Rafal za rafal, haubica za haubicu, raketa za raketu

Na početku kultnog filma Borat iz 2006. godine ima ona scena u kojoj Saša Baron Koen gledaocima objašnjava složenu prirodu svojih odnosa sa Nursultanom Tuljakbajom, prvim komšijom u rodnom selu. Radi se o namćoru koji ima snažnu potrebu da se nadmeće sa svojim komšijom Boratom, ne žaleći pritom da uloži i ozbiljna finansijska sredstva da ga sustigne.

Tako Borat kupi prozor od stakla, pa i Nursultan kupi prozor od stakla. Borat onda napravi stepenice ispred kuće, pa to isto uradi i njegov komšija. Problem nastane kada Borat kupi radio-budilnik, a njegov komšija nema para za tu ekstravaganciju, što ovaj iskoristi da proglasi veliku pobedu u komšijskom nadmetanju.

E, u prethodnih desetak godina Srbija i Hrvatska se ponašaju bukvalno kao Borat i taj Nursultan, trošeći ogromne svote novca da bi nabavile neko prestižno sredstvo borbene tehnike koje druga strana ne poseduje, ili da bi nadoknadile zaostajanje do kojeg je došlo tako što je prvi sused već kupio nešto slično.

Formalno pravno, obe armije su imale solidno opravdanje za modernizaciju. Naime, Vojska Srbije se do tada uglavnom oslanjala na borbena sredstva nasleđena iz perioda JNA, uz retke nabavke i modernizaciju. S druge strane, i Hrvatska vojska je u arsenalu imala samo ono što je ostalo od te iste JNA ili što je nabavljeno u poslednjoj deceniji 20. veka, za vreme i odmah nakon rata. Tako posmatrano, nema prostora za sumnju da je postojala iskrena želja za obnovom vojnih kapaciteta.

Međutim, kada se detaljnije pogleda šta se nabavljalo, kojom vremenskom dinamikom i u kojim količinama, nema sumnje da su se “detaljni i dugoročni planovi modernizacije” pravili tako što je državni vrh jedne zemlje gledao na televiziji šta se nabavlja sa druge strane granice i onda brže-bolje uzimao kredite da kupi to isto.

foto: tomislav busljeta / hina

ČELIČNA KRILA NAŠIH ARMIJA

Sve je počelo poslednjih dana 2016. godine, kada je Srbija obznanila da će, mimo usvojenog budžeta, izdvojiti nešto manje od 180 miliona evra za remont i modernizaciju flote “migova 29”. Tada je Hrvatska imala nepotpunu eskadrilu od sedam-osam prastarih “migova 21” u upotrebi dok je Srbija imala četiri “miga 29” koji nisu leteli i par “dvadesetjedinica” dvoseda.

Onda je Beograd primio donaciju od šest “migova 29” od Rusije i četiri aviona od Belorusije, i sa svoja četiri oformio eskadrilu od 14 aviona tog tipa. Novac je iskorišćen za remont i modernizaciju tih letelica, čime su značajno unapređene borbene mogućnosti, tim pre što je u paketu iz Rusije stiglo i novo, modernije naoružanje, poput raketa vazduh-vazduh, koje Srbija do tada nije posedovala.

Iako su hrvatski zvaničnici u prvi mah ismevali ideju Srbije da uzme polovne ruske i beloruske avione i da investira pozamašnu sumu u njihovu modernizaciju i produžetak veka upotrebe, vrlo brzo je Zagreb došao na bukvalno istu ideju – da od Izraela uzme 12 polovnih aviona F-16, i da im produži vek trajanja i modernizuje ih.

Ta ideja nikada nije sprovedena jer Amerika, koja je izvorno prodala te avione Izraelcima, to nije dopustila, ali je postalo jasno da se planovi za modernizaciju vojske kroje gledanjem preko plota susedne zemlje. To se kasnije pokazalo i po pitanju izbora glavnog višenamenskog borbenog aviona jer su se obe zemlje odlučile za istog proizvođača, isti tip i istu količinu, ali je u tom trenutku Srbija i dalje imala bolji avion.

