Priprema za strateško partnerstvo

Mada u sedmici u kojoj Skupština Srbije treba da raspravlja i o novom zakonu o energetici – još niko nije siguran da će se to i dogoditi, uprkos već utvrđenom dnevnom redu, odlučili smo se za razgovor sa prvim čovekom Naftne industrije Srbije Željkom Popovićem – jer se stiče utisak da u poplavi krupnih ekonomskih problema cele države ovaj energetski gigant zasad pokazuje dosta stabilnosti, a dolaze i signali da ova kompanija pronalazi poslovnu strategiju koja joj je toliko nedostajala protekle decenije.

„VREME„: Gospodine Popoviću, NIS je u saradnji sa Vladom u poslednjih nekoliko meseci regulisao dva krupna spoljna duga u Pekingu i Moskvi. Kakvi su to aranžmani i šta je NIS u suštini postigao njihovim zaključivanjem?

ŽEljKO POPOVIĆ: Pre svega treba imati u vidu da su problemi NIS-a sa krupnim stranim dugovima stari preko deset godina i da bez njihovog reprograma i uređenja kompanija ništa ozbiljno nije mogla da planira. Preciznije rečeno, mi nismo ni mogli ući u restrukturiranje, pa naravno ni u privatizaciju, dok ne regulišemo te dugove koji su u zbirnom iznosu dostizali oko 500 miliona dolara.

Nijedan potencijalni strateški partner ne preduzima ništa sa firmom koja nije regulisala taj nivo zaduženja. Na primer, kada sam ja pre tri godine prvi put s nekim razgovarao o mogućnostima privatizacije NIS-a, a bilo je to sa predstavnikom IFC-a (Međunarodne finansijske korporacije pri Svetskoj banci), i on mi je nedvosmisleno rekao da niko neće pokazati interes dok ne regulišemo te dugove. Jednostavno, mi nismo mogli ni pomišljati da možemo u svetu pronaći potrebnog strateškog partnera dok ne uredimo spoljne dugove.

Da se podsetimo prvo aranžmana za otplatu duga za naftu koja je pre desetak godina uvezena od kineskog Sinohema. Nije li tu bilo problema sa kompanijskom garancijom?

Dogovor o kineskom dugu postignut je pre godinu dana. Reč je o ukupnom dugu od 260 miliona dolara – no posle postignutog diskonta u kamatama, to je spalo na oko 190 miliona dolara nove glavnice. U reprogramu smo dobili rok otplate od osam godina i veoma povoljnu kamatu, londonski libor plus 0,7 procentna poena.

Nismo uspeli da dobijemo pravo da sama kompanija garantuje tu otplatu, ali je prihvaćeno da to budu banke u Srbiji sa stranim kapitalom (sa podrškom domaćih banaka), što nam je ipak smanjilo troškove pribavljanja garancija. Problem je, naravno, bio u garancijskom kapacitetu, pa je zbog toga formiran spomenuti bankarski sindikat.

U međuvremenu je postignut dogovor sa Londonskim klubom stranih poverilaca. Da li to sada znači da bi NIS uskoro mogao da emituje neke obligacije na stranom finansijskom tržištu te da tako pokrije stare ili nove spoljne obaveze?

Imamo tu ideju. Generalno gledajući, to je povoljno za svaku srpsku kompaniju, jer nemate problem pribavljanja saglasnosti od centralne banke itd. Dakle, razmišljamo o mogućnosti emitovanja određenih hartija od vrednosti, nekih bondova, za krupnija finansijska ulaganja – kad se za to steknu uslovi.

Nedavno sam na konferenciji EBRD-a (Evropske banke za obnovu i razvoj) u Londonu razgovarao sa predstavnicima japanske grupe Nomura baš o takvoj ideji i oni su za nju pokazali interes, pod uslovom da dug bude normalno regulisan.

