imali i do sada, a koji su temeljno pokazali i dokazali da nacionalno dobro koriste isključivo za promociju vlasti i ostvarenje enormnih prihoda, a na štetu građana. Kratko obrazloženje odluke REM-a je konfuzno i tragikomično. Ništa nije bolje ni tzv. detaljnije obrazloženje, objavljeno u utorak.

Među 14 podnosilaca prijava, našla se i televizija N1 čiji je programski direktor Igor Božić. Njegova novinarsko-urednička karijera je impresivna: radio je na Studiju B, dugo godina na Televiziji B92, bio je glavni urednik prvog informativnog kanala u Srbiji B92 info, uređivao je informativni program na Radio-televiziji Vojvodine u vreme zlatnog doba ove medijske kuće, a bio je i odgovorni urednik “Blica”.

VREME: Prvotno je REM objavio kratko obrazloženje, a onda i prošireno, odluke da ponovo dodeli nacionalne dozvole za emitovanje programa televizijama koje su otvoreno – i po analizama stručnih službi REM–a – kršile zakon, sopstvene programske elaborate i novinarski kodeks. I prošireno obrazloženje, mada na više od 80 stranica, zapravo je šturo – samo ukratko pojašnjava odluku, a u ostatku teksta se prepričava postupak. Kako vam iz sadašnjeg ugla izgleda celokupna konkursna procedura? Kao “farsa”, kako su neki medijski stručnjaci definisali?

IGOR BOŽIĆ: Upotrebio bih težu, kolokvijalnu reč, ali neću. Izgleda mi, pre svega, kao izrugivanje sa učesnicima u postupku i kompletnom javnošću. Ovih nekoliko rečenica koje su se prvobitno pojavile na sajtu REM-a, pa i šire obrazloženje, zaista vređaju inteligenciju. U razgovoru sa predstavnicima Pinka, Olivera Zekić je rekla da sve što su prethodno radile televizije sa nacionalnom pokrivenošću neće biti uzeto u obzir prilikom donošenja odluke. A potom se u obrazloženju navodi da su uzeta u obzir njihova prethodna dostignuća na polju digitalizacije. To je, u najmanju ruku, blasfemično. REM priča jedno, a radi drugo. Postupci REM-a nas vode do zaključka da su rezultati ovog konkursa unapred bili poznati, odnosno da su članovi Saveta, bar većina njih, unapred znali za koga će da glasaju. Kao što je sud pre neki dan rehabilitovao Nikolu Kalabića, tako je REM rehabilitovao nacionalne televizije.

Olivera Zekić je rekla da se prilikom odluke o dodeli dozvola neće uzimati u obzir “minuli rad” televizija, pa je onda stručna javnost ukazala da je to u suprotnosti sa Zakonom o elektronskim medijima. U obrazloženju odluke o dodeli dozvola pozdravljaju se uspesi nacionalnih emitera na polju digitalizacije ali i cinično zaključuje da njihov prethodni rad garantuje, između ostalog, “objektivan i pravovremeni pristup u prenosu informaciju”.

Bezmalo je kompletna javnost šokirana postupkom REM-a. Možemo to da vidimo i po reakciji ljudi koji dolaze u naš program kao gosti. Iako im voditelji ne postavljaju to pitanje, oni sami imaju potrebu da iskažu nezadovoljstvo i bes. Odijum je ogroman jer nas institucija koja bi trebalo da štiti javni interes i prava građana na kvalitetno informisanje gleda u oči i kaže da su nacionalne televizije bile objektivne, a i deca u obdaništu znaju da su služile isključivo kao propagandno sredstvo vladajuće stranke. Dakle, radile su sasvim suprotno od onoga što treba da radite kada koristite nacionalno dobro kao što je nacionalna frekvencija. REM građane smatra slepim i gluvim, i proglašava potpuno iskrivljenu sliku stvarnosti koje nacionalne televizije stvaraju – objektivnom. Ako me pitate da li će se nešto promeniti kada bude bio raspisan konkurs za petu nacionalnu dozvolu, moj odgovor je da ne očekujem ništa! Moram da priznam da sam ranije imao osećaj da postoji nekakva želja da se bar nešto promeni, ali ovaj proces je pokazao da sam bio u krivu. Oni žele da sve ostane isto.