Hrvatska je, vrlo brzo, “uzvratila udarac” nabavkom 16 polovnih lakih izviđačko-borbenih helikoptera “kajova” iz viškova američke vojske. Helikopteri su dovedeni u letno stanje i predati eskadrili u Zadru, što je vojsci te zemlje dalo komparativnu prednost u odnosu na Srbiju, koja se i dalje oslanjala na francusko-britanske “gazele”, proizvedene po licenci u fabrici “Soko” iz Mostara pre 1992. godine.

Odgovor Beograda usledio je kroz narudžbinu četiri nova ruska borbena helikoptera “mi-35M”. Plan je bio da se kroz nekoliko narudžbi popuni čitava eskadrila, čak je naručena i naredna partija od četiri helikoptera, ali je zbog sankcija Rusiji to ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Da bi se sustigla Hrvatska prednost u oblasti vertikalnog manevra, Srbija se okrenula Kipru, od kojeg je uzela 11 polovnih helikoptera “mi-35P”, u starijoj verziji.

Nakon toga, upravo u Ratnom vazduhoplovstvu, primećeno je još “ping-pong” nabavki, u kojima je Srbija od Rusije uzela nekoliko transportnih helikoptera “mi-17V5”, dok je Hrvatska brzo kupila američke UH-60M “blek hok” letelice.

Iako se prethodno u potpunosti odrekla transportne avijacije, poklanjajući Ukrajini dva aviona “an-32”, odluka Srbije da kupi dva španska aviona “CASA 295” uticala je na Zagreb da ove godine uđe u NATO multinacionalni projekat zajedničke nabavke i upotrebe transportnih aviona “erbas” A400M, sa još šest država koje solidarno dele troškove eksploatacije.

Sličnu situaciju možemo da uočima i kada je reč o srednim i velikim izviđačko-borbenim bespilotnim letelicama. Srbija je jedna od prvih zemalja u okruženju koje su preko Kine nabavile letelice tipa CH-92A i CH-95, nakon čega je Hrvatska obznanila nameru da kupi čuvene turske “bajraktare”, koji su uspešno korišćeni u Ukrajini u prve dve godine rata, dok ih intenzivne borbene aktivnosti nisu u potpunosti uklonile sa neba.

Obe zemlje, naravno, nezavisno jedna od druge ako pitate političare, kupile su i lake prenosne protivavionske raketne sisteme “mistral” od Francuske u sličnoj količini, ali novac koji se do tada trošio nije bio ništa za ono što je usledilo kada je otvorena Pandorina kutija francuskog oružja.

Hrvatska je prvo od te zemlje naručila 12 polovnih aviona “rafal” u F3R konfiguraciji, prosečne starosti između 15 i 20 godina, za šta je platila nešto više od milijardu evra. Kako srpski beg nikada nije bio cicija, Srbija je od Francuske naručila takođe 12 aviona “rafal”, ali su ti avioni bili novi u F4.1 konfiguraciji i koštali su 2,7 milijardi evra.

Zagreb nije mogao da izdrži da srpski “rafali” imaju bolju opremu i radar, a posledično i naoružanje, pa je izdvojeno dodatnih oko 120 miliona evra da se postojeće letelice podignu na – nikada nećete pogoditi – baš F4.1 konfiguraciju. Završetak radova vremenski se poklapa sa planiranim prijemom srpskih letelica, za period između 2028. i 2030. godine.

foto: morh

BESOMUČNO NAORUŽAVANJE KOPNENE VOJSKE

Svojevrsna trka u naoružanju Hrvatske i Srbije nije ništa manje primetna i u kopnenoj komponenti oružanih snaga, gde se takođe nije štedelo na obe strane.