Znate, kada hoćete da emitujete vrednosne papire, potreban vam je, između ostalog, veoma dobar i ugledan promoter koji je uz to spreman i sam da u takav fond uloži sopstvena inicijalna sredstva. Nomura bi u tom smislu bila potencijalno povoljan partner, jer su kamate u Japanu povoljnije od kamata na drugim finansijskim tržištima.

Poznato je da se i prilikom regulisanja ruskog duga istovremeno razgovaralo o nekim dodatnim ulaganjima u Srbiji. Kako vi gledate na te mogućnosti?

Podsećam, reč je o dugu prema Gaspromu od 243 miliona dolara glavnice, a Rusi nisu obračunavali kamate. Od te sume 188 miliona je „prebijeno“ sa potraživanjima iz Srbije (njen deo po kliringu iz nasleđa SFRJ) – pa smo mi za taj iznos sada dužnici naše države, što je za nas povoljnije, jer smo ovde poverioci mnogih budžetskih korisnika, pa pretpostavljamo da ćemo i ovde postići izvesna „prebijanja“ potraživanja i dugovanja.

Za preostali deo duga od oko 55 miliona dolara, dogovorili smo reprogram otplate na osam godina, a da tranše služe za reinvestiranje Gasproma na našem prostoru. Zapravo, formirali bi novu firmu sa fifti-fifti vlasništvom, koja bi se bavila investiranjem u srpsku privredu. Već smo naznačili da je izgradnja skladišta za gas u Banatskom Dvoru jedna od tih investicija u koju bi ta firma mogla da uđe, a to skladište je potrebno i Gaspromu, na putu gasa za evropsko tržište, a i privredi Srbije, da može da kupuje gas u letnjem periodu, kada je on jeftiniji.

Posle ovih značajnih poteza u Pekingu i Moskvi bilo je izvesno iznenađenje kada ste pre nekoliko sedmica objavili da ste potpisali memorandum sa ljubljanskim Petrolom u kome se ta firma označava kao mogući strateški partner NIS–a. Ranije ste više govorili o mađarskom MOL–u ili nekim austrijskim ili grčkim kompanijama. O čemu se radi?

Da budemo precizni – potpisali smo dokument koji ima težinu pisma o namerama, u kojem je notiran interes Petrola saglasan našim interesima – da se modernizuju naše rafinerije kako bi bile konkurentne na srpskom tržištu i drugim tržištima. Podsećam da Petrol nema sopstvenih rafinerija, a da je istovremeno firma u ekspanziji – pa je zainteresovana i da učestvuje u nekom budućem procesu privatizacije NIS-a. Suština je u tome da je reč o kompaniji koja nema interes da uđe u vlasništvo NIS-a da bi ugasila rafinerijske kapacitete, kojih u našem okruženju ima daleko iznad realnih potreba regionalnog tržišta, nego upravo suprotno, reč je o firmi koja je zainteresovana i za ulaganja u preradu nafte. Firme iz Rumunije, Bugarske, pa i Mađarske imaju prevelike rafinerisjke kapacitete i one su pre svega zainteresovane da iz tih kapaciteta snabdevaju naše tržište.

Mi ostajemo pri stavu, iz brojnih razloga (od ekonomskih do vojnih), kako je interes Srbije da ovde ima i rafinerije za preradu nafte, ali naravno ne da se one razvijaju po kapacitetu, nego po kvalitetu robe koju mogu da ponude tržištu i ekonomičnosti rada. Znači, da do 2010. godine naše rafinerije budu u stanju da daju robu evropskog kvaliteta.

Mogu otvoreno da kažem da je memorandum sa Petrolom, mada nije reč o nekoj od najvećih kompanija u regionu, kod drugih naših potencijalnih strateških partnera shvaćen kao izazov, kao svojevrsno „bacanje rukavice u lice“, pa su svi oni već posle nedelju dana počeli da se javljaju, ne odbacujući više kao temu razgovora ni revitalizaciju naših rafinerija.

