Radnik, vlasnik i mešetari

„Kompanija Termoelektro odlično posluje, ali je u opasnosti.“ Tako bi se u najkraćem moglo sažeti saopštenje za javnost koje je početkom jula objavljeno u nekoliko tiražnih i uglednih beogradskih dnevnika a koje su potpisali generalni direktor Milomir Kuzmanović i predsednik Upravnog odbora Dragoljub Vučeljić.

U potpuno neuvijenoj formi, što bi se reklo bez dlake na jeziku, top menadžment kompanije okrivio je „grupu manjinskih akcionara, lokalno i deo republičkog rukovodsta Saveza sindikata Srbije da žele nasilno da preuzmu Termoelektro a ako to ne uspeju, onda da kompaniji unište poslovni ugled“. U saopštenju se dalje navodi da na manjinsku grupu akcionara, okupljenih u udruženje građana Klub akacionara Termoelektro a.d, presudan uticaj imaju bivši direktori i članovi Upravnog odbora preduzeća čija je privatna firma Feromont inženjering bila direktan konkurent Termoelektru kojim su oni upravljali kao menadžment. Kuzmanović i Vučeljić u javnom saopštenju optužuju bivše rukovodstvo (koje je izbačeno iz Termoelektra zbog sukoba interesa), da sada raznim dezinformacijama i opstrukcijama „radi o glavi“ bivšoj firmi koja im na tržištu predstavlja neugodnu konkurenciju i uzima sve poslove njihovom privatnom preduzeću.

Generalni direktor i predsednik Upravnog odbora zato obaveštavaju javnost da su nezakonite i nelegitimne sve odluke „skupština akcionara“ koje su zakazane i održane posle 12. juna 2004. godine kada je održana vanredna skupština akcionara kompanije Termoelektro a.d. Zatim, da preduzimaju sve mere pravne zaštite kompanije od raznih sabotaža, uveravaju poslovne partnere da će ispuniti sve preuzete obaveze, da za sve to imaju podršku većine radnika i akcionara i da su o svemu tome obavestitli nadležne državne institucije.

Na ovakvu formu „javnog obraćanja“ poslovni tandem Termoelektra bio je primoran jer su manjinski vlasnici iz Kluba akcionara Termoelektro a.d. nezadovoljni odlukama vanredne skupštine, organizovali svoju „skupštinu“ na kojoj su izabrali novo rukovodstvo kompanije i pokušali da se upišu u registar Trgovinskog suda.

Ali, pošto im je za uverljivost odluka nedostajalo dovoljno vlasništva (odnosno, akcija), Trgovinski sud ih nije uzeo za ozbiljno i u ponedeljak, 26. jula odbio im zahtev da se registruju kao novo rukovodstvo.

Nekoliko dana po objavljivanju saopštenja za javnost generalnog direktora Milomira Kuzmanovića i predsednika Upravnog odbora Termoelektra Dragoljuba Vučeljića i pre konačne odluke Trgovinskog suda, konferenciju za novinare održao je „favorit“ Kluba akcionara, samoproklamovani vršilac dužnosti generalnog direktora kompanije Termoelektro Spasoje Šćepanović. Tom prilikom on je izjavio da još nije preuzeo svoju dužnost, na koju je postavljen odlukom Skupštine akcionara 24. juna i najavio mogućnost podnošenja prijava protiv bivšeg poslovodstva tog preduzeća zbog lošeg vođenja firme i nezakonitog rada. Šćepanović je (prema izveštaju agencije Beta od 19. jula) rekao da se dokazi još prikupljaju i naveo da finansijsko stanje u kompaniji nije na zavidnom nivou, iako je do skoro staro poslovodstvo tvrdilo suprotno.

Nekoliko dana kasnije, na beogradskoj prezentaciji svojih mogućnosti u opsluživanju rafinerijskih postrojenja (petak, 23. jul) nemački koncern Lurgi nije imao dileme ko je zaista generalni direktor Termoelektra jer je u prezentaciji veoma direktno učestvovao Milomir Kuzmanović.

