Prvomajska čestitka

Pošto su se međusobno nalomili protivničkih penkala, spremnih za potpis raznih ugovora (SSP, gasni aranžman, koncesija), pošto su se narušili mostova koje su oni drugi izobećavali, prešlo se na životne teme. To je staro pravilo, u prvom delu kampanje se potkopava protivnik, a u finišu se obećava.

U ime liste Za evropsku Srbiju Boris Tadić i Mlađan Dinkić predstavljaju „Dvadeset mera za prvih dvadeset meseci nove vlade“. Liberalno demokratska partija obelodanila je svoj program pod nazivom „Ekonomija bez granica“ s motom privreda privredi.

„Evropska koalicija“ obećava naknade iz budžeta i za nezaposlene trudnice, novi program stimulacija velikih svetskih kompanija iz oblasti automobilske i elektronske industrije, kao i iz oblasti telekomunikacija i informacionih tehnologija.

Program „narodnjaka“ se najvećim delom zasniva na izgradnji infrastrukture i regionalnom razvoju: autoputa Horgoš–Požega i realizaciji gasnog sporazuma sa Rusijom, oko čije ratifikacije je posle prošlonedeljne posete ruskog ministra Šojgua buknuo novi spor između članica dosadašnje vladajuće koalicije.

Socijalisti traže promene radnog zakonodavstva i izmene zakona u oblasti zdravstva i obrazovanja.

Srpska radikalna stranka pledira da cilj bude privredni rast zasnovan na zaposlenosti i poboljšanju standarda stanovništva, a ne kao do sada monetarna stabilnost i niska inflacija.

Tadić ističe da političari u Srbiji duguju svojim potomcima potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i ulazak u EU, da je to način na koji se bori za zapošljavanje ljudi, a kada kaže posao, misli da je to najveći patriotizam.

Demokratska stranka, koja se već duže vreme pomera ulevo, mada se sporo oslobađa „japijevskog imidža“, ako se uopšte oslobađa, sa Unijom sindikata prosvetnih radnika Srbije potpisuje Sporazum o razumevanju i saradnji koji treba da omogući unapređenje učešća reprezentativnih sindikata prosvetnih radnika u reformi obrazovnog sistema.

Liberalno orijentisani G17 plus poručuje da je put u sigurnu budućnost socijalna tržišna privreda utemeljena na uravnoteženim interesima i partnerstvu radnika, preduzetnika i države.

HUMANI KAPITAL: Pomeranje ulevo? Polako, ali baš polako, o rudarima, reglerima, graverima, kovačima, monterima, tesarima, strugarima, pogonskim inženjerima, vozačima, dispečerima, konstruktorima, ne govori se više samo kao o „višku tranzicije“ i razmaženoj deci socijalizma – i kod nas o njima počinje da se govori kao o „humanom kapitalu“.

Izraz je upotrebio još Adam Smit pišući o četiri oblika fiksnog kapitala 1) upotrebljive

mašine, 2) zgrade, 3) zemljište

i 4) humani kapital.

I u modernoj neoklasičnoj ekonomskoj literaturi pominju se investicije u humani kapital još od šezdesetih. Najpoznatiji autor je Geri Beker (Gary Becker) profesor ekonomije i sociologije na Čikaškom univerzitetu. Njegova knjiga Human Capital, štampana 1964, često je citirana.

Kakav je saldo tog našeg humanog kapitala? U Srbiji je (videti tabele) aktivno oko 3.300.000 ljudi, a stopa aktivnosti onih između 15 i 64 godine je oko 64 odsto. Zaposleno je oko 2.600.000. Nezaposleno oko 700.000. Među ljudima koji čekaju posao nije zanemariv broj onih kojima je to životna mora – od dve do četiri godine na posao čeka oko 200.000, od pet do sedam godina čeka oko 100.000, a čak osam godina i duže na posao čeka oko 160.000 ljudi. Svaki četvrti nezaposleni ima između 31 i 40 godina, a svaki peti između 41 i 50.

Prema istraživanju Medijum galupa iz novembra prošle godine, samo trećina onih koji su u radnom odnosu u Srbiji ne brine da li će već sutradan završiti na ulici.

Sudeći po nekim analizama (Goran Radosavljević – CEVES), tvrdnja da je veliki broj visokoškolovane jeftine radne snage naša komparativna prednost nije u potpunosti tačna. Istina je da, u poređenju sa zemljama u regionu i sa evropskim prosekom, imamo veliki procenat radno sposobnog stanovništva sa srednjim nivoom obrazovanja. Međutim, ta radna snaga niti je jeftina (u poređenju sa Kinom i Indijom, na primer), niti je mnogobrojna. Najveći problem je, međutim, što obrazovna struktura (pre svega srednjoškolska) trenutno ne odgovara potrebama.