Prvi prestižni složeni borbeni sistem u toj oblasti nabavio je Zagreb kada je od Nemačke sredinom prošle decenije naručio divizion od 16 samohodnih oklopnih haubica “Pz-2000”. Radi se o vrlo kvalitetnoj artiljeriji kalibra 155 milimetara. Srbija je u to vreme tek planirala da uvede u naoružanje domaći ekvivalent – haubicu “nora” B52, istog kalibra i sličnog dometa.

Dok susedi nisu imali u planu nabavku “Pz-2000”, u domaćoj javnosti se dugo vremena procenjivalo da Srbiji ne treba više od 18 “nora” B52. Međutim, nakon te nabavke, srpske procene o optimalnim količinama naglo su promenjene. Sada Srbija ima 28 komada i nema naznaka da će proizvodnja biti obustavljena.

Identično su naoružavane i oklopne jedinice dve vojske. Decenijama su obe vojske raspolagale sa jugoslovenskim tenkovima M-84 i borbenim vozilima pešadije M-80, u izvornoj varijanti i bez trunke modifikacija. Međutim, nakon što je Srbija od Rusije dobila po bataljon modernizovanih tenkova T-72B1MS i oklopnih izviđačkih vozila BRDM-2MS, hrvatski odgovor bio je narudžbina polovnih i modernizovanih oklopnjaka “bredli” od SAD i jednog bataljona savremenih nemačkih tenkova “leopard” 2A8, čija izrada se očekuje u narednom periodu.

Srbija je udarila kontru intenziviranjem proizvodnje domaćih oklopnjaka “lazar” i “miloš”, kao i uvođenjem u naoružanje modernizovanih tenkova M-84 i transportera M-80, na šta je Hrvatska odgovorila rekontrom, tako što je postojeća borbena vozila pešadije “patria” dodatno naoružala izraelskim raketama “spajk” i kupila savremene protivoklopne rakete “džavelin”. Na srpsku nabavku sedam radara GM-200 i tri radara GM-400 od Francuske, Hrvatska je odgovorila projektom temeljne modernizacije svih svojih pet radara AN/FPS-117, u saradnji sa firmom “Tales”.

Kada je Hrvatska obznanila da je od SAD naručila višecevni samohodni lanser raketa “himars”, sa raketama dometa 90 kilometara, nikoga nije iznenadilo to što je i Srbija krenula da traži nešto slično na tržištu. Međudržavni odnosi Srbije i SAD ne omogućavaju da i Beograd kupi “himars”, ali je zato kao prodavac izabran Izrael, koji je prodao svoj adut – raketni sistem “PULS”.

foto: rade prelić / tanjug

ĐAVO JE ODNEO ŠALU

I tu sada dolazimo do vrhunca zapleta. Naime, do tada nijedna zemlja nije imala mogućnost strateškog udara, jer su dometi svih sredstava koja su do tada nabavljana bili taktičkog nivoa i dometa. Tek kada je na vojnoj paradi u Beogradu prošlog septembra prikazano da su iz Izraela uz raketni sistem “PULS” stigle i rakete dometa od 300 kilometara, postalo je jasno da je đavo odneo šalu i da se igra merenja ko ima veći (domet) pretvorila u potencijalnu opasnost.

Kao da to nije bilo dovoljno, zvanični Beograd je ove godine prikazao i jedno do tada nepoznato sredstvo, kupljeno u Kini. Ispod krila modernizovanog srpskog “miga 29” primećena je kineska supersonična kvazibalistička raketa vazduh-zemlja CM-400 AKG, dometa oko 400 kilometara, što je izazvalo pravu histeriju u hrvatskim medijima, koji su tu raketu nazvali “Zagrepčanka”, aludirajući na približnu razdaljinu između dva glavna grada.

S obzirom na to da Hrvatska ne raspolaže relevantnom protivvazduhoplovnom odbranom, postalo je jasno da bi, u slučaju hipotetičkog sukoba, mogla biti izložena napadima kineskih i izraelskih raketa, pa se rukovodstvo te zemlje odlučilo da nabavi čak 18 raketnih sistema iz Južne Koreje, imajući na umu da planirani sistem “himars” kasni i neće stići još najmanje dve godine.

