Priprema ruske ofanzive

Sada više nije pitanje da li će, već kada će ruska vojska da krene u ofanzivu. Mora se nešto preduzeti nakon poduže pauze još od povlačenja iz Hersonske oblasti početkom novembra. Tokom početne faze rata, zatim proleća i leta kod Rusa su omanuli sistem rukovođenja i komandovanja, pozadinci, obaveštajno-izviđačka delatnost, popuna jedinica je bila vrlo slaba i ljudi su bili nedovoljno motivisani. Rad artiljerije uz veliki utrošak municije od proletos je glavni adut ruske vojske, a zatim i sistematični udari krstarećim raketama po dubini i primena dronova-kamikaza.

Tokom jeseni prilike su se izmenile. Mobilisani obveznici su u jedinicama ili na obuci, velike količine tenkova, borbenih vozila pešadije i oruđa cevne i raketne artiljerije izvučene su iz skladišta, dekonzervirane i remontovane a ponešto je modernizovano. Združena komanda predvođena generalom Surovikinom, kako možemo da zamislimo, sada planira gde udariti. Namerno se objavljuju izveštaji o koncentraciji jedinica u Belorusiji, premeštaju se sveže bataljonske taktičke grupe po ranim odsecima fronta i preduzima se mnogo vidljivih i prikrivenih aktivnosti koje su sve usredsređene na obaveštajnu obmanu protivnika – Ukrajine i NATO-a. Cilj je da se ukrajinske tanke rezerve razvuku da ne budu tamo gde su najpotrebnije kada Rusi krenu.

UKRAJINSKO DRŽANJE LINIJA

Ukrajinski načelnik Generalštaba Žalužni otvoreno govori pred novinarima da je sada glavni zadatak njegovih snaga da drže liniju, “da ne izgube tlo pod nogama”. Ne prikriva da uz pomoć NATO-a prate šta se dešava, da bi reagovali na ruske pokrete i pripremili se za odbranu. Žalužni je rekao da su sada sve snage vezane u borbama i da krvare. Ukrajinci formiraju nove brigade, mobilišu šta je preostalo da se obuče u uniformu i cene da ofanziva kreće. Po Žalužnom, najgori slučaj biće ako ruska ofanziva krene krajem januara, verovatna je u februaru, a za ukrajinsku vojsku najbolji slučaj je da Rusi ostanu na relativno stabilnoj liniji sve do marta. Otvorena je svetska političko-vojna kladionica oko toga koji će pravac ofanzive biti glavni – iz Belorusije prema Kijevu, Donbas ili južni pravac.

Russia Ukraine War

Žalužnom je potrebno vreme za prijem sredstava ratne tehnike i municije iz NATO-a. Sada ne pristiže mnogo i zato su dobrodošli čak i slovenački tenkovi T-55, ostatak inventara nekadašnje JNA koji je modernizovan i nije beskoristan, jer ima dobar sistem za kontrolu vatre i relativno savremen noćni pasivni uređaj i za nišandžiju, vozački periskop i komandirski osmatrački uređaj koji pružaju neku šansu ukrajinskoj tenkovskoj posadi da prva puca, pod uslovom da su obučeni i ne brinu što su u prastarom vozilu. Poljaci su poslali raketni sistem protivvazdušne odbrane Newa SC, kako oni pišu. Radi se o starom sovjetskom sredstvu, onom istom koje je 1999. oborilo sa neba iznad Srbije američki F-117 i F-16. Poljska modernizovana varijanta ima lanser na telu tenka T-55 i zato se brzo može premestiti između vatrenih položaja, za razliku od originalnog rešenja lansera koji ima nekih 11 tona postavljen na tlo, i za koji je po normi potrebno potrošiti jedan sat za prevođenje iz marševskog u vatreni položaj. Jedinica za vođenje raketa i osmatrački radari postavljeni su na terenska vozila, elektronika je digitalizovana, ali zona uništenja ostala je ista, do 25 km po daljini. Ukrajinci se nadaju da će dobiti nove raketne sisteme iz Francuske, Italije, Nemačke, SAD. Grci su otvorili temu donacije svog sistema S-300, koji je za sada na Kritu.