U poređenju sa zemljama u okruženju, nalazimo se na samom dnu (pre Albanije) kada je reč o obrazovnoj strukturi stanovništva. Situacija je nešto povoljnija kada se poredi samo obrazovna struktura glavnih gradova jer se Beograd nalazi na drugom mestu u regionu.

Jedno istraživanje Ministarstva zdravlja sugeriše da je u velikoj meri istrošen zdravstveni potencijal populacije tokom devedesetih.

Tranzicione boljke su u regionu slične. Prema hrvatskom „Medicinskom žurnalu“ tokom 2003. godine tri puta je više recepata od proseka propisano za nezaposlene muškarce od 30 do 39 godina (anksioznosti i depresije).

Nevolje koje nezaposlenost sobom nosi: gubitak tekuće proizvodnje; gubitak slobode i socijalno isključenje; erozija ljudskog kapitala; psihološka šteta; bolest i smrt, slabljenje motivacije za rad; narušavanje porodičnih odnosa i društvenog života; gubitak poverenja u društvo i njegove institucije.

KLASNA BORBA: Profesorka Zagorka Golubović u jednom članku o sudbini radničke klase u Srbiji u listu „Republika“ postavlja pitanje: Da li moderna država podjednako štiti i stečena prava iz radnog odnosa i prava većinskog (državnog ili privatnog) vlasnika kapitala?

U tranziciji zemalja bivšeg „realnog socijalizma“, do te mere se zaoštravaju sukobi u društvu da se, po mišljenju profesorke Golubović, može postaviti pitanje: da li se nanovo aktualizuje „klasna borba“?

Ona zapaža da se u neoliberalnoj paradigmi sve više utire put „divljem kapitalizmu“, koji postaje ozbiljna pretnja i samom građanskom, demokratskom društvu. Ona razlikuje na pijedestal podignut „konzervativni engleski liberalizam“ koji veliča privatnu svojinu od „revolucionarnog francuskog liberalizma“, koji je označavao moralni suverenitet (siromašnih) građana. Posednici svojine dobijaju punomoćje da arbitrarno regulišu prava iz radnih odnosa. Drastično se ograničavanju vekovima sticanih prava radnika, koji se i dalje tretiraju kao najamni radnici, koji lako mogu biti zamenjeni zahvaljujući velikom broju nezaposlenih (a koji se uvećava upravo zbog skoro neograničenih prava novih vlasnika).

Tu tezu potvrđuju mnoge vesti, kao ona o štrajku u Jugoremediji. Radnici kraljevačkog Magnohroma najavljuju dolazak u Beograd da traže 17 zaostalih zarada.

Većinu radnika zapošljavaju preduzeća u privatnoj svojini (oko 1.600.000). Državna svojina zapošljava oko 700.000 ljudi, a društvena, oko 230.000. Ipak, daleko više je štrajkova usmereno protiv države nego protiv novih vlasnika.

Inače, u društvenoj svojini je sada zaposleno dva puta manje od broja samozaposlenih, onih koji su uspeli da sami otvore sopstveno radno mesto, a takvih je oko 500.000. Svaki četvrti među njima zapošljava i druge radnike (oko 120.000). Sindikalci su više puta navodili da su najčešći oblici kršenja Zakona o radu nezakonito davanje otkaza, neprijavljivanje radnika, prekovremeni rad duži od zakonom dozvoljenog, često i neplaćen. Poslodavci često ignorišu rešenja inspektora rada.

PRVOMAJSKA: Savez samostalnih sindikata najavljuje prvomajski protest. Predsednik SPS-a Dačić posećuje taj sindikat i najavljuje da koalicija SPS-PUPS-JS ne traži podršku tog sindikata, već mu daje podršku u borbi za socijalnu pravdu. SPS pokušava da oživi sliku o sebi kao o partiji levice, ali nju još stiže kletva za vladavinu iz devedesetih. O početku te vladavine, kada su u toku „događanja naroda“ 1988. radnici iz Rakovice došli u saveznu skupštinu, sociolog Nebojša Popov lucidno zapaža da su došli kao radnici, a posle susreta sa Slobodanom Miloševićem vratili se kao Srbi. Tom obrtu su prethodile, a i taj obrt su sledile, mnoge napetosti, kako nacionalne tako i socijalne, koje su ukazivale na raspad tadašnjeg socijalističkog sistema.

Profesorka Eva Berković pisala je 1986. u knjizi Socijalne nejednakosti u Jugoslaviji kako su u istočnim zemljama očekivanja o dostizanju potpune jednakosti u socijalizmu s jedne strane bila idealistička, a s druge strane, veoma brzo su razlike zasnovane na vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju zamenjene razlikama koje proizlaze iz političke moći i upravljanja privredom.

