Suzan Rouz-Ekerman, jedna od najznačajnijih savremenih autorki u oblasti transparentnosti, odgovornosti i javnog integriteta gostovala je u Beogradu, gde je na Fakultetu političkih nauka predstavnicima antikorupcijskih institucija, pravosuđa i ministarstava pravde i unutrašnjih poslova zemalja u regionu održala predavanje na temu redizajniranja antikorupcijskih politika i institucija. Suzan Rouz-Ekerman predaje pravo i političke nauke na pravnom fakultetu Univerziteta Jejl, gde je ujedno i direktorka Centra za pravo, ekonomiju i javnu politiku. Takođe je kodirektorka Projekta za čast i poverenje u postsocijalističkim zemljama pri Institutu za napredne studije Kolegijum Budimpešta. Autorka je i urednica više knjiga i zbornika na temu korupcije. Zahvaljujući saradnji Službenog glasnika i Fonda za otvoreno društvo, čitaocima u Srbiji dostupna su dva njena rada: knjiga Korupcija i vlast i zbornik Ekonomija korupcije – Međunarodni priručnik.
U razgovoru za „Vreme“ Suzan Rouz-Ekerman naglašava da je pre svakog govora o korupciji neophodno definisati taj pojam: „Iako ima novih autora koji predlažu redefinisanje ovog pojma, ja sam i dalje najprivrženija klasičnoj definiciji koja kaže da je korupcija svaka zloupotreba javne moći radi postizanja ličnog ili političkog cilja od strane vlasti, firmi ili pojedinaca. Tu spadaju mito, prevare, sukob interesa, zloupotreba položaja, sklapanje nepovoljnih ugovora.“
„VREME„: Koji su osnovni elementi potrebni za efikasnu borbu protiv korupcije?
SUZAN ROUZ–AKERMAN: Istakla bih važnost gledanja na borbu protiv korupcije, ne kao na individualnu, izdvojenu stvar, već kao na grupu različitih problema i pitanja prisutnih u, nazovimo ih tako, koruptivnim centrima. Ako vam je cilj da sprečite i odvratite ljude od namere da primaju mito, morate razumeti šta ih je podstaklo na to. Postoje različite politike koje mogu da smanje nivo korupcije u društvu. Ako vlasti mogu da obezbede nešto što je vredno, u bilo kom smislu, ljudi će plaćati da budu među odabranima koji će to nešto dobiti. Na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama, u državi Luizijani, vlasti su izdavale dozvole za otvaranje kazina, a važio je zakon da se kazina ne mogu nalaziti na kopnu. Zato su kazina otvarana na splavovima, zapravo na nekakvim konstrukcijama koje su najmanje ličile na splavove. Nivo korupcije je porastao, jer su vlasti odlučile da izdaju vrlo mali broj dozvola, kako bi ta rugla bila uklonjena. Kako bi u ovakvim slučajevima problem korumpiranosti mogao da bude rešen? Ili tako što neće biti nestašice dozvola, pa će ih dobiti svi koji ispunjavaju uslove, ili pojačavanjem kontrole i uslova pod kojima se ta dozvola može dobiti.
Ovde u Srbiji, kada je o korupciji reč, pored toga što se ona javlja u slučajevima kakav je ovaj koji ste naveli, imamo problem i sa dostupnošću onih dobara koja bi trebalo da budu raspoloživa svima, na primer, u zdravstvu i obrazovnom sistemu.
To je tipičan problem za zemlje bivšeg istočnog bloka, jer su oba sistema, i zdravstveni i obrazovni, bili pod okriljem države u socijalizmu. Tu postoji uverenje da zdravstvena zaštita mora podjednako da bude dostupna svima, ali danas imate problem jer se u zdravstveni sistem ne ulaže dovoljno da bi on bio svima jednako dostupan. Imate srednju klasu nasuprot kojoj stoji klasa bogatih, spremnih da plate za bolji tretman i oni plaćaju ispod stola. Ponekad se to i ne zove korupcija, nego plaćanje usluga. Ali, to jeste korupcija, jer je protivno onome kako je sistem ustrojen. Rešenje nije procesuiranje lekara koji primaju mito, već menjanje sistema koji je omogućio takvo ponašanje.
Zastupate pomalo iznenađujuću tezu da zakonsko procesuiranje i krivično gonjenje onih koji primaju mito nisu dobri načini za borbu protiv korupcije. Da li je razlog taj što nisu svi slučajevi korupcije i zloupotrebe položaja protivzakoniti?