Bilo bi fer da REM barem objavi elaborate televizija koje su dobile dozvole, da vidimo čime su to ubedili članove Saveta. Evo, mi smo spremni da obznanimo svoj, a na kraju procesa ćemo to i uraditi jer želimo da građani vide šta smo ponudili. REM bi trebalo da bude makar toliko transparentan pa da pokaže na šta su se dobitnici obavezali.

Odluka ima brojne političke reperkusije: recimo, svakako neće ubrzati evropske integracije Srbije, naprotiv. Međunarodni izveštaji i evropski dokumenti na bezbroj mesta konstatuju političku instrumentalizaciju REM–a i televizija sa nacionalnim dozvolama. Možda i po ovoj odluci možemo zaključiti kuda Srbija zapravo ide?

Ako se vratimo unazad, videćemo da postoji pravilo kako vlast reaguje na kritike koje dolaze od relevantnih međunarodnih organizacija koje se bave medijskim slobodama. Nikada ih nije doživljavala kao nešto ozbiljno: naprotiv, govorila je da te organizacije nisu upućene, da ne vide dobro, da su pod uticajem određenih medijskih udruženja i istraživačkih portala iz Srbije… Vlast se prema nezavisnim medijima u Srbiji odnosi identično kao prema političkim protivnicima. Ljudima koji trenutno vladaju zemljom nije stalo da budu u Evropskoj uniji po pravilima EU, već bi eventualno hteli u EU, ali pod svojim uslovima. U medijskoj sferi, to znači da žele da zadrže potpunu kontrolu nad medijima.

Kada deklarativno priča da joj je jedan od glavnih ciljeva ulazak u EU, vlast ne govori istinu. Ni u drugim segmentima evropskih integracija ne radi se ništa ozbiljno i suštinski osim nekakvog šminkanja, kao što je to bila, recimo, nedavna promena Ustava, koja – po rečima eksperata – nije donela ništa novo. Režim počiva na kontroli medija i ne želi toga da se liši zarad ulaska u EU. Kao što ne želi da se liši ni drugih segmenata apsolutne vladavine. Šta bi dobila približavanjem i ulaskom u EU? Veću kontrolu vlasti, veću slobodu medija i nezavisne institucije. Autoritarnoj vlasti to ne treba. Sa druge strane, odgovara joj da Evropska unija ulaže u Srbiju, daje joj povoljne kredite, otvara fabrike koje služe kao hrana za propagandnu mašineriju režima… Vlast ima idealnu poziciju: potrebna je EU, a ne želi u nju.

Vratimo se na REM. Članica Saveta REM–a Judita Popović je u više navrata ukazivala na to što je već svima jasno – da se odluke ovog tela donose na drugom mestu. Ko je, po vašem mišljenju, Regulator Regulatora?

Sve važne odluke u zemlji, a ova odluka je važna, donose se na Andrićevom vencu. Dugo godina sam ubeđen da REM nije samostalan u svom radu, a ova odluka je to samo zapečatila. Ne može me niko ubediti da sadašnja medijska scena može biti zadovoljavajuća za bilo koga ko se iole bavi medijima. Evidentno je da politički vrh odlučuje ko će imati nacionalnu dozvolu za emitovanje TV signala. Znamo da je televizija medij preko kojeg se, prema svim istraživanjima, u Srbiji građani najviše informišu. Dakle, to je najdominantniji medij za informisanje, a Aleksandar Vučić nema nameru da nad njim izgubi kontrolu.

Šta su sledeći potezi? Da li će se N1 žaliti Upravnom sudu na odluku REM-a i da li očekujete nešto od tog procesa? Naime, Upravni sud nema mogućnost da poništi odluku, već da je eventualno vrati Savetu REM-a na ponovno razmatranje.

Svakako ćemo uložiti žalbu. Proces pred Upravnim sudom je dugotrajan. Tačno je da ovaj sud ne može da poništi odluku, već samo da je vrati REM-u na ponovno odlučivanje. Naravno da od svega toga najverovatnije neće biti ništa, ali smatramo da je važno da iskoristimo sva pravna sredstva. Videćemo šta će biti obrazloženje suda i da li ćemo proći isto kao što su prošle neke druge televizije koje su se žalile nakon sprovedenog konkursa za petu nacionalnu dozvolu, zbog toga što REM tu dozvolu nije dodelio nikome. Oni su se žalili Upravnom sudu, ali na kraju se zapravo ništa nije desilo.

