Prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji je na 100.000 stanovnika dostupno između četiri i pet psihologa u okviru zdravstvenog sistema. To znači da kada bi se sve osobe koje se nose sa psihičkim teškoćama zbog kojih bi trebalo da potraže pomoć stvarno i obratile psihologu u okviru zdravstvenog sistema, poslednja od njih bi na termin čekala četiri godine
Protekle dve godine Srbiji su donele dve studije o mentalnom zdravlju sprovedene na reprezentativnim uzorcima, što je konačno pružilo uvide u potrebe stanovništva. Oba istraživanja – epidemiološka studija sprovedena od strane tima na čelu sa Institutom za mentalno zdravlje i onlajn istraživanje organizacije PIN i istraživača sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu – pokazale su da je poboljšanje brige o mentalnom zdravlju u Srbiji neophodno.
Naime, rezultati su pokazali da svaki šesti stanovnik u Srbiji ispunjava kriterijume za dijagnozu nekog od 12 najčešćih poremećaja mentalnog zdravlja, kao i da svaka treća osoba ima značajne psihičke teškoće zbog kojih bi trebalo da potraži stručnu pomoć. Ipak, među osobama koje imaju izražene psihičke teškoće, veliki broj njih nikada u životu nije potražio stručnu pomoć, pa tako ni svaka druga osoba koja pati od depresije, niti svaka peta osoba koja je u riziku od suicida. Istraživanje PIN-a istaklo je dve najvažnije barijere zbog kojih ljudi u Srbiji oklevaju da potraže stručnu pomoć – nedovoljno novca i samostigma, odnosno doživljaj da ukoliko tražimo stručnu pomoć zbog problema sa mentalnim zdravljem, manje vredimo ili ćemo biti odbačeni.
ŠTA TO ZNAČI?
Pomenuti rezultati imaju mnogobrojne implikacije, ali od onih ključnih izdvaja se pitanje uloge koju država mora da ima u zaštiti mentalnog zdravlja građana.
Pitanje novca prilikom traženja stručne pomoći, zapravo, ne bi smelo da postoji. Pravo na mentalno zdravlje spada u osnovna ljudska prava koja bi trebalo da nam budu garantovana s obzirom na različite nacionalne i međunarodne konvencije i dokumenta koje je Srbija usvojila i ratifikovala i time se obavezala na određena postupanja, kao što je pružanje odgovarajuće pomoći građanima u nošenju sa psihičkim problemima. Ipak, u praksi ova pomoć građanima Srbije nije u dovoljnoj meri dostupna.
Ono što je, u skladu sa međunarodnim i nacionalnim preporukama, definisano kao optimalno jeste da osobe kojima je pomoć potrebna mogu da je potraže u okviru centara za mentalno zdravlje u zajednici.
Šta to zapravo znači?
Reč je o tome da kada neko oseti da mu je potrebna pomoć, ne mora da razmišlja kome treba da se obrati; ne mora da traži preporuku za psihoterapeuta i da brine o tome koliko taj psihoterapeut naplaćuje i da li će moći to da priušti. Neće morati da razmišlja o tome da li će biti potrebno da ode po uput i da li postoji psiholog u domu zdravlja ili će biti poslat u drugi grad na pregled do kog možda neće imati prevoz.
Zamislite da u trenutku kada shvatite da vam je možda potrebna pomoć, možete da odete u centar za mentalno zdravlje na vašoj opštini. Tu ste primljeni bez komplikovanih administrativnih procedura i naplaćivanja, a zatim ste na osnovu stručne procene za koju je bilo dovoljno vremena, dobili stručnu podršku koja vam je potrebna. U tom istom centru, pored dobijanja pomoći, možete redovno posećivati različite edukativne sadržaje i informisati se o prevenciji problema sa mentalnim zdravljem.