Ne samo zbog toga, rekla bih da su to dva segmenta problema korupcije. Mislim da procesuiranje nije efikasno čak ni kada je reč o onim slučajevima korupcije koji su jasno definisani kao protivzakoniti. Problem je u tome što je sudsko gonjenje najčešće jedina strategija za borbu protiv korupcije. Gonjenje pojedinaca koji se ponašaju protivno pravilima sprečiće samo njih da nastave sa takvim ponašanjem. Sledeće godine ili sledećeg meseca imaćete nove koji će uraditi isto. Dakle, potrebno je preispitati čitav sistem, na primer zdravstvenu zaštitu, i reći sebi: ovoliko možemo da priuštimo, da pružimo osnovnu zaštitu siromašnima, da ponudimo određeni paket usluga i osiguranja srednjoj klasi. Zapravo, da bi se sistem promenio, treba iskoristiti činjenicu da korupcija postoji. Naravno, i kad poboljšate sistem, može se desiti da korupcije i dalje ima. Tek tada na scenu stupaju sudovi i krivična odgovornost.
Drugi segment jesu oni slučajevi zloupotrebe koji su prosto nemoralni, iako ne podležu zakonskoj sankciji, pa čak i ne treba da podležu. To su razni primeri sukoba interesa, nepotizam i slično.
Ističete važnost nezavisnih institucija u cilju izlaženja na kraj sa borbom protiv korupcije. Koji tip takvih institucija je najefikasniji?
Važnu ulogu imaju nezavisne institucije i tela kojima je zadatak borba protiv korupcije. Njihova uloga je da umanje diskreciju kojom vlasti raspolažu. Čini mi se da je jedan od problema u Srbiji taj što imate takve institucije, ali, kao da to nije važno, kao da je njihova uloga zanemarljiva. Efikasan rad komisija, saveta i drugih nezavisnih tela za sprečavanje korupcije mora da podrazumeva interakciju i saradnju sa vlastima, kao i spremnost građana da reaguju i prijavljuju slučajeve korupcije. Takođe je važno da, kada su već osnovane kao nezavisne, te institucije takve i ostanu tokom svog rada. Za to je neophodna neka vrsta međusobnog nadgledanja, monitoringa. Obezbeđenje nezavisnosti je veoma važno i mislim da je najbolje da ta nezavisnost bude definisana ustavom države u kojoj se takva tela osnivaju, a da statutom bude precizno utvrđen njihov način finansiranja.
Pri tome vi ovde imate institucije koje bi mogle da budu veoma korisne. Na primer, ombudsman je nešto što kod nas u Sjedinjenim Državama ne postoji. Odlično je što postoji neko kome građani mogu direktno i pojedinačno da se obrate sa primedbama na konkretne slučajeve. Ombudsman, međutim, nije adresa na koju se treba javiti ako hoćete da napravite sistemsku promenu, ali je vrlo važan za pojedinačne slučajeve. Recimo, u Poljskoj sam razgovarala sa njihovim ombudsmanom, koji je bio više nego voljan da se izbori sa korupcijom u čitavim sektorima koji su tamo bili problematični, ali njegov posao je da razmatra mnogo pojedinačnih pritužbi, što onemogućava rešavanje na nekom višem nivou.
Zato je važno da pored ombudsmana, kom se obraćaju pojedinci, postoje i agencije, komisije ili nešto tome slično, koje će raditi na sistemskim promenama. Ombudsman je ipak jedan čovek, a to je prevelik pritisak za pojedinca. Takođe, izborne komisije, koje ovde takođe imate, mogu da budu od pomoći. Njihov zadatak bi trebalo da bude nadgledanje izbornog procesa tokom kampanje i sprečavanje uticaja finansijski moćnih interesnih grupa na učesnike u izborima. Istovremeno, neophodna je saradnja svih tih nezavisnih tela sa tužilaštvima.
Zastupate tezu da veća sloboda medija vodi smanjenju korupcije u društvu. U mladim demokratijama i društvima u tranziciji, medijske kuće veoma zavise od marketinga, odnosno od dobrih odnosa sa poslovnim sektorom…
Poznata mi je ta situacija i znam da se to ne odnosi samo na neizveštavanje o korupciji, već i o sumnjivim ugovorima, zagađenju životne sredine i tako dalje. Drugi problem se javlja kada su mediji u vlasništvu moćnih korporacija ili biznismena. Ali, to nije problem samo u malim zemljama, toga ima i u SAD. Opet se vraćamo na neophodnost postojanja nezavisnih tela, ali kada su mediji u pitanju, od pomoći je i njihovo međusobno udruživanje u borbi za nezavisnost, kada je reč o uređivačkoj politici.