I tako je Termoelektro, s jedne strane, svojim unutrašnjim previranjima dospeo na stupce domaće štampe, a s druge strane, kompanija uživa nepodeljeni ugled među inostranim partnerima i uspešno širi poslove na međunarodnom tržištu. Taj dualitet nije specifičnost samo Termoelektra, ali se na primeru ove firme jasno odslikavaju opterećenja prošlosti i tegobe tranzicione sadašnjosti. Za mnoge istraživače srpske tranzicije Termoelektro bi mogao biti idealno „zamorče“, jer se u toj firmi potpuno ogoljeno, kao na dlanu, u jednom zaposlenom sudaraju dve svesti – radnika i vlasnika.

„Bio bih spreman da gotovo sa stoprocentnom sigurnošću tvrdim da Termoelektro ne bi danas imao nikakav problem da nismo privatizovani po modelu vaučerske privatizacije iz vremena Slobodana Miloševića“, kaže generalni direktor Milomir Kuzmanović

Ta privatizacija izgledala je tako što je 65 odsto vlasništva firme besplatno podeljeno zaposlenima, bivšim radnicima i penzionerima, a 35 odsto država je zadržala u Akcijskom fondu. „Taj metod privatizacije je veće samoupravljanje od onog koje je Tito sprovodio. Ljudi dobiju papir za koji ne znaju šta je. Oni ga nisu platili i tako ga tretiraju, on za njih nema vrednost, samo jednog trenutka čuju da su oni vlasnici nečega i onda pokušavaju da vode politiku. Ali, to je sitno interesna politika“, kaže Kuzmanović koji je za generalnog direktora Termoelektra izabran u martu 2003. godine.

Termoelektro ima 3600 akcionara, a praksa je u toj firmi pokazala da ih je gotovo nemoguće sve skupiti na Skupštini. Zato se prešlo na sistem okupljanja vlasnika u Udruženja akcionara i Klub akcionara, a pristupnicama se kontroliše koliko ko ima članova i akcionarskih prava. Ima tu, naravno, i izvesnog mešetarenja svojstvenog Srbima: na primer, ništa se neće dogoditi ako jedan akcionar potpiše pristupnicu za dva udruženja.

Tako su nekako i počeli problemi u Termoelektru. Udruženje akcionara koje podržava sadašnje poslovno rukovodstvo na poslednjoj (redovnoj) Skupštini održanoj prošle godine priložilo je potpisana punomoćja kao dokaz da raspolaže sa 21.000 akcija. To je bio većinski paket. Istina, u Termoelektru ima ukupno 66.000 akcija, sa 24.000 raspolaže Akcijski fond, a sa 42.000 se odlučuje. Ima, međutim, prema računicama ljudi u kompaniji, desetak hiljada akcija čiji su vlasnici potpuno neaktivni i ne zna se gde su, pa tako u opticaju ostaje tridesetak hiljada akcija. Klub akcionara Termoelektro a.d. sa 7000 priloženih akcija (punomoćja su deponovana u Trgovinskom sudu) zatražio je, na primer, prošle godine zakazivanje Skupštine akcionara i ona je održana. „Ove godine imali smo vanrednu skupštinu akcionara. Rukovodstvo je prihvatilo zahtev Kluba akcionara i predsednik Upravnog odbora zakazao je vanrednu sednicu Skupštine. Posle toga počinje hod po mukama Termoelektra“, objašnjava Kuzmanović.

Radosav Gojak, finansijski direktor Termoelektra, uveren je da najveći deo problema u firmi proizilazi iz dualiteta u kome su se našli zaposleni :

