Reanimacija Ohridskog sporazuma

Dok u Prištini jačaju glasovi koji traže da predsednik Aljbin Kurti bude smenjen jer je ugrozio budućnost Kosova svojom tvrdoglavom politikom odbijanja da se povinuje pritiscima saveznika sa Zapada, u Beogradu je tema Kosova još samo medijski prisutna. Čini se da je svima – i to je dobro – važno da su sukobi u Zvečanu i Leposaviću prestali. Ipak građani iz tih opština i dalje vode proteste sa jasnim zahtevima da “Kurti ode sa severa”, baš ko što njihovi sugrađani iz centralne Srbije marširaju u Beogradu sa zahtevom da “Vučić ode”.

Protesti protiv dvojice pregovarača i partnera Zapada u pokušaju normalizacije odnosa Beograda i Prištine naizgled slabe njihove pozicije, pokazuju slabosti, slikaju sličnosti u načinu vladanja, ali ih ne približavaju na način na koji bi to hteli međunarodni predstavnici i posrednici. Kratkotrajna kriza prošle nedelje, u kojoj na sreću niko nije poginuo, donela je mnogo problema prištinskom pregovaraču Aljbinu Kurtiju protiv koga su jednoglasno govorili svi – i Amerikanci i Nemci i Francuzi i Britanci.

Kosovo i njen lider dobili su ozbiljnu opomenu pred nastavak procesa za koji se verovalo pre tri meseca da ulazi u završnu fazu i da će do kraja jeseni dati čistiju situaciju. Sada, početkom juna, napravljen je korak unazad.

“Umesto da pričamo o normalizaciji, mi pričamo o rešavanju krize, i to nije dobra vest”, rekao je u Prištini 5. juna izaslanik Evropske unije Miroslav Lajčak.

On je zajedno sa svojim “bratom po funkciji” iz SAD Gabrijelom Eskobarom otišao najpre na Kosovo, pa u utorak po podne došao u Beograd. Na Kosovu su pričali sa svima – od Kurtija i kosovske opozicije do Gorana Rakića iz Srpske liste. Da li će se u Beogradu videti sa još nekim osim sa Vučićem i dvojicom ambasadora, Kristoferom Hilom i Emanuelom Žofreom, nije bilo poznato pre njihovog dolaska u utorak kasno po podne.

Obojica posrednika ponavljaju ono što se čulo na brzinskom sastanku prošle nedelje u Moldaviji na kome su bili, pored nemačkog kancelara Olafa Šolca i francuskog predsednika Emanuela Makrona, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednica Kosova Vjosa Osmani: izbori na severu u četiri opštine moraju da se ponove, srpska zajednica na njima treba da učestvuje, po njihovom okončanju da se formira lokalna samouprava i da se onda ide na stvaranje Zajednice srpskih opština. Ukratko, započela je reanimacija Ohridskog sporazuma.

ZONA ODGOVORNOSTI ZAPADA

U najboljem slučaju, sve to bi moglo da se ostvari do kraja ove godine i onda bi proces bio tamo gde je bio prošle jeseni, kada se krenulo u dogovaranje nemačko-francuskog plana. Zato će 2023. godina, koja je bila proglašena za ključnu godinu u procesu normalizacije odnosa, biti potrošena ni na šta, odnosno ako bi sad sve išlo po planu, možda se stigne tamo gde se bilo pre godinu dana. Ova politika premotavanja u kojoj vidimo Srbe kako oblače uniforme policije Kosova, a Srbe tužioce i sudije kako se vraćaju u sud, te predsednike opština iz srpske zajednice kako sede u svojim kabinetima, ne može da donese neku suštinsku promenu na terenu, i može da se dogodi da u nekom trenutku neko zatraži odgovornost sadašnjih posrednika.

U onome što se govori javnosti može da se vidi promena: Kurti je prepoznat kao remetilački faktor i sada će biti komplikovano za Kosovo da “dobije” bilo šta od partnera sa Zapada sa takvim premijerom u Prištini. Opet, ono što svi znaju, novi izbori na Kosovu teško bi nešto sada promenili uprkos jakoj opoziciji i činjenici da javnost ne želi ni da pomisli da su Kosovu leđa okrenuli sponzori nezavisnosti. Izbori na Kosovu, baš kao i u Srbiji, dodatno bi usporili proces od koga je već svima muka, mada nije do kraja jasno zbog čega se insistira na brzom rešavanju odnosa Beograda i Prištine ako, uporedo, nema te brzine kada je reč o pristupanju država Zapadnog Balkana Evropskoj uniji.