Modernizacija rafinerija, koliko sam ja čuo, zahteva značajne pare, neki kažu najmanje 100 miliona dolara, a drugi minimum podižu na 400 miliona. Kada se tome doda i potreba modernizacije petrohemijskog procesa to se penje na blizu milijardu dolara. Kako će te obezbediti tolike pare kada i država računa na vaš profit kao budžetski izvor, zimus su vam uzeli pet milijardi dinara?

Sada je finansijska situacija NIS-a bitno poboljšana, do pre godinu dana beležili smo gubitke, a sada ostvarujemo profit. Kad ostvarujete profit onda možete da angažujete i značajna investiciona sredstva, sopstvena i tuđa. To jednostavno dokazuje i naš nedavno ugovoreni investicioni kredit sa Hipo Alpe-Adria bankom, od 50 miliona evra, koji je namenjen, pre svega, za rekonstrukciju i modernizaciju benzinskih pumpi (deo će ići Naftagasu, dakle istraživanju na naftu).

Ovaj kredit sa rokom otplate od deset godina, jednostavno pokazuje da smo kod finansijera skočili na viši nivo, da smo popravili kreditni rejting. Dugo godina, naime, mogli smo da računamo samo na kratkoročne, komercijalne pozajmice za uvoz nafte, znači za biznis gotovo bez rizika. Sad smo dobili kredit koji „diže“ i vrednost NIS-a, jer ide u osnovna sredstva.

Neko će pitati zašto smo se u ovom slučaju zadužili za ulaganje u prodajnu mrežu – ali odgovor na to pitanje zavisi od toga da li mi hoćemo da razvijamo NIS kao zaokružen sistem ili da tipujemo samo na neke delove. Ako smo za razvoj zaokruženog sistema, onda moramo pre svega da opstanemo na tržištu. Ako to uspemo, investitori će prihvatiti ulaganja u sve naše sektore.

Inače, uobičajeno je da firma u svoje razvojne poduhvate ulaže oko 10–15 odsto sopstvenih sredstava – pa ja mislim da u tom kontekstu treba posmatrati potrebna ukupna ulaganja između 500 i 700 miliona evra. Mi ćemo svoje učešće uspeti da obezbedimo u narednih pet godina, jer sada već imamo reputaciju koja je vrlo dobra, posle sređivanja spoljnih dugova, ali sada moramo nastaviti sa uređivanjem i unutrašnjih dugovanja i potraživanja, onih između naših preduzeća unutar NIS-a.

Kako mislite to da razrešite jer, koliko znam, to unutar kompanije rađa raznovrsne frustracije?

Ta unutrašnja potraživanja i dugovanja takođe moraju da se urede, jer ona imaju istu težinu kao i raniji spoljni finansijski problemi. Reč je o masi dugova, odnosno potraživanja na nivou od oko 300 miliona evra. Naravno da i interni odnosi, ukoliko nisu regulisani, utiču na interes strateških partnera da uđu ili ne uđu u neku kompaniju.

Mi smo u taj proces uređivanja unutrašnjih finansijskih odnosa ušli sa stavom da je masa potraživanja ili dugovanja prilično naduvana i kad je reč o osnovicama i kad je reč o primenjenim kamatama, pa smo, čisteći te bilanse, došli do spomenutog volumena od 300 miliona evra osnovanih međusobnih potraživanja. Svako je bio motivisan da taj balon dovedemo na osnovanu meru, jer ono što je bilo naduvano nije imalo nikakvo obezbeđenje, a ono što je osnovano – imaće realno obezbeđenje. Mislim da je to i interes Naftagasa (dakle proizvođača nafte) koji je najveći poverilac unutar NIS-a.

Tom velikom finansijskom raščišćavanju mogla bi da da doprinos i reorganizacija kompanije u četiri unutrašnje, vertikalno povezane celine – dve na liniji gasa i dve celine kod nafte.

Stalno spominjemo tržišnu poziciju NIS–a, naravno, pre svega u Srbiji. Nekada ste bili potpuni monopolista (da ne idemo duboko u prošlost kada vam je u Srbiji jedini konkurent bila INA), ali sada na tržištu imamo na hiljade domaćih privatnih pumpadžija, ali i neke krupne strane kompanije (Lukojl, OMV). Koliko ste domaćeg tržišta zadržali i da li ćete održati tu poziciju i kada se krajem iduće godine ugasi zaštita koju vam pruža famozna vladina uredba o zabrani uvoza derivata?

