Prolećno čišćenje istorije

Muka s martovskim datumima koji su počeli da nam se slažu od 9. marta 1991. nije više u tome što se iz godine u godinu na postojeće martovske događaje kaleme i novi. Evo, samo ove godine u kalendar trećeg meseca upisana je haška prvostepena presuda Radovanu Karadžiću (24. mart) kojom je počelo još jedno driblanje u regionu na temu krivice i kazne, odgovornosti i pomirenja… Na dan kada ovaj broj „Vremena“ bude izašao (31. mart), čitaoci će znati i presudu Haškog suda Vojislavu Šešelju. Muka je ovde nešto drugo. Što su politički učesnici i svedoci tih događaja od onda do ovih dana napravili takve vratolomne skokove i preumljenja, da sada, s ove vremenske distance, više ni oni koji sve te događaje zahvaljujući krštenici i pendrecima – dobro pamte, potapani iz godine u godinu režimsko-medijskim revizijama novije srpske istorije, nisu više potpuno sigurni šta se stvarno događalo, recimo, 9. marta, gde su bili, za čije babe zdravlje je dvoje ljudi poginulo, a ostali gutali suzavce i bežali od vodenih topova i koju istorijsku težinu za građane Srbije ovi događaji odista imaju. Pritom se o 9. martu govori sve manje, mada je ovaj datum godinama shvatan kao ugaoni kamen kasnijih demokratskih promena u Srbiji. Mnogi su saglasni da ne bi bilo ni demonstracija 1996. i 1997. godine, niti 5. oktobra 2000. godine da nije bilo 9. marta 1991.

SLUĐIVANJE MLADIH: Ukratko, režimsko-medijska mašinerija iz godine u godinu sve te datume uspešno devalvira, melje i reciklira po svojoj trenutnoj volji i koristi te ih tako prepakovane nudi na konzumaciju pre svega onima koji su se rađali ili se još nisu ni rodili u vreme prvih velikih devetomartovskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, pa na prvom mestu svi ti mladi ljudi ne mogu imati pojma o onome šta se zapravo dogodilo i šta danas to znači.

Jer, šta danas tim mladim ljudima znači ime Vuka Draškovića, sada nevidljivog i potpuno marginalizovanog političara, saradnika režima Aleksandra Vučića? Ko od njih uopšte zna da je taj isti Drašković kao tadašnji lider opozicije pozvao građane na demonstracije 9. marta 1991. i sa terase Narodnog pozorišta u koje ga je pustila Vida Ognjenović, tada upravnica pozorišta, izgovarao pred stotinu hiljada ljudi ono sudbonosno: „Svi, svi, svi“? SPO, stranka koja je danas na predizbornoj listi Aleksandra Vučića, povodom 25 godina od početka prvih martovskih demonstracija oglasila se saopštenjem u kojem ističe da „ništa slično više ne sme da se ponovi“ i da je „deveti mart i pamćenje i opomena“. I to je sve. Nije Vuk Drašković precizirao šta to više ne sme da se ponovi. Demonstracije protiv autokratskog režima ili polivanje hladnom vodom i pendreci?

Zgodno je ovde podsetiti da u vreme devetomartovskih demonstracija Aleksandar Vučić nije poznat javnosti, u Srpsku radikalnu stranku ulazi dve godine kasnije, 1993, ali petnaest godina posle prvih demonstracija u Beogradu, opet u martu, 2006. opraštajući se od Miloševića, na njegovom odru, pročitao je, kao generalni sekretar SRS-a, poruku Vojislava Šešelja iz Haga:

„Kao grom iz vedra neba pogodila me je vest da su te haški zlotvori na onako monstruozan način ubili“, piše u Šešeljevom pismu: „Svi danas znamo ko te je ubio. To su oni koji nisu mogli da podnesu tvoju briljantnu odbranu pred njihovim inkvizitorskim sudom, oni koji su nam zemlju bombardovali i razarali, oni koji danas hoće da unište Srbiju. Morali su, jer im je od optužnice pred antisrpskim Tribunalom u Hagu protiv tebe ostalo samo mrtvo slovo na papiru.“ („Večernje novosti“, 18. mart 2006)

