Prisluškivani razgovori Željka Ražnatovića Arkana

Ovde, na početku, treba opet uvesti jedno metodološko upozorenje. Ono se odnosi na razlikovanje nepotpisanih, sterilisanih dokumenata od onih potpisanih i – pretpostavlja se – neredigovanih. Redigovana, sterilisana dokumenta potiču od države. Neredigovana, sa potpisima načelnika, analitičara i operativaca, sa punim zaglavljiva, potiču – ukratko – od „Laufera“, ako ga se neko seća. To je bilo Šešeljevo zbirno ime za svoje izvore iz redova policije i Državne bezbednosti, a njih je, bogami, imao; plašiti se da ih ima i dalje. Iz toka suđenja u Hagu vidi se Šešeljev napor da sebe i SRS odvoji od ratnih zločina koje su činile njihove paravojne formacije ilegalno organizovane kroz „nepostojeći“ Srpski četnički pokret, kao oružanu ruku stranke. Šešelj će za sve optuživati „Srpsku gardu“ Srpskog pokreta obnove, Arkana i njegovu „Srpsku dobrovoljačku gardu“ i druge manje ili više divlje ekipe slobodnih umetnika sa terena. Udbini podaci, međutim, govore drugo i država ih je ustupila Hagu. Odatle u četvrtom tomu „Policijskog dosijea“ toliko Lauferovih papira: to je pokušaj neutralisanja službenih podataka o aktivnostima SČP i stvaranja kakve-takve ravnoteže.

OPERACIJE „TOMPSON“ I „JUG„: Naravno da je Službu jako svrbelo da dozna imaju li Šešelj, Srpska radikalna stranka i Srpski četnički pokret još neke političke ambicije unutar Srbije, osim svog slavnog vojevanja po „svim srpskim zemljama“. Odatle operativne akcije „Tomson“ i „Jug“, usmerene prema SRS i SČP, a u vezi s političkim ambicijama i pratećim ilegalnim naoružavanjem radi nasilnog preuzimanja vlasti. Bez obzira na Šešeljev i stranački trenutni položaj i odnose sa Miloševićevim režimom, ove aktivnosti Službe odvijale su se bez prekida. Rukovodioci te vojne linije, Branislav Vakić, Ljubiško Petković, Zoran Dražilović i dr., bili su pod stalnim nadzorom, kao i njihove potčinjene komandne strukture.

Tokom godina, akcije „Tomson“ i „Jug“ proizvele su hiljade strana službenih beležaka, analiza i informacija koje su sasvim izvesno bile prosleđene Gde Treba. Milošević je Šešelju očigledno verovao taman koliko i ovaj njemu; obojica su bili u pravu. Zbirni i dobro dokumentovani utisak iz ovog materijala jeste da je Srpska radikalna stranka u svom planiranju imala i temeljito razrađenu opciju nasilnog preuzimanja vlasti u Srbiji, pošto budu izazvani „socijalni nemiri velikih razmera“ (Šešelj). Planiranje je bilo po receptu Malapartea („Tehnika državnog udara“), pa tako imamo Vakića i druge koji objašnjavaju da treba svako u svom mestu da zauzme radio i TV stanice, policiju, lokalne organe vlasti itd. Sastavljale su se tu i liste „za pod slovo Z“, bez brige; hvatale su se veze sa oficirima Vojske Jugoslavije za koje je bilo procenjeno da su na njihovoj strani, ali i sa policajcima. Vakićev i Petkovićev posao bio je, između ostalog, da svoje pouzdane ljude po Srbiji snabdeju oružjem koje su krali po ratištima Hrvatske i Bosne i krijumčarili ovamo na razne načine, uključujući i mrtvačke kovčege sa leševima poginulih saboraca (više slučajeva). Oružje je bilo skrivano po kućama, tavanima, stajama; zakopavano itd. Služba je to pratila pomno, a od velike pomoći bili su joj hvalisavi „četnici“, pijandure, nasilnici i kriminalci. Akcije „Tomson“ i „Jug“ rezultirale su zaplenom hiljada cevi, stotina kilograma eksploziva, prateće tehnike i vojne opreme uopšte. Služba je – kad bi spakovala neki lokalni slučaj – obaveštavala Javnu bezbednost koja je onda hapsila, plenila i prijavljivala počinioce – ali samo po Zakonu o oružju i municiji. Šešelj je čak u jednom trenutku osnovao RIS, Radikalsku informativnu službu, kao obaveštajnu službu stranke i na njeno čelo postavio čuvenog Božu Spasića, ali se ubrzo opametio i to raspustio. Informacija o Spasiću kaže: „Koristoljubiv i ambiciozan, u želji da se politički afirmiše, Spasić je nastojao da sebe prikaže kao izuzetno obaveštenu osobu, sa pozicijama koje sežu do samog centra bezbednosnog sistema zemlje“ itd. Niko nije bio prijavljen zbog zavere radi nasilnog rušenja ustavnog poretka, iako je dokaza bilo i više nego što je dovoljno. Zašto?