Dvadeset godina posle, deluju oba faktora – i vlasništvo (novopečenih bogataša, koji često potiču iz stare upravljačke elite) i politička moć novih elita. Brže se revidiraju stečena prava radnika nego moć upravljačkog aparata, prikriva se da „kapitalu“ pre svega smeta politički reket, a naglašava se da mu smetaju razmaženi radnici koje ne može da otpusti.

Tako se došlo do toga da se sindikalni uspesi u regionu, kao što vidimo na nekim primerima u Hrvatskoj, sastoje u tome da velike inostrane kompanije primoraju da čak primenjuju ono što primenjuju u zemlji svog porekla, gde postoje sindikati.

POLITIČKA DIMENZIJA: Kako stoji stvar s glasanjem? Herbert Kičelt (Herbert P. Kitschelt), profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini, SAD, uočava da građani u Istočnoj Evropi na početku prelaznog razdoblja nisu glasali prema svom trenutnom društvenom položaju. Oni koji očekuju da postanu dobitnici u tržišnom sistemu glasaju za protržišnu politiku i stranke, dok mogući gubitnici teže da se zaštite od toka privatizacije i od tržišne zavisnosti.

Slobodan Antonić i Dušan Pavlović u knjizi Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (Službeni glasnik, 2007) zaključuju da je Kičeltova pretpostavka u potpunosti potvrđena na slučaju Srbije devedesetih godina. Za stranke režima koji je zamrzao tranziciju opredeljivali su se građani koji su se pribojavali da će u njoj postati gubitnici: stariji od 60 godina, penzioneri, ljudi koji imaju osnovnu školu i manje, poljoprivrednici, domaćice, niži radnički sloj i ljudi koji retko ostvaruju dodatne prihode. Nasuprot tome, pristalice demokratske opozicije natprosečno su bili oni sa boljim tržišnim izgledima: ljudi sa visokim obrazovanjem, srednja klasa, studenti i učenici, ljudi koji redovno ostvaruju dodatne prihode, ljudi koji žive u gradovima, zaposleni u privatnom sektoru i nezaposleni. Naznake takvog opredeljenja pokazala su gotovo sva veća istraživanja političkog javnog mnjenja (Mihailović 1991; 1996; Branković 1995; Sajc 1996; Goati 1999).

Kada je režim u Srbiji oboren i kada je počela privatizacija, mogući dobitnici i gubitnici postali su stvarni. I to se odmah povezalo sa glasanjem – tranzicioni gubitnici najvećma su se usredsredili oko SRS-a i SPS-a, a dobitnici oko DS-a.

Autori kažu da ne bi trebalo da čudi to što donji slojevi u Srbiji glasaju za SRS, koji sa izjašnjava kao stranka desnice, a gornji slojevi za DS, koji se izjašnjava kao stranka levice. DS je stranka srpske proevropske elite: „menadžera“, „eksperata“, „reformatora“ i „globalista“. Stoga slojevi kojima bolje ide, objektivni tranzicioni dobitnici, preduzetnici i stručnjaci iz svih oblasti povezuju svoj boljitak sa evrointegracijama. Oni se nadaju još većem napretku koji će nastupiti sa priključenjem Srbije EU. Ovaj optimizam dele, a onda i stranačku sklonost, i oni pripadnici nižih slojeva koji veruju da im neke njihove veštine, ili neka znanja mogu dati prednost na „poštenom tržištu EU“ (recimo, znanje stranog jezika, radne navike, posedovanje ekološki zdrave zemlje itd.).

Nasuprot njima, ljudi kojima je tranzicija donela spuštanje na društvenoj lestvici, ili oni koji ne vide da im u EU može biti bolje, opredeljuju se za konzervativno-nacionalističku i populističku stranku poput SRS-a. Neki sociolozi zapažaju da je među njima veliki broj mladih.

Antonić i Pavlović podsećaju i na to da se i u evropskim postindustrijskim zemljama, poput Britanije ili Francuske, (u aprilu 2008, vidimo, i Italije), niži slojevi sve više glasaju za desnicu, a gornji za levo orijentisane stranke. Stručnjaci iz više srednje klase i uopšte pripadnici klase koja opslužuje sistem (service class), prihvatili levu ideologiju socijalnih i građanskih prava, materijalizma, ateizma i kosmopolitizma (multikulturalizma).

Pošto je industrijsko radništvo krajem XX veka oslabilo, oni su lako preuzeli vođstvo nad levim partijama (poput Tonija Blera nad laburistima). S druge strane, i jačanje transnacionalnih struktura gurnulo je niže slojeve ka desnici. Radnici i poslužitelji su dobili konkurenciju u uvezenim radnicima i useljenicima, a seljaci i sitni proizvođači u jeftinoj stranoj robi. Tako su među nižim slojevima ojačali konzervativizam, nacionalizam i tradicionalizam, a sa njima i uticaj desnih stranaka, zaključuju Antonić i Pavlović.