ZLATNA SLOVA: Ove je godine, u Požarevac, 11. marta, na desetogodišnjicu od smrti Slobodana Miloševića u Hagu, Vojislav Šešelj mogao da ode sam, i veran sebi i Miloševiću kakav je uvek bio izgovori nekoliko reči o Miloševićevom držanju u Hagu i zlatnim slovima kojima je njegovo ime upisano u istoriju Srbije. Aleksandar Vučić, posle deset godina od čitanja Šešeljevog pisma Miloševiću, sledećeg dana, 12. marta, na trinaestogodišnjicu pogibije Zorana Đinđića, položio je venac na mestu ubistva, „u ime Vlade Srbije“, kako je preneo Pink. Kada su ga tog dana, kasnije, u Kalinovcu kod Uba, novinari pitali da kaže nešto o „đinđićevcima“ i „miloševićevcima“, „državotvorno“ je prokomentarisao: „Mi nekako uvek u martu pronađemo razlog da se delimo i nama razlog za povratak u prošlost nisu ti ljudi, već tek da bismo se delili, i u sadašnjosti i u budućnosti, a ja bih baš to da izbegnem i zbog toga nikad nisam nijednu lošu reč o bilo kome od njih rekao.“ Dodao je da ne bi ni da ih poistovećuje, već da smatra da je bolji izbor da gledamo u budućnost: „Mi kao da samo tražimo razlog da se delimo“, ponovio je i lako se „telepromptovao“ što bi kazao njegov partijski saborac Bata Gašić, u mnogo po sebe lagodniju četničko-partizansku prošlost: „Jedino mi ovde pričamo o četnicima i partizanima, jer to niko više u svetu ne radi, a ni mi to ne pričamo zato što su nam jedni ili drugi važni ili bismo da ih kritikujemo, već samo zato da bismo se delili.“ „Dobro je“, zaključio je, „da stvari iz prošlosti tamo i ostavimo, da o istoriji sude istoričari, a da mi gledamo možemo li da pomognemo ovoj deci (u Kalinovcu).“

Zato je venac na grob Slobodana Miloševića 11. marta ove godine položio Aleksandar Vulin, predsednik Pokreta socijalista, takođe potpuno nevidljive stranke, koja je tradicionalni koalicioni partner Vučićevih naprednjaka. Vulin koji uglavnom Vučiću i služi za režimsko-medijsku reviziju prošlosti, rekao je da deset godina od smrti Miloševića možda nije dovoljno vremena da istorija pruži konačni sud o nekome ili o vremenu u kojem je živeo, ali da je više nego dovoljno da se „laži koje su o njemu govorili i na osnovu kojih je rušen zauvek rasprše“: „Istina o Miloševiću je u ovom narodu dovoljno dugo i dovoljno duboko i ona se ne može promeniti“, dodao je Vulin, i ocenio da je Milošević iznad svega voleo Srbiju i svoju porodicu i da je zbog toga „surovo proganjan i surovo kažnjavan“. Miloševiću je na grob tradicionalno i ove godine došao i počasni predsednik SPS-a Milutin Mrkonjić, koji je rekao da je došao kao Miloševićev prijatelj, da mu to niko iz SPS-a neće zameriti i da će lideru socijalista Ivici Dačiću ispričati „kako je bilo“.

KOSTI S FRUŠKE GORE: Važno je baš ovde podsetiti i na 28. mart 2003. Na Fruškoj gori nađeno je telo bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, otetog 25. avgusta 2000. Policija je uhapsila četiri pripadnika raspuštene Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije osumnjičena za ubistvo.

U tome i jeste muka onih mladih ljudi s početka teksta koji danas treba da razumeju da Aleksandar Vučić nekadašnji sledbenik Šešeljeve i Miloševićeve politike devedesetih godina zbog koje su i završili u Haškom tribunalu koji se tačno zove Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991, danas polaže venac na mestu gde je streljan Zoran Đinđić, jedan od ključnih lidera opozicije Slobodanu Miloševiću koja je 5. oktobra 2000. srušila njegov režim. A da samo dan ranije Vučićev omiljeni politički koalicioni partner i ministar za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja polaže venac na Miloševićev grob, a tri dana pre je Vuk Drašković, još jedan pomenuti Vučićev koalicioni partner, položio cveće kraj spomenika Knezu Mihailu na Trgu republike u Beogradu u znak sećanja na stradale u devetomartovskim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića. Tako i u martovskim datumima Vučić prezentuje svoju catch all ili „zahvati sve“ politiku, te za svaki martovski događaj ima ponekog svog Martovskog kunića koji, kao i u bajci Luisa Kerola „Alisa u Zemlji čuda“, umesto rođendana slavi nerođendane, a stvarne ljude i događaje upotrebljava u dnevnopolitičke i predizborne svrhe i prekraja istoriju učitavajući ono što je u tom trenutku potrebno.

Novinarima je pak 12. marta centralno pitanje bilo što nekadašnji saradnici Zorana Đinđića nisu na pomen došli zajedno. Bojan Pajtić, predsednik DS-a, objasnio je to kao „tehničku stvar“ i dodao da nisu mogli da usaglase termine, ali da su „i mentalno i duhovno u jednoj koloni“. Rekao je i da Srbiju danas vode oni koji su najavljivali ubistvo Zorana Đinđića, i „koji su u danima tuge odbijali da spuste stranačku zastavu na pola koplja, bojkotovali komemoraciju u skupštini i oni koji su skidali table s njegovim imenom“, ali i da je poslednjih dana na sceni „proces restauracije istorije, gde se Đinđić ponovo proglašava kriminalcem, a Slobodan Milošević herojem“. Čedomir Jovanović i Boris Tadić predvodili su drugu, LDP-SDS kolonu u „šetnji za Zorana“. Jovanović je novinarima rekao da je 12. mart za celu zemlju dan u kojem razmišljamo o onome što smo izgubili, ali i da 12. mart i Zoranova žrtva simbolizuju za šta moramo da se borimo dok stojimo na nogama. Boris Tadić je dodao da mu je žao što sa njima nisu svi koji su devedesetih bili zajedno, jer je siguran da bi i Đinđić to želeo, ali da će biti prilike za to naredne godine. U trećoj koloni bili su članovi nekadašnje vlade Zorana Đinđića, a Zoran Živković je poručio da je Srbiji potrebna Sablja 2 poput policijske akcije koja je otpočela u noći između 12. i 13. marta 2003: „Sablja je imala cilj da u Srbiju uvede red i uništi kriminal i korupciju. Srbiji je danas potrebna takva akcija, bez vanrednog stanja, ali odlučna akcija protiv zla koje se nakupilo posle smrti Đinđića“, rekao je Živković.