To je, dakle, preporučeni model – da u opštinama postoje lako pristupačni centri izvan psihijatrijskih bolnica koje nude širok spektar usluga usmerenih na mentalno zdravlje. Fokusirani i na prevenciju i na podršku, ne zahtevaju komplikovane procedure kako bi uslugama mogli da pristupe svi, pa i oni van Beograda, bez dovoljno novca ili zdravstvene knjižice, koji se najčešće previde. Na ovakav, nestigmatizujući način, organizovane usluge vodile bi i do barem delimičnog prevazilaženja barijera u traženju pomoći – stigme i novca.
Kako to, međutim, izgleda u praksi? Prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji je na 100.000 stanovnika dostupno između četiri i pet psihologa u okviru zdravstvenog sistema. To znači da kada bi se sve osobe koje se nose sa psihičkim teškoćama zbog kojih bi trebalo da potraže pomoć stvarno i obratile psihologu u okviru zdravstvenog sistema, poslednja od njih bi na termin čekala četiri godine.
Alternativno, ukoliko bi neko odlučio da stručnu pomoć potraži u okviru sistema socijalne zaštite, to bi mogao da uradi samo ukoliko u mestu u kome živi postoji besplatno dostupna usluga koja je osobi potrebna – što najčešće nije slučaj. Osoba bi pomoć mogla da potraži u okviru školskog sistema ukoliko je i dalje njegov deo, što većina građana Srbije nije.
Osoba bi mogla pomoć da potraži i privatno kod psihoterapeuta, ali bi u tom slučaju morala da izdvoji, okvirno, od 3000 do 6000 dinara po seansi, što je za većinu građana Srbije nepriuštivo. Konačno, osoba bi pomoć mogla da potraži i kod organizacija civilnog društva koje se bave pružanjem podrške. Međutim, opterećenje civilnog sektora je takođe veliko i, gotovo po pravilu, broj korisnika usluga prevazilazi dostupne resurse. Kada su u pitanju centri za mentalno zdravlje, prema ciljevima koje je Srbija definisala kroz Akcioni plan za period 2019–2022, do kraja 2022. godine je, pored pet već postojećih, trebalo da bude otvoreno novih 15 centara. U realnosti, do danas je otvoren samo još jedan u Pančevu.
Ipak, kada govorimo o dostupnosti usluga, postoji i nešto ohrabrujuće – u poslednjih nekoliko meseci, nažalost, kao odgovor na tragične događaje iz maja, pokrenute su različite inicijative za besplatnu podršku. Pored nade da su nam konačno neka rešenja dostupna, postoji i briga da li će sredstva koja su dobijena biti iskorišćena tako da se uspostavi održiv sistem podrške mentalnom zdravlju. Važno je osigurati da će podrška ostati dostupna građanima i nakon što prođe inicijalna faza vanrednih finansijskih ulaganja usled reakcije na tragične događaje i pritiska javnosti.
ŠTA PORUČUJE DRŽAVA?
Pitanje da li je briga o mentalnom zdravlju prioritet države, može se videti i po načinu na koji je oblast mentalnog zdravlja zakonski uređena, za šta je politička volja neophodna. U stalnim apelima stručne javnosti, ali i međunarodnih tela poput Komiteta UN, pored unapređenja dostupnosti usluga govori se i o potrebi za unapređenjem normativnog okvira. Njegovo adekvatno uređenje bi slalo poruku da je briga o mentalnom zdravlju prioritet države i pružalo bi zaštitu građanima prilikom korišćenja usluga.
Međutim, faktičko stanje ne šalje takvu poruku. Zakon o psihoterapiji još uvek nije donet. Standardi za savetodavno-terapijske usluge u socijalnoj zaštiti nisu usvojeni, dok je Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama u fazi dopuna koje su od strane stručne javnosti ocenjene kao štetne i neusklađene sa principima ljudskih prava. Konačno, novi Akcioni plan o zaštiti mentalnog zdravlja u Srbiji za period 2023–2026. nije usvojen, dok je analiza prethodnog Akcionog plana 2019–2022. pokazala da većina ciljeva nije ostvarena.