Zapad se našao u problemu. Godinama se insistiralo na tome da je projekat nezavisnog Kosova dobar i da je manje-više okončan, nije se ulazilo u posledice takvog projekta. U Beogradu je pronađen partner u Aleksandru Vučiću koji je u prvoj godini vlasti potpisao sporazum sa Prištinom, istom onom vladom sa kojom prethodna vlast u Beogradu nije želela ni tajno da se sastaje. Taj Briselski ili Prvi sporazum o normalizaciji doveo je do toga da Priština zaokruži svoju državnost, a da se u Beogradu utvrdi vlast jednog čoveka uprkos urušavanju svih demokratskih ustanova i praksi u Srbiji.

Ipak, činilo se da sve ide dobro iako sporo. Problem je nastao kada se shvatilo da Vučićeva politika na Kosovu ima dve strane. Jedna je srpska dostupnost za dogovore, ali samo uz lični amin predsednika Srbije. Na taj način on je uspeo da “otme” proces i da sebe postavi u centar činjenicom da je u potpunosti zavladao srpskom zajednicom. Ovo je dalje stvorilo poseban soj frustracija u vladi Kosova i kod Kurtija, koji je u takvim okolnostima pokazao da nije sposoban da razume ni Srbe na Kosovu, ni politiku zapadnih saveznika. S druge strane, dokle god Zapad ne dovodi u pitanje početnu tezu da je Kosovo nezavisno i suvereno, ne može tek tako da “digne ruke” i ne radi ništa, jer je to njegova zona odgovornosti.

KLIN I PLOČA

U takvim uslovima, sa Srbima na ulicama opština na severu Kosova i građanima na ulicama Beograda u sve većem broju, trebalo bi nastaviti nekakav dijalog i pogurati proces ka rešenju koje je bilo predstavljeno ovog proleća u Briselu i u Ohridu. Vučić je uzdrman, ali i dalje drži i nož i pogaču kada su Srbi na Kosovu u pitanju, iako u razgovorima sa novinarima sa Zapada govori da on njima ne naređuje već da jedino što može da uradi jeste da im poručuje i da ih moli. On je čak dozvolio sebi da u prošlonedeljnom intervjuu za američku stanicu CNN izjavi “da nije pozivao Srbe na Kosovu na bojkot izbora”, što je ordinarna neistina.

Srpska pozicija je dugo bila čvrsta: insistiralo se na neophodnosti formiranja ZSO sa upravljačkim moćima, a sada se čini da Beograd samo tercira Zapadu u osudi Kurtijeve neuračunljive politike, kao da se veruje da u Prištini ima političara koji bi na drugačiji način vodio pregovore/dijalog sa Beogradom. Tako je sada nastala pozicija da i Beograd i Priština traže od posrednika da se ona druga strana “natera” da nešto uradi.

Zvanična Srbija traži da Kosovo povuče sa severa svoje specijalne policijske snage, demontira njihove baze koje su tamo izgrađene i da se Kurtijeva vlada natera da odstupi sa severa. Istovremeno, Priština u svojoj medijsko-diplomatskoj kampanji nastavlja da kriminalizuje Srbe sa severa. Između ostalog, Kurti je u parlamentu u Prištini čitao spiskove Srba koje optužuje za nasilje, a na medijskoj turneji pokušavao je da “zapadnoj javnosti” pokaže da oni koji vode pregovore greše kada je on u pitanju jer ne razumeju situaciju i da ni po koju cenu ne prestanu da budu sponzori i čuvari kosovske nezavisnosti. Njegova ministarka spoljnih poslova Donika Gervala Švarc iz Praga poručuje:

“Uslovi su da mora da prestane nasilje, ljudi koji su došli iz Srbije moraju da se vrate natrag a potrebna nam je garancija Srbije da neće sprečavati Srbe sa Kosova da u izborima učestvuju.”

Ona je za tenzije i nasilje poslednjih dana na Kosovu okrivila Srbiju i njenog predsednika Aleksandra Vučića.

Za to vreme iz Leposavića je u utorak stigla zanimljiva slika: okupljeni Srbi u protestu i vojnici iz kontingenta KFOR-a takmiče se u “vuči konopca”, što je česta igra koja služi za pokušaj vraćanja poverenja. Od toga ko je bio jači i ko je pobedio važnije je da se smanji nervoza i da se ne dođe u situaciju da se koristi bilo kakvo nasilje – bilo da KFOR rasteruje okupljene, bilo da okupljeni napadaju vojnike.

Te Srbe u protestu i njihove sugrađane iz centralne Srbije povezuje i želja da ne učestvuju na izborima na kojima se unapred zna pobednik i da zaista imaju mogućnost da se pitaju o svojoj budućnosti u mestima u kojima žive.

Na Kurtiju i Vučiću je, kao i na međunarodnim posrednicima, da to konačno shvate, a onda i da omoguće normalan i demokratski izborni proces u kome će se birati bez straha ili bez pretnji ucenama. Dakle, i oni dole i oni ovde traže isto: život bez stalne pretnje nasiljem. Da li će se za to izboriti, veliko je pitanje, a odgovornost je na svima koji takav ambijent treba da osiguraju. I na onima iznutra i na onima iz sveta.