„U vaučerskom sistemu privatizacije radnik je istovremeno i akcionar i sindikalac. To rađa suprotnost interesa. On istovremeno hoće da ima veliku platu, a sa druge strane hoće da ima dobit na kraju godine. Taj sindrom ne postoji samo u Termoelektru, nego u svim firmama privatizovanim po vaučerskom modelu. Do pretposlednje skupštine akcionara imali smo uglavnom sistem koji je funkcionisao. Postoje Udruženje akcionara i Klub akcionara. Po Statutu preduzeća, tri dana pre Skupštine svi su u obavezi da verifikuju svoja ovlašćenja. To je funkcionisalo i ništa nije bilo sporno. Na poslednjoj, vanrednoj skupštini, Klub akcionara je odbio da se verifikuje. Skupština je kako-tako završena, oni su onda napravili paralelnu skupštinu i paralelne organe i pokušali da se upišu u Trgovinski sud. I od tada kreće medijska hajka i priča o navodno dva rukovodstva. Jedina istina je da postoji jedno rukovodstvo koje je upisano u Trgovinski sud i Sud je to potvrdio 26. jula. Oni drugi nisu ispunjavali nikakve uslove da bi mogli da se upišu, nisu mogli da odgovore na zahtev Trgovinskog suda i jedino su im ostali pritisci preko Samostalnog sindikata. U tom novom paralelnom rukovodstvu, koje je pokušalo da se upiše u Trgovinski sud, uglavnom su penzioneri, naša konkurencija i ljudi iz republičke centrale Samostalnog sindikata, odnosno sekretar Samostalnog sindikata Zoran Vujović. U kontekstu svih događanja, Termoelektro je jedna od meta Samostalnog sindikata. Njihov cilj su preduzeća koja su opstala i koja nešto rade. Njihov interes je da promene rukovodstvo, da dovedu deo bivšeg rukovodstva i da se Termoelektro stavi pod kontrolu bez kupovine akcija na tržištu. Mi smo firma koja vredi, a oni očigledno nemaju novac i onda pokušavaju preko Samostalnog sindikata da osvoje preduzeće. Nemamo problem unutar firme sa radnicima, kod nas nema štrajka jer nemamo problem plata ili nedostatka posla. Sa svim ovim zbivanjima upoznali smo Trgovinski sud, premijera, sve ministre, šefove poslaničkih klubova i tražimo samo da se primenjuje zakon. Podneli smo krivične prijave jer imamo konkretne dokaze protiv njih, a oni su kao protivmeru pokušali da naprave krivične prijave protiv nas. Mi smo jedini legitimni predstavnici Termoelektra jer smo upisani u registar Trgovinskog suda. I mi nemamo problema u dokazivanju ko smo. A njima jedino ostaje, i to rade, da lobiraju preko republičke centrale Samostalnog sindikata.“

Na pitanje šta je to dobro u Termoelektru, generalni direktor Kuzmanović kaže da je firma prvi partner EPS-a i da radi u svim elektranama u Srbiji, rafinerijama i petrohemijskim kompleksima ali i u svim cementarama. Samo za beočinski Lafarž napravljeno je 1300 tona opreme i ugrađeno sa nemačkom firmom KHD. Poslednje dve godine Termoelektro je među 200 najvećih u Srbiji po ukupnom prihodu, državi godišnje da oko 400 miliona dinara poreza, prosek plate je preko 21.000 dinara, ukupan prihod ove godine izaći će na 20 miliona evra. „Od tri velike montažerske firme u bivšoj SFR Jugoslaviji, ostali smo samo mi, a propali su Monting i Hidromontaža. I sad gledajte šta nam se događa. Kad su počela ova naša akcionarska prepucavanja dođe nam u goste američki US Stil da se prvo raspita da li možemo da odradimo jedan krupan posao za njih i koliko sindikata može da ugrozi efikasnost poslovanja Termoelektra. Ubeđivali smo ih da smo mi ozbiljna firma i na kraju smo od US Stila dobili da uradimo kompletan sistem protivpožarne zaštite u smederevskoj Čeličani po sistemu ključ u ruke“, kaže Kuzmanović.

„VREME„: Šta je strategija za izlazak iz ove situacije?

RADOSAV GOJAK: Uvek smo delili samo ono što zaradimo. U jednom trenutku, verovatno smo zaboli prst u oko Samostalnom sindikatu. Do prošle godine imali smo uravnilovku u firmi, ali smo došli u situaciju da moramo da nagradimo ljude koji dobro rade. I onda smo napravili sistem koji je urodio plodom, ali je povredio dosta neradnika. Pridržavamo se mi pojedinačnog kolektivnog ugovora, ali napravili smo sistem raspona satnica. I tu smo 90 odsto pogodili, da ljudi koji zaista rade imaju solidne satnice, a oni koji manje doprinose manje su plaćeni. Nažalost, tu je najviše oštećena administracija, ali ona je ipak sporedna delatnost u našoj firmi. Mi ipak moramo da podelimo veći kolač onome ko donosi zaradu. I tu je nastao glavni problem sa Samostalnim sindikatom, pa je on povukao sa sobom akcionare koji su u penziji i one koji su napustili firmu uz otpremnine. Oni sanjaju da vrate Titovo vreme samoupravljanja. Ali, posle dve godine tranzicije mi smo sada ozbiljna kompanija koja u tržišnoj konkurenciji dobija 90 odsto tendera. Od novembra prošle godine krenula je kampanja i od tada nemamo ni trunku lufta u sezoni. Trenutno 250 naših radnika radi u Nemačkoj za kompaniju Babkok i 50 ljudi za Lurgi. Sve firme koje nešto znače u svetu u ovoj oblasti dolaze kod nas u Termoelektro da zajedno radimo. Putovali smo ove dve godine po svetu, gledali iskustva u Nemačkoj i nemamo šta sad da izmišljamo, samo treba preneti njihova iskustva i sistem. Retka smo firma koja ima posla. I najsrećniji smo kad se bavimo poslom, ali tek posle ovog incidenta shvatili smo da moramo svakom radniku pojedinačno da objasnimo šta se dešava. Naš problem može se rešiti jedino promenom vlasničke strukture. Da se ukrupne akcije i da se povežemo na pojedinim segmentima poslovanja sa našim partnerima iz inostranstva.