RAZGOVOR O MENTALNOM ZDRAVLJU NIJE DOVOLJAN
U poslednje vreme, tema mentalnog zdravlja se sve glasnije čuje u javnom prostoru. Demistifikuju se koncepti, preispituju ustaljena uverenja i time razmekšava stigma koja postoji. Stigma koja se odnosi i na naš doživljaj da nismo dovoljno vredni ako nam je potrebna stručna pomoć, uverenja o tome da li je moguće da se osobe koje su imale tegobe oporave, koliko smo spremni da sa njima budemo bliski i da li su psihičke tegobe sastavni deo života sa kojim možda nismo naučeni da živimo. Ovakvi razgovori su važni i korisni i čini se da se zahvaljujući njima, kao društvo malo po malo pomeramo ka stvaranju klime koja je više podržavajuća za nošenje sa problemima mentalnog zdravlja.
Razgovor, međutim, nije dovoljan.
Pozivanje ljudi da govore o tegobama i potraže pomoć kada im je teško mora nositi i odgovornost za to da oni koji zaista istupe, tu pomoć stvarno i dobiju. U protivnom, možemo napraviti štetu. Danas, nažalost, ovo nije naša realnost – nema dovoljno besplatnih usluga, a zakonski okvir nije adekvatno uređen. Zato mora biti jasno čija je odgovornost da se poruke struke koja sve više istupa u javnom prostoru čuju i usvoje. A poruka koju je struka mnogo puta poslala je da je za suštinsku promenu neophodno da briga o mentalnom zdravlju bude sastavni deo rada različitih sistema u Srbiji, uključujući pre svega zdravstveni, obrazovni i sistem socijalne zaštite. Samo dobrom koordinacijom odgovora svih sistema moguće je napraviti suštinsku promenu. Konačno, neophodno je da briga o mentalnom zdravlju bude redovni i svakodnevni deo rada ovih sistema. Briga koja neće biti reaktivna, prisutna kao posledica tragedija koje se dogode, već preventivna, koja će sprečavati nove rizike i delovati sa ciljem bolje zaštite mentalnog zdravlja građana. Odgovornost za to da ove poruke čuje i primeni ne pripada struci ni građanima, već državi i donosiocima odluka.
Nakon godina pandemije, teških socio-ekonomskih okolnosti, novih ratnih dešavanja u svetu i tragičnih događaja koji su pogodili Srbiju ove godine, deluje da smo kao građani shvatili kako je adekvatna briga o mentalnom zdravlju neophodna. Ona je neophodna da bismo, kao pojedinci i kao društvo, pronašli način da procesiramo sve što nam se dogodilo, oporavimo se od šoka trauma i dugoročno sačuvamo sopstvenu i psihološku dobrobit onih koje volimo. Ali da bi se to stvarno i dogodilo, pored razgovora o mentalnom zdravlju i jasnih preporuka stručne javnosti, neophodno je da država preuzme odgovornost za sprovođenje suštinskih promena. Država, i svi koraci koje jedino ona može i mora da napravi, u unapređenju brige o mentalnom zdravlju nam je neophodan i ključan partner.
Na dan istorijskog protesta 15. marta, tačno u 19:11, nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. “Vreme” je utvrdilo brojne detalje o jezovitom zvuku koji je u sekundi razdvojio građane u prepunoj ulici, kao i onome što se dešavalo pre i posle
Ne može medijska blokada baš sve da blokira. Gnev je rastao, stvar je pukla, a studenti su hrabrošću probudili hrabrost i kod drugih. Naprednjacima se sveti i činjenica da su ukinuli politiku i javnu debatu, ubili opoziciju i vodili isključivo monolog, samopouzdani verovali da će njihova do zore goreti. A pretis-lonac se sve više zagrevao
“Predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno”, kaže Ružić za “Vreme”. “Samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare”
Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Neka se na kraju ispostavi da je rupu na prozoru dr Dragana Milića napravio detlić. Jedino što je u ovom trenutku relevantno je da postoji jasna sumnja da je na njega pucano, da je Vučić opozicionog prvaka u Nišu nazvao čistim zlom i da odsustvo njegove rekacije nije normalno
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić konačno je počeo formiranje nekakvog pokreta sa nekim profesorima. Super, njih niko ne zna pa ne može da ih gađa jajima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
sr 
English
Deutsch
Русский