Kao što je poznato, mi po toj uredbi imamo privilegiju monopolisane prerade sirove nafte, a u visoku cenu te prerade ukalkulisana su sredstva za obnovu rafinerija koje su bile razrušene tokom NATO bombardovanja. Naravno, mi moramo da se spremimo za tržišnu utakmicu kada dejstvo te uredbe istekne. Već je i taj prodor privatne konkurencije, ma koliko on NIS-u ne odgovara, probudio ljude u našoj firmi i naterao nas na modernizaciju prodajne mreže. No, istekom uredbe, nama postaje urgentna i modernizacija rafinerija, to jest mi taj posao moramo da dovedemo do kraja.

Mislim da će zaštitno dejstvo uredbe biti sinhronizovano sa okončanjem procesa modernizacije rafinerija. Tada ćemo biti spremni za konkurentne uslove, ne samo kada su u pitanju privatne pumpadžije, nego i druge strane kompanije.

Koji deo tržišta Srbije sada držite?

Mi imamo 40 odsto prodaje na pumpama, a 60 odsto veletrgovine. U veletrgovini teško možemo održati toliko veliko učešće. Već početkom godine izgubili smo 80 odsto takozvane direktne prodaje firmama među kojima su i one koje su inače bile najlikvidniji kupci. Mi smo, na primer, u prva tri meseca ove godine u rafinerijama imali 45 odsto uslužne prerade, što znači da uopšte nemamo monopol u uvozu nafte.

Znate, oni privatnici koji se sada bore za osvajanje naših nekadašnjih kupaca, mogu u prvoj fazi da se odreknu svoje marže, a NIS, sa preko 17.000 zaposlenih, to ne može. Pojednostavljeno, oni naše derivate nude povoljnije nego što to mi sami sada možemo.

Znači, restrukturacija NIS–a je neizbežna?

Već sam spomenuo reorganizaciju koja bi povezala proizvodnu i prometnu sferu i ona bi sigurno dala pozitivan doprinos restrukturaciji. To je naša prva faza.

Uzgred, ova reorganizacija automatski znači da bi neki budući kupac NIS-a, kupio firmu po vertikali, deo svega, da tako kažem, pa ni u tom slučaju ne preti neko radikalno, masivno ukidanje radnih mesta u čitavim sektorima. Uprošćeno, kada bi neko kupio 25 odsto NIS-a, on bi kupio isti udeo i u prometu, i u rafinerijama, itd.

Šta znače priče da su neki ljudi u saradnji sa sindikatima izmislili neke bezbolne modele restrukturacije – a neki bogataški lobi navodno odbija ta rešenja, računajući da mu NIS padne u krilo po nižoj ceni?

Kao najbolja srpska firma NIS je sigurno pod pritiskom raznovrsnih uticajnih lobija. Svi su, naravno, zainteresovani da rade s NIS-om, jer je po pravilu reč o velikim poslovima. Na primer, gorivo kod nekih proizvođačkih cena učestvuje sa 70 ili čak 90 odsto.

No, kada NIS neko hoće da optuži da navodno ide na ruku određenom, konkretnom lobiju, onda se prvo mora poći od golih činjenica, pa se prvo mora videti s kim NIS uopšte radi, a s kim ne radi. Na primer, da vidimo ko uvozi sirovu naftu za NIS? Najbolji ponuđač na našim tenderima već dugo godina je firma Moil koul i mi s njom radimo, a nas prozivaju zato što su na našim tenderima, pored Moil koula, učestvovale i neke firme koje je analizirao Anketni odbor Skupštine Srbije. Dakle, ta prozivka je besmislena.

Nema veze ko je kome kum, već s kim je menadžment NIS-a zaključio posao i da li je taj bio najbolji na javnom tenderu.