Odgovor Srbije usledio je svega par dana nakon što je objavljena ta vest. Prilikom posete uzbekistanskog predsednika Beogradu, srpski predsednik Aleksandar Vučić najavio je da će Srbija uskoro početi proizvodnju svojih balističkih raketa! Te najave su dodatno “potkrepljene” optužbama iz Beograda na račun Zagreba da vojno približavanje te zemlje Albaniji i Prištini ima jasni antisrpski predznak.

Sve i da se radi isključivo o političkoj propagandi, usmerenoj ka domaćoj javnosti, ostaje činjenica da su oružane snage dve zemlje malo-pomalo promenile sopstvenu krvnu sliku i da su ponovo sposobne da naprave ozbiljnu frku.

Iako je jasno da dve zemlje više nemaju ozbiljne teritorijalne ili političke sporove i da Srbija ne može eventualno da zarati samo sa Hrvatskom već isključivo sa Natoom, ostaje zabrinutost šta bi neodgovorne političke elite mogle da urade sa tolikom gvožđurijom u narednom periodu.

Utisak je da tolike kupovine ne mogu da se pravdaju sveopštim trendom remilitarizacije u Evropi, a izbor naoružanja ukazuje na to da se sa obe strane kupovalo tako da se odgovori onom drugom. To, svakako, nije dokaz da do upotrebe tog oružja u nekom trenutku mora doći, ali sugeriše da se o tome makar razmišlja.

Ona čuvena Čehovljeva puška već odavno čuči na zidu, sa obe strane srpsko-hrvatske granice. Pritom, sada ima domet veći od 300 kilometara i “probija” čak i savremenu PVO zaštitu.

Pravila i izuzeci

Svako pravilo ima svoj izuzetak, pa se to može primeniti i na trku u naoružanju dve zemlje. Postoje, naime, određene oblasti u kojima su se Srbija, odnosno Hrvatska “predale” i na kojima su očigledno stavile do znanja da nisu u stanju da prate suseda.

Iako je Srbija nakon početka rata u Ukrajini najavila da planira da obnovi služenje vojnog roka, još nije uspela da odmakne dalje od periodičnih medijskih najava u provladinim tabloidima. Planovi se gomilaju, budžeti se planiraju, kasarne se obnavljaju, ali zakonska regulativa nije promenjena niti je bilo ko od mladića dobio plavu kovertu sa čuvenom rečenicom “Odazivanje na ovaj poziv ti niko ne može uskratiti”.

Naravno da je prepreka dugotrajna politička kriza koja traje u Srbiji od pada nadstrešnice u Novom Sadu, kojom prilikom je poginulo 16 ljudi. Vlast u Srbiji se usteže da pod zastavu pozove generaciju ljudi koja joj tako otvoreno prkosi, pribojavajući se da bi to moglo da se pretvori u aklamativno odbijanje vojne obaveze kao vid političkog protesta. Za razliku od Srbije, Hrvatska je u martu počela da poziva mladiće na dvomesečnu vojnu obuku.

S druge strane, Hrvatska nikada nije ni pokušala da odgovori na srpske nabavke PVO sistema. Štaviše, ta zemlja i ne poseduje PVO sisteme srednjeg i velikog dometa, niti je ikada ulagala u ta sredstva. Srbija se dugo oslanjala na naoružanje iz vremena Jugoslavije, sve dok nije krenula da i taj segment vojske modernizuje, sa osloncem na Kinu i Rusiju. Nabavljeno je šest baterija raketnih sistema srednjeg i kratkog dometa FK-3, “pancir” S-1E i HQ-17AE a najavljuje se da će uskoro stići i raketni sistem velikog dometa (preko 100 kilometara). Na te nabavke Hrvatska do sada nije imala odgovor.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!