Može li se postaviti teza da se vama sve ovo ne bi događalo da nemate ovakvu vlasničku strukturu?

MILOMIR KUZMANOVIĆ: Da, to je činjenica. Uskoro će, i to jedva čekamo, izaći prospekt firme i tada će akcije koje imaju radnici i penzioneri Termoelektra izaći na tržište. Tada ćemo videti da li će ih neko kupiti ili ne.

Da li je Termoelektro po organizaciji posla svetska firma a po vlasničkim odnosima samoupravno preduzeće?

To je najbolje objašnjenje.

Milomir Kuzmanović: Igranje populizma

„VREME„: Zašto i za radnike i za akcionare maksimizacija profita nije isti cilj?

MILOMIR KUZMANOVIĆ: Zato što je postojeći vlasnik istovremeno i radnik-sindikalac. Radnik hoće prvo veliku platu, a kad je velika plata onda ne može da bude i dobiti na kraju godine. To su suprotnosti ciljeva. U istom čoveku imate vlasnika i radnika i dok se to ne odvoji imaćemo problem.

Svaki put kad smo pokušali da racionalizujemo poslovanje, odmah su ovlašćenja koja smo imali od akcionara odlazila onima koji imaju populistički program i obećavaju radnicima da će ih sve uposliti, iako to nije racionalno sa stanovišta poslovanje firme. I zato smo mi sada prisiljeni da pravimo ustupke. Prema svetskim standardima biznisa ovakva firma može da dozvoli da joj od ukupnih troškova 40 odsto ide na plate. Mi sada delimo 58 odsto i igramo se populističke politike i svesno sebi pravimo medveđu uslugu. Da bi održali taj tempo u isplatama zarada, jedino nas mogu izvući stalni poslovi. Zato stalno ponavljam da je jedino dugoročno rešenje promena vlasničke strukture i ukrupnjavanje vlasništva sa poslovnim partnerima koji razumeju šta znači ovakva firma.

Radoslav Gojak: Državne akcije

„VREME„: Šta će biti ako se država odluči da svojih 35 odsto akcija proda nekoj firmi za koju proceni da je vaš strateški partner?

MILOMIR KUZMANOVIĆ: Problem je što će taj partner odmah spustiti broj zaposlenih na 700. On sve preslikava od sebe i njemu je teško objasniti da u Srbiji još nema tržišta radne snage.

RADOSAV GOJAK: Velike svetske firme iz ove oblasti kažu da bi njihovom ugledu štetilo da u Srbiji kupe firmu sa više od hiljadu zaposlenih i da moraju da otpuste više od pola.

Zašto vi menadžeri ne kupite 35 odsto državnih akcija?

Kuzmanović: Nije sporno da kao uspešni menadžeri možemo da dobijemo kredit kod banke. Ali, plašim se da bi nas odmah u ovoj zemlji proglasili lopovima. Možda je zato bolje da sve ide zakonskim putem i da ovaj deo vlasništva koje imaju akcionari izađe na tržište, na berzu, pa da vidimo ko će da ga kupi.

Naša vrednost nije u poslovnim zgaradama i mašinama. Kod ovakvih firmi vrednuju se ugovori, koliko firma ima poslova narednih godina. Sa nemačkim Babkokom imamo ugovor za naredne dve godine, na hidroelektrani Đerdap radićemo verovatno narednih šest godina… Takvi poslovi nam povećavaju cenu. Samo od jednog posla sa partnerima iz Nemačke novi vlasnik Termoelektra mogao bi da isplati kupovinu firme.