UMNO RAZVIĆE: Naravno, od dalekosežne je važnosti koja će politička grupacija pridobiti izbornu podršku radništva u Srbiji. Važno je, međutim, i to da li će u kulturnom polju prevladati inercija divljeg kapitalizma, ili će se možda ponovo otkriti i načelo solidarnosti.

Prva radnička sindikalna organizacija u Srbiji je Društvo opančarskih radnika za umno razviće i bratsku pomoć. Društvo je osnovano u Beogradu, 28. januara 1896. godine, a potvrđeno 27. februara naredne godine. Umno razviće i bratska pomoć, šta to beše?

Naša deca misle da su, na primer, skvoteri neki fenomen postmoderne. A nisu. U periodu 1918–1920. godine, duž gradskih oboda Beča razvio se masovan skvoterski pokret u koji je bilo uključeno 55.000 ljudi. Organizovali su kooperativna stambena udruženja, praktikovali samoupravljanje i razradili projekat gradskih bašti, što je podrazumevalo okupaciju gradskog zemljišta i zajednički rad. Do 1921. tamošnja socijalistička gradska uprava je povratila kontrolu; participativna kultura se ugasila; ali ta uprava je gradila i jeftine stanove sa stanarinom od pet odsto od radničke plate. Ovdašnje uprave to pokušavaju, ali im se nekako uvek omakne da prvo grade stanove za svoje činovnike. Tokom lokalne kampanje je ipak izašla u prvi plan činjenica da u Beogradu 38 odsto ulica, pogodiće se ko u njima živi, nema kanalizaciju.

Potrebne su uravnotežene osmišljene politike da bi se aktivirao praktično jedini resurs koji Srbija ima – ruinirani ljudski potencijal, da bi se obnovilo zapostavljeno znanje, da bi se oživela teško uspostavljena pa zapostavljena nevelika industrijska tradicija i njeni nosioci.

Nismo blizu toj tački.

ROŠTILJ NE: U nameri da naglase da je stanje zabrinjavajuće, ili zbog toga što su im se ovde svi rugali jer su radnicima onomad delili svinjske polutke, sindikalci su pozvali članstvo da ovog Prvog maja ne ide na izlet i da ne pali roštilj. Zašto? Zar i to nije tradicionalni oblik negovanja drugarstva?

U Vajmarskoj republici broj ljubitelja prirode (izletnika, planinara, skijaša, kanuista) bio je porastao sa 10.000 na 79.000. Narodna zdravstvena liga, sa sedištem u Drezdenu, upražnjavala je holističku medicinu, homeopatsku terapiju i nudizam. Program Proleterskih nudističkih klubova, posle 1918. obuhvatao je život u skladu s prirodom, telesne vežbe, boravak na svežem vazduhu, zdravu ishranu, uzdržavanje od alkohola i duvana, racionalno odevanje, terapiju, preventivnu medicinu i – seksualno savetovanje.

Valjda je taj integralni deo radničke potkulture vajmarske Nemačke imao u vidu Dušan Makavejev kada je osamdesetih u filmskom omažu Vilhelmu Rajhu (Reich, Wilhelm 1897–1957) WR misterije organizma dao da Milena Dravić izgovori rečenicu: „Jebite se drugovi.“

Neki su tu rečenicu shvatili kao uvredu, a neki kao direktivu. U političkom rečniku sada dominira udvorištvo prema novom Godou koga čekamo, multinacionalkama za koje kažu neki da pretvaraju vodu u vino. U medijima vlada prezir i prema jedinim kapacitetima koje imamo i prema stečenim radnim pravima i prema njihovim nosiocima.

Nova politička korektnost naših malograđana na vlasti dopušta da novi emancipatori upotrebljavaju uvredljive reči vezane za rad, kao džiberi, šljakatori, ljakse, bilo za njih, bilo za neke za koje se uvredljivo želi reći da na njih liče. A izgubile su se uvredljive reči koje upućuju na nerad, kao, dembel, ladolež ili gotovan.

Između njih i stvaralačke elite je dubok jaz. Sa izuzetkom Zabranjenog pušenja (Ispravka, Haustora): „Plaćam piće ko ostane… U pola četiri ujutro sa perona pet, radnička klasa odlazi u raj… Sve buju našli tam…“ I svakako, Milene Marković, s njenom do suza dirljivom, ljudskom i poštenom Rudarskom operom u Boru. U gradu koji umire, napravljena je umetnička predstava, a kroz proces spremanja te predstave u dokumentarnom filmu ispričana je sudbina grada i ljudi: „Za tu svrhu bila je dobra Opera za tri groša, jer su, opet, na žalost ili na sreću, došla vremena za Brehta…“ Milena Marković („Vreme“ 795).