Šta kažu pravnici, kakve su šanse da se sudski proces podigne na neki viši, međunarodni nivo?

foto: marija janković

Nisu pominjali tu mogućnost. Jedino se nadamo da će međunarodna javnost shvatiti, nakon ove REM-ove odluke, o čemu se ovde radi. Naši pravnici tvrde da imaju čist slučaj pred Upravnim sudom, naročito posle ovakvog REM-ovog obrazloženja, koje je u suprotnostima sa pravilima ove institucije, ali i elementarnom logikom. Kažu da su te televizije bile objektivne, a one su više stotina puta prekršile pravila samog REM-a, koji ih je kažnjavao, simbolično ali ipak kažnjavao! To je kontradikcija. A pogotovo je kontradiktorno da tim medijima potom poklonite poverenje i date im nacionalni resurs na korišćenje narednih osam godina. Dakle, imamo čist slučaj, ali to ne mora ništa da znači. A sumnjam i da međunarodna javnost i institucije mogu da utiču da se nešto promeni.

A šta nam je u ovakvim situacijama, prema vama, uopšte činiti? Vidimo da su na ovu odluku kivni čak i oni koji se ne nalaze daleko od vlasti.

Pratim reakcije na odluku REM-a, ljudi su zaista besni. Neki nam čak zameraju zbog toga što smo uopšte učestvovali u procesu, tvrdeći da smo bili naivni. Kada smo obeležavali sedmu godišnjicu rada, poslali smo poruku režimu da očekujemo da bude barem toliko fer prema N1 da nas makar šest meseci oslobodi lažnih optužbi o pristrasnosti i ostrašćenosti. Naravno, ništa se od toga nije desilo. Naprosto, režim ne igra fer. Građani koji žele kvalitetno i nepristrasno informisanje od režima ništa više ni ne očekuju, već se okreću alternativnim vidovima informisanja. I dalje nas mogu pronaći na kablu, gledati nas digitalno. Međutim, mi nemamo mogućnost da dopremo do polovine građana u ovoj zemlji, i to je ograničenje koje smo pokušali da prevaziđemo učestvovanjem na konkursu.

Postoji u svemu ovome jedna činjenica koja se često zaboravlja: Srbija je digitalizovala svoj televizijski etar. To znači da ona sada može da ima i deset televizija sa nacionalnom pokrivenošću. REM i JP “Emisiona tehnika i veze” tako bi više prihodovali, a bila bi obezbeđena i tržišna utakmica za sve zainteresovane. A vidimo da zainteresovanih ima, čak 14 njih se prijavilo na konkurs. REM-u ne bi trebalo da bude zadatak da ograničava broj nacionalnih televizija, već da se bavi time da li one poštuju etičke i druge propisane profesionalne norme. Nije na REM-u da se bavi finansijskom održivošću televizija već da obezbedi fer tržišnu utakmicu. Oni koji ne izdrže, ugasiće se…

Hoćete da kažete da REM ne štiti samo uređivačku politiku televizija sa nacionalnom pokrivenošću nego i njihov biznis?

Apsolutno. Ukoliko bi se delio na više delova, odnosno ukoliko bi bilo više nacionalnih emitera, marketinški kolač bi bio znatno manji za televizije poput Pinka. REM zapravo spasava biznis najvećem televizijskom igraču, Pinku, tako što ograničava broj nacionalnih dozvola. Slična se dogodilo i 2006. Javna je tajna da je Željko Mitrović imao velikog uticaja i tada na to ko će dobiti nacionalnu frekvenciju, da je procenjivao ko bi mogao da mu bude konkurencija, a ko ne. Mislim da je, kada se govori o ograničavanju broja nacionalnih frekvencija, pre svega reč o zaštiti Mitrovićevog biznisa.

Ljudima koji ne poznaju dovoljno medijsku senu Srbije čini se da nije baš najjasnije zašto je nacionalna dozvola za emitovanje programa važna. Iako smo delom odgovorili na ovo pitanje, šta bi konkretno za N1 ona značila?