U informacijama koje su proizvele akcije „Tomson“ i „Jug“ pominju se stotine imena, mnoga sa pratećim podacima iz kriminalističke i krivične evidencije. Lugara Miljkovića pomenuli smo prošli put; pripadnost Srpskoj radikalnoj stranci utvrđena je u mnogim suđenjima za ratne i ostale zločine. Ima tu i pratećih pojava iz javnog života: Siniša Vučinić, Milan Paroški, Dragoslav Bokan, ali oni su druga, mada veoma slična i podjednako odvratna priča.

ARKAN KAO „KAFA„: Vratimo se sada onome što Šešelj i Laufer plasiraju kao ravnotežu svojim paravojnim formacijama. To je pre svega „Srpska garda“ Branimira „Lajavog“, „Dugog“, Lainovića, kodno ime „Lučano“ (ubio ga Miloš Simović 2002), formacija koju je SPO uprkos boljim savetima osnovao početkom 1991. Lainović je, kao što znamo, bio poznati gangster. Njegova istorija poznata je, ali ćemo se zadržati na operativnim podacima koje Laufer ovde servira. Ukratko, kad je „Srpska garda“ popila pod Gospićem gubitke, povlače je u Hercegovinu i na Drinu, gde se bavi ratnim zločinima, pljačkom i kriminalom, nešto manje od lokalnih umetnika, ali ipak. Lajavi uskoro gubi svaki interes i – po informaciji Novosadskog centra DB – oružje doneto sa ratišta rasprodaje okolo na komercijalnoj osnovi, vraća se klasičnom kriminalu i tako na kraju i završava od zlikovačke ruke. Toliko o patriotama.

Sledeća mušterija Laufera i Šešelja je kodno ime „Kafa“, to jest Željko „Arkan“ Ražnatović, ovlašćeno službeno lice SDB SSUP-a SFRJ, prolazi kroz razne krivične evidencije u više zemalja. Nije da Služba nije slušala Arkana: družba je družba, a Služba je Služba. Uzgred: pre neki dan u Haškom tribunalu Vojislav Šešelj napravio je jednu od svojih uobičajenih scena, tvrdeći da je Arkan, po komandi Slovenaca, Hrvata i nenarodnog rukovodstva Crne Gore i Vojvodine vodao 1989. one demonstrante sa četničkim parolama po raznim mitinzima, ne bi li kompromitovao Srbe (to se tada u Miloševićevoj propagandi zvalo „manekeni TV Zagreb“).