POGROM I BOMBE: Obeležavanje dvanaestogodišnjice pogroma Srba sa Kosova, 17. marta, prošlo je bez mnogo talambasa, svedeno na meru brige za Srbe na Kosovu. Narečeni Vulin u Osnovnoj školi „Banović Strahinja“ u Beogradu održao je prvi čas posvećen danu sećanja na nasilje na Kosovu. On je posle časa rekao da su Srbi sa Kosova nezadovoljni što se pogrom od 12 godina nije našao među predmetima kojima će se baviti Specijalni sud za zločine na Kosovu.

„Srbija neće ići u veliku avanturu, niti u bilo šta drugo što bi naškodilo Srbima na Kosovu“, rekao je Vulin na času i dodao da se radi sve da se zaštite Srbi na Kosovu. On je ispričao da je nasilje nad Srbima od 17. do 19. marta izazvano lažima da su Srbi oterali albanske dečake u reku u kojoj su se udavili, a ti dečaci su živi i zdravi. Kazao je da su nasilni događaji počeli i prestali na komandu i dodao da je vreme da se sazna ko je tu komandu izdao.

A 24. mart, centralna državna komemorativna ceremonija povodom Dana sećanja na žrtve agresije NATO-a na Srbiju počela je u Varvarinu kod Spomenika poginulim građanima na Varvarinskom mostu. Tu su Aleksandar Vučić i Milorad Dodik. Ceremoniji je prethodila neizvesnost oko izricanja presude Radovanu Karadžiću, ratnom predsedniku Republike Srpske, otud Mile Dodik uz Vučića. „To je bio težak zločin, kao i svaki rat, kako je Hemingvej rekao. Postoji samo opomena – njima – da će za Sanju, Milicu, Jovanu, Bojana, Aleksinac, Surdulicu, morati da kažu za krv da je krv. Bog će im možda oprostiti, mi jesmo, ali nismo zaboravili. Zapamtićemo licemerje kojim je ubijanje opravdano. Šta je milosrdno bilo u Varvarinu? Šta je humano u Grdelici?“, govorio je premijer Vučić pa sa Dodikom spustio vence u Veliku Moravu sa mosta u Varvarinu.

Nekoliko dana kasnije, premijer Srbije se sastao sa ambasadorom Ruske Federacije u Beogradu Aleksandrom Čepurinom da prodivane malo o presudi Karadžiću, agresiji NATO-a pre 17 godina, vojne neutralnosti Srbije i statusu Republike Srpske. Elem, kako to već biva, u svemu su se saglasili: da presuda Haškog tribunala izrečena Radovanu Karadžiću ne sme biti iskorišćena za pokušaje nametanja kolektivne krivice jednom narodu, niti za dovođenje u pitanje statusa i ovlašćenja RS koji proističu iz Dejtonskog sporazuma, da su i posle 17 godina posle bombardovanja vidljive teške posledice agresije, da vojna neutralnost doprinosi jačanju bezbednosti na Balkanu… I mada je i sam jednom prilikom rekao da NATO nije tema, jer nas tamo niko i ne zove, Vučiću je bilo značajno da u susretu s Čepurinom namigne svojim vernim biračima zdesna: To sam ja, nećemo u NATO, evo me s ruskim prijateljem, ne dam Republiku Srpsku. Ni Bakir Izetbegović ne da Bosnu, eto i njemu poklona iz Haga u vidu Karadžićeve presude pa sad svoju javnost zamajava pričama o reviziji tužbe protiv Srbije za genocid, mada stručnjaci objašnjavaju da od toga nema ništa. Zna i Vučić da nema ništa, ali zgodno dođe da Izetbegović napada, a on nas kao brani.

U nedostatku velikih tema, one se fingiraju. Pred izbore, uglavnom.

…bombardovanje 1999,…

…ubistvo…

…i sahrana Zorana Đinđića 2003,… foto: reuters

…kosovski pogrom Srba 2004,…

…sahrana Slobodana Miloševića 2006,… foto: a. anđić

…izricanje presude Radovanu Karadžiću 24. marta 2016. foto: ap