Trka s vremenom je u toku jer nije lako savladati novu tehniku u kratkom roku, a Rusi povremeno preduzimaju žestoke kaznene udare po ukrajinskoj ključnoj infrastrukturi i sa krstarećim raketama i dronovima Geran-2.

OD “GLUPIH” DO “PAMETNIH” BOMBI

Očekuje se da će Ukrajincima novi iskorak u ofanzivnom potencijalu pružiti uvođenje u naoružanje američkog sistema JDAM, koji konvencionalne “glupe” avionske bombe pretvara u vođene. U tom sistemu integrisani su inercijalno vođenje i korekcija pomoću satelitske navigacije (INS/GPS), što je savremeno i po ceni za Amerikance prihvatljivo rešenje za poboljšanje preciznosti savremenih borbenih sistema i avijacije i artiljerije. Ukrajinci već koriste INS/GPS vođene rakete za višecevni lanser raketa M142
HIMARS i M240, i haubičke projektile kalibra 155 mm M982 Ekskalibur.

Amerikanci vole da prave modularna sredstva i JDAM je karakterističan primer, jer je to set koji se postavlja na već postojeće bombe od 500 funti (227 kg), 1000 funti (454 kg) i 2000 funti (907 kg). Bombe sve tri klase mogu da se bace na cilj kao gravitacijske, niske preciznosti, ili da se postavi set za lasersko vođenje koji dramatično poboljšava verovatnoću da se uništi izabrani objekat dejstva. Problem sa laserom je zavisnost od atmosferskih uslova i zato je izrađen set JDAM sa kojim se pogađa kroz oblake, prolazi kroz kišu i sneg i maglu (zadimljavanje nije zaštita), i sve to sa visokom verovatnoćom od 95 odsto da će bomba pasti na zemlju sa kružnom greškom od 10 metara.

Sve su to Amerikanci ustanovili na poligonima, ali provera u realnim uslovima bila je preduslov za sticanje poverenja u novinu. Prilika se ukazala proleća 1999. godine kod nas – američki strategijski bombarderi B-2, prema zvaničnim podacima, utrošili su 651 bombu. Cene da je 96 odsto tih bombi funkcionisalo i da je 87 odsto pogodilo cilj. S obzirom da je kineska ambasada u Beogradu bila cilj za B-2, ostalo je nerazjašnjeno da li se to ubraja u precizne pogotke. Doduše, bombe JDAM razorile su zgradu, ali Amerikanci tvrde ne onu koju su planirali da pogode.

Taj slučaj potvrđuje važnost obaveštajne pripreme zadataka i tu su u ratu na istoku Ukrajinci u velikoj prednosti, zahvaljujući u prvom redu stalnom dostavljanju podataka koje prikupe njihovi saveznici. Amerikanci šalju sve što primete da se pomerilo na ruskoj strani i to sa preciznim geografskim koordinatama. U tome je poenta – INS/GPS nije previše vredan ako se ne zna u šta se tuče. Amerikanci su uvereni da ukrajinska avijacija može da dođe do unosnih objekata dejstva, i zato će setove JDAM obezbediti za avionske bombe koje će poneti i MiG-29 i Su-27 i Su-24.

UKRAJINSKA AVIJACIJA

Russia Ukraine War

Ukrajinski gubici avijacije su ozbiljni i zato se sada priprema paket pomoći u tehnici, i očekuje se da će deset MiG-29 iz Slovačke stići u narednih nekoliko nedelja. Rok će navodno odrediti vreme potrebno za tehničke modifikacije povezane sa primenom JDAM. Još jedna novina je plan da se na ukrajinske borbene avione integriše krstareća raketa, koja je zajednički britansko-francuski projekat. Svako ima svoj naziv i podvarijantu rakete, i za Britance to je Storm Shadow, a za francusku avijaciju SCALP-EG. Obe postižu domet od najmanje 250 km prema podacima proizvođača firme MBDA, i do cilja donose bojevu glavu mase oko 450 kg.