Dve stvari. Prvo, sigurnost da će gledaoci na teritoriji cele Srbije imati mogućnost da nas vide. Drugo, imali bismo mnogo ozbiljniji model finansiranja nego sada. Naime, cena sekunde reklamnog spota na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću mnogo je veća nego cena na televizijama sa kablovskom distribucijom. Ozbiljniji model finansiranja omogućio bi naše širenje, nove emisije i formate. REM-u smo predstavili elaborat koji liči javnim medijskim servisima. U njemu nema komercijalnih sadržaja kakve gledamo na visokokomercijalizovanim televizijama, predominantno fokusiranim na zabavu. Nacionalna frekvencija omogućila bi nam investiranje u nove programe, koji bi bili kombinacija informativnih i edukativnih sadržaja. U skladu sa onim što REM formalno traži, imali bismo i naučni i dečiji program, a i neke druge programe koji trenutno nisu zastupljeni u našem mediju. Sve to bismo radili na visokokvalitetan način, a građani bi imali priliku da gledaju programe koji dugo nedostaju našoj televizijskoj sceni. I tu dolazimo do svojevrsnog apsurda, televizijska ponuda u Srbiji je bila mnogo kvalitetnija pre REM-a nego danas, iako bi ta institucija trebalo da bude upravo garant profesionalnih standarda.

REM–u je od profesionalnih standarda očigledno važnije to da do polovine građana Srbije ne dođe televizijski signal koji nudi nešto drugo od režimske propagande?

Da, o tome govori i činjenica da je REM u nekoliko navrata reagovao na naše programe, pokušavajući da nas dezavuiše. Mi sada, kao regionalna televizija, radimo u skladu sa Evropskom konvencijom o prekograničnoj televiziji. Za nas je, pošto smo tamo registrovani, zadužen Regulator u Luksemburgu. REM mu se žalio zbog našeg serijala “DecenijAVlasti”, a ocene koje su dali u žalbi isključivo su političke prirode. A serijal je zasnovan na čistoj faktografiji. Regulator u Luksemburgu je žalbu odbacio, jer je uvideo da tu nema ničega.

I prilikom prezentacije programa N1, predstavnici Saveta REM–a su u nekoliko navrata insistirali da se odredite prema objektivnosti vaše televizije. To je, inače, opšte mesto u kritikama rada N1, navodna pristrasnost, a taj utisak se u dobroj meri stiče upravo zbog toga što predstavnici vlasti odbijaju da gostuju u vašim emisijama.

Da, u pitanju je model uz pomoć kojeg vlast želi od nas da napravi “opozicionu televiziju”, neobjektivan medij. Namerno ne dolaze kod nas, a mi, pošto nećemo da se samoukinemo, pozivamo one druge koji su takođe predstavnici političkog establišmenta, te sa njima pričamo o temama koje su aktuelne i za koje smatramo da su važne. I sada, bože moj, kod nas dolaze opozicionari! Naravno da se zanemaruje da ovde i opozicionari dobijaju nezgodna pitanja u odnosu na ono što su radili i za šta su odgovorni. Ali, po prirodi stvari, opozicija može da bude odgovorna samo za svoje ponašanje, a predstavnici vlasti su odgovorni za kompletno stanje u državi i društvu. Odbijanjem da budu naši gosti, vlast je u startu želela da nas diskredituje, ali mislim da im to ipak nije pošlo za rukom, sigurno ne kod naše publike. Paralelno, mi pratimo pres-konferencije vlasti, ali ih naravno ne prenosimo kao protočni bojler, već tamo idemo da bismo postavili pitanja i otvarali bitne teme. Ni to se naravno predstavnicima vlasti ne dopada, ali eto, tolerišu nas, a ponekad i odgovaraju na ta pitanja.

U nekoliko navrata su nam ljudi iz vlasti, ne javno naravno, rekli da bi rado došli do nas, ali da im “glavni šef” to ne odobrava. Znaju da se njihovo gostovanje na N1 “glavnom šefu” ne bi nikako dopalo. To znaju i koalicioni partneri SNS-a, recimo socijalisti, pa i oni zbog toga ne gostuju kod nas. Ne žele da provociraju “šefa” i ugroze svoje pozicije u sistemu vlasti.