Kroz ovu arhivu Arkan prolazi uglavnom usput (klepio Dafinu za pare; podržao smenjivanje Ilije Kojića sa mesta šefa policije u Vukovaru u saradnji sa Mrgudom i Miroljubom Vujovićem, ratnim zločincima). Zanimljiv detalj javlja se iz prisluškivanog razgovora Arkana i Mihajla Ulemeka (strica): Ulemek se žali da mu je Arkan uzeo pendrek i neke pištolje; „Pendrek, pištolj, sve ću da ti uzmem, mamu ti jebem!“, viče Arkan; Mihajlo kuka kako mora da ima nešto i pita je li u pravu; „U pravu nisi nikada“, veli Arkan. „Ja sam stalno u pravu“; i tačka. Odlukom Vrhovnog suda od 20. januara 1994. objekt „Kafa“ „stavljen je pod mere“. Rezultat je i sledeća priča, o kojoj belešku potpisuje Veselin Lečić, kasnije oficir bezbednosti JSO, za vreme pobune novembra 2001. Dakle, februara 1995. (usred sankcija) „Kafu“ (Arkana) zove neki Bratić iz kompanije SDG da mu kaže da je „Pima“ iz Kotora uvezla skoro 16.000 litara benzina, a Mile Jerković 48 vagona benzina i četiri vagona dizela, „što će nam biti žestoka konkurencija… Istoga dana „Kafa“ je kontaktirao Mihalja Kertesa, koji je u toku razgovora pozvao „Kafu“ na večeru na koju je Kertes pozvao i Branu Crnčevića. „Kafa“ je prihvatio Kertesov poziv i za vreme večere uručio Kertesu i Crnčeviću pozivnice za predstojeće „Kafino“ venčanje sa estradnom umetnicom Cecom Veličković“. Prvog maja 1995. čim je počela akcija „Bljesak“, Arkan se izvikao na Mihajla Ulemeka da gde je on dok tamo kolju narod itd. Od toga, naravno, nije bilo ništa, svoj galami uprkos. Slično je bilo po početku akcije „Oluja“: Arkana zanima neki autobus, Ulemek kaže da nije njihov, nego ga je terao u Erdut „samo da ga registruje“; Arkan besni, preti da će ga ubiti itd. Inače, ostatak te ekipe najviše su zanimala kradena vozila doterana iz Hrvatske tokom povlačenja naroda u akciji „Oluja“, o čemu ima više referenci u ovim arhivima.

Iz nekog razloga, objekt „Kajmak“ (Ratko „Bata Kan Kan“ Buturović) bio je pod nadzorom po liniji „inokriminala i terorizma“ godinama, mada je iz svega što se vidi jasno da je reč o običnom kriminalcu, šverceru i munđosu; možda zato što je muvao sa oružjem. O „Kajmaku“ se samo iz ovog materijala može knjiga napisati: radio je sve, od šverca šanirane garderobe za folk-pevaljke, preko benzina, lažnih pasoša, cigareta itd., a najviše motorna vozila. Bio je u sukobu s Lainovićem, pa se mirio i tako više puta; za njega je radio Vesko Vukotić, bio je u vezi sa Branom Mićunovićem i Žikom „Crnogorcem“ Ivanovićem, „kadrovao je po SUP-u Novi Sad“, njuškao se sa sudijama. Iz nekog razloga vođen je i kao vođa paravojne grupacije „Grupa Fruškogorac“, za čije se pripadnike zna da su se bavili isključivo kriminalom – ako je to neka razlika od ostalih: „Prema našim saznanjima, kao i analizom dobijenih podataka, očigledno je da grupaciju oko Buturovića interesuje samo sticanje materijalnih dobara i da nisu mnogo zainteresovani za promenu sistema. Kako je u više navrata isticao Buturović, oni bi bili zadovoljni da je Tuđman na vlasti, samo da ih ne ometa u njihovoj delatnosti, da će se u svakom sukobu oni uvek pridružiti pobednicima“, zaključuje operativni radnik Slavko Vojvodić. Procena mu je bila dobra, kako vidimo.

foto: Predrag Mitić

foto: Draško Gagović

foto: Svet