U NATO-u se očekuje da će sredstva visoke preciznosti ukrajinskoj vojsci doneti svojevrstan zid za neutralisanje artiljerije na položajima u ruskoj pozadini. Preduslov za efikasna dejstva je preživljavanje avijacije u prodorima iznad fronta. Rusi će svakako uzvratiti patrolama Su-35S i MiG-31, i bilo bi racionalno za očekivati i ofanzivnim dejstvom po aerodromima i provizornim poletno-sletnim stazama uređenim na ravnim deonicama puteva, koje su sada baze ukrajinske avijacije. U praksi, ruska avijacija gotovo da nije pokušavala da izvede prodor u dubinu protivničkog vazdušnog prostora sa mešovitim grupama frontovskih bombardera i lovaca, uz zaštitu aviona za elektronsko ometanje. Samo je strategijska avijacija tukla gotovo do granice sa Poljskom, ali krstarećim raketama koje su lansirane iz dubine ruskog vazdušnog prostora, izvan zone u kojoj se može očekivati da se pojave ukrajinski presretači. Taktika u tim dejstvima donekle je evoluirala i primetno je da se za uznemiravanje ukrajinske protivvazdušne odbrane koriste krstareće rakete-mamci i dronovi, a zatim se planirana maršruta raketa prilagođava prikupljenim podacima o tome gde se nalaze vatreni položaji raketnih sistema.

Unosni objekti dejstva za ruske bombardere su stotinama kilometara daleko od fronta, ali ukrajinski piloti su u prilici da sa vođenim sredstvima kao što je JDAM tuku po artiljeriji, komandnim mestima, koncentracijama snaga u zahvatu fronta. Do sada se pokazalo da se to može uraditi jer su prilazeći na malim visinama dolazili do ruskih položaja, ali istresali su nevođena sredstva – bombe ili raketna zrna. Platili su takve letove visokim borbenim gubicima, ali ukrajinska avijacija još uvek postoji i leti, ceni se nekih dvadesetak borbenih avio-poletanja dnevno.

Uskoro će precizno pogađati pod uslovom da se pre leta obaveštajci potrude da pronađu nešto što je vredno JDAM, jer takva bomba mora da ima učitane koordinate da bi pala gde pilot želi. Ako se žele domet i preciznost, ukrajinski piloti biće izloženi i ruskim lovcima i PVO-u, ali to je cena za rezultat. Moraće dobro proračunati šta je bolje učiniti – leteti nisko i odbaciti JDAM sa nekoliko kilometara udaljenosti, ili bombardovati sa velikih visina i postići domet od nekoliko desetina kilometara, ali rizikovati susret sa Su-35S ili sa raketom iz sistema S-400, S-300 i Buk-M. Zaključak se nameće sam po sebi.

U skoroj budućnosti jedno pitanje pokazaće koliko NATO računa na preživljavanje Ukrajinaca – ako prežive predstojeću ofanzivu, dobiće savremene borbene avione kao zamenu za preostale sovjetske proizvodnje (ako nešto preživi). Ponoviće se posle godinu dana situacija iz proleća ove godine, kada su Amerikanci i ostali procenili posle prvih nedelja borbi da ukrajinske brigade drže front i da neće preći u partizaniju, i tada su odlučili da šalju artiljeriju. Dolazak haubica kalibra 155 mm sa vremenske distance od nekoliko meseci jedan je od najvažnijih oslonaca ukrajinske odbrane. Tako će se proleća 2023. razmatrati u NATO-u da li slati avione ili ne.