Vratimo se opet na odluku REM–a. Iako je JP “Emisiona tehnika i veze” jasno poručilo REM–u da postoje tehničke mogućnosti da se, pored postojećih dozvola za nacionalno emitovanje, dodeli još jedna – konkurs (i) za tu frekvenciju nije raspisan. Zašto? I da li će se N1 prijaviti kada poziv bude objavljen?

Svakako ćemo se prijaviti, jer ne želimo da im ostavljamo mogućnost da kažu: nisu se prijavili, a možda bi dobili dozvolu da jesu! To je razlog zašto ćemo ponovo aplicirati, iako, kako sam rekao, nemamo nikakva očekivanja. A zašto nije raspisan konkurs i za ovu, petu frekvenciju? Moja pretpostavka je da su odluku o dodeli ove četiri frekvencije hteli da denfuju, da smire strasti u javnosti rečima: pa, sačekajte, ima i peta dozvola, biće za koji mesec! Možda će da dobije još neko, nemojte da dižete frku! Kao i sve ostalo, u pitanju je kupovina vremena.

Suština REM–ovog postojanja je da bude nezavisna, stručna institucija koja će štititi građane i zakone. Ona se, odavno i očigledno, pretvorila u medijski malj u rukama vlasti. Šta nam je činiti, kakvu ljutu travu staviti na ovu ljutu ranu? Neki tvrde da bi, po promeni vlasti, moralo doći do diskontinuiteta u radu ovog regulatornog tela.

Jedina šansa za ovu instituciju je da u njen Savet budu izabrani stručnjaci na koje političke stranke ne mogu da ostvare uticaj. Sve drugo je foliranje, bacanje dimnih bombi. Dođe neko iz EU, a vi mu kažete – imamo REM. Pitaju oni, šta REM radi, a vi kažete – reguliše elektronsku medijsku scenu. A on se zapravo time ne bavi. Ključno je pitanje kako da dođemo do toga da se u REM-u nađu eksperti koji imaju neprikosnoven autoritet, a kakvih ima na našoj medijskoj i društvenoj sceni. Očigledno, nije rešenje da ih bira parlament, odnosno predstavnici političkih stranaka koji sede u njima. Oni nedvosmisleno žele da imaju uticaj na ovu instituciju, i da preko nje kreiraju medijsku sliku onakvu kakva im odgovara. Moraćemo se kao medijski profesionalci jako potruditi da pronađemo način da u budućnost članovi Saveta REM-a budu nezavisni u svom radu. Moraćemo se potruditi i da kao društvo shvatimo važnost nezavisnih institucija. A i u tom pogledu idemo unazad, od dolaska SNS-a na vlast: neke dobre institucije, poput Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, izgubile su u međuvremenu na značaju.

Spomenuli ste nezavisne institucije koje su imale uspeha u radu, ostvarile dobre rezultate, ali to se ne može reći za REM, odnosno bivšu Republičku radiodifuznu agenciju (RRA). Čini se da je ovo telo oduvek bilo upregnuto u dizgine vlasti. I prvi put kada su dodeljivane nacionalne dozvole, 2006, bilo je sporova zbog odluke da se ona dodeli Pinku, televiziji koja je nastala pod okriljem miloševićevske vlasti i čiji rad je ostavio razorne posledice ne samo na političke nego i na društvene i kulturne procese u zemlji. I vi ste sada govorili o tome. U čemu je tajna uspeha Željka Mitrovića?

Tajna je u tome da budete dobri sa svakom vlašću. Mitrović je jednom rekao da mi iz N1 smatramo da vlast treba kritikovati, a da je njegov stav da treba podržavati ono što je dobro. On ne shvata osnovnu ulogu i misiju medija. Mediji nisu ti koji treba nekoga da hvale, već naprotiv, da pronalaze i obznane devijacije i loše osobine u nečijoj vlasti, kako bi se one ispravile, u korist celog društva. Naš zadatak nije da hvalimo nekoga kako bismo mu se dodvorili. Posmatram medije kao fudbalskog sudiju, a Mitrović ih doživljava kao navijača. Mediji su tu da sviraju faul ili ofsajd, pokažu na sredinu terena kada neko da gol, a ne da skandiraju sa tribina. U tome je tajna Željka Mitrovića. I naravno, on će uvek navijati za tim koji je jači.