Priče četiri svedoka

„Svako pile nađe svoj lonac“, govorio je Duda Gostuški svojevremeno. Glavni pretresi na sudu spadaju u sigurnije puteve do lonca, dodaćemo.

Prvo je Dejan Milenković Bagzi, posle mesec dana upoznavanja sa predmetom i dubokog razmišljanja, izjavio da „ima mnogo krokodila“ i da bi on ipak da se brani ćutanjem, dok ne skonta šta mu je bolje. Sudija Marko Kljajević upozorio ga je da je to mogao da kaže i odmah i da ovako samo razvlači postupak; Bagzi je skrušeno klimnuo glavom i seo. Legiji je vidljivo laknulo.

Milorad Bracanović, dramsko lice već poznato čitaocu, pojavio se onda, prošle nedelje, u svojstvu svedoka (optužen je za ubistvo Stambolića i Ibarsku magistralu). Sve više nalik na protu arhijerejskog namesnika, Bracanović je ispričao još jednu verziju svoje liturgije, sa malim dopunama. Naime, zahvaljujući svojoj udbaško-spletkaroškoj strategiji odbrane, Bracan se zafarbao u ćošak kao Paja Patak: s jedne strane tercira Legijinoj odbrani i podupire je; s druge strane svoju odbranu šteluje prema sopstvenoj političkoj proceni, tercirajući onome što percipira kao političku liniju vladajuće stranke, u očajničkoj nadi da će se provući kroz neki politički procep; s treće strane ponavlja već raskrinkane mitove o JSO-u.

Ukratko: Bracan je ponovio priču o tome kako su se kod njega, u kancelariji zamenika direktora BIA, u Kraljice Ane, nalazili Legija, Čeda Jovanović, Zoran Janjušević i još neki ljudi. Ti, pomenuti ljudi, međutim, potvrdili su više puta da to nije istina: oni bi došli kod Bracana, a onda bi se „slučajno“ tu pojavio i Legija, kao „baš naišao“, a u stvari da bude viđen i da to bude uredno zabeleženo „gde treba“. Ponovio je priču o Dući Spasojeviću i Kumu Lukoviću kao „saradničkim vezama“ Službe i ljudima koji su davali značajne informacije o jugu Srbije, uprkos ponovljenim tvrdnjama radnika RDB-a i BIA da od te dvojice nikada ništa saznali nisu. Onda je izjavio da je oružana pobuna JSO-a u novembru 2001. bila „opravdana“, jer da je „Jedinica bila naterana da izvrši krivično delo“; propustio je da objasni svoju ulogu pomoćnika komandanta za bezbednost, čija je dužnost bila da tu pobunu spreči i o njenom pripremanju obavesti RDB. Ali ne: Bracan je procenio da je oružana pobuna bila „opravdana“ i, prema tome, nije postupio i nije izvršio svoju dužnost. Sve u svemu, Bracan pokušava da svoju odbranu (a ne svedočenje, jer to što smo čuli nije bio iskaz svedoka, nego preventivna odbrana krivca) našteluje tako da se dopadne Demokratskoj stranci Srbije i da se uskladi sa Legijinom strategijom odbrane. Kad čovek jednom krene tim putem – umesto da se, kao Bagzi Milenković, brani ćutanjem dok ne vidi šta će – onda više nema kuda, nego tamo kud je krenuo; pa makar to vodilo ravno u lonac.

Zoran Janjušević ispričao je sudu ono što je – manje ili više – već bilo poznato kao njegovo saznanje. Dodao je nekoliko zanimljivih detalja, od kojih su neki novi. Sa zadovoljstvom je objasnio neke aspekte uloge Milorada Bracanovića i Legije Ulemeka u celoj priči, od čega je Bracan ispao još jadniji, a ni Legija nije bolje prošao. Na direktno pitanje Legije Ulemeka o „švercu droge“ preko (tačnije: „ispod“) Drine, Janjušević je odgovorio da on nije čekao drogu na drugoj obali i upitao Ulemeka da li su se tada videli; Ulemek je oćutao. Janjušević je razjasnio niz stvari u vezi sa Savetom za državnu bezbednost, obezbeđenjem Zorana Đinđića i uopšte poslovima oko razotkrivanja uloge Zemunaca i JSO-a u svemu; sve je to bila jasna ilustracija navoda optužnice iz usta čoveka koji je bio svedok i učesnik događaja, iz prve ruke.

Onda se prošlog utorka pred sudom pojavio Dejan Mihajlov, do 17. maja 2004. šef Izbornog štaba predsedničkog kandidata DSS-a Maršićanina i generalni sekretar Vlade Srbije do dana današnjeg.

Odakle Dejan Mihajlov pred sudom?

Ima tu jedan niz njegovih izjava koje su ga do suda dovele. Prvo je u pokojnom „Balkanu“ 11. maja 2004. najavio da će „izjašnjavanje Milorada Lukovića Legije 10. juna… biti od velike važnosti za utvrđivanje istine“ o smrti Zorana Đinđića; onda je predaju Legije u „Glasu javnosti“ proglasio „uspehom Vlade Srbije“; pa je 17. maja na konferenciji za novinare predsedničkog kandidata Maršićanina pročitao saopštenje koje ga je na sud i dovelo; pitanja, zanimljivo, nisu bila dozvoljena. U saopštenju je pisalo: „Neka (Boris Tadić i Zoran Živković) kažu Srbiji ko je ubio predsednika njihove stranke i premijera… Ako oni neće, mi hoćemo“, pročitao je naglas Dejan Mihajlov saopštenje, okrenuo se i otišao. Novinarima je obećano da će na sva pitanja odgovore dobiti sutra. Sutradan se pojavio neki Obradović iz DSS-a i nije dao nikakav odgovor ni na šta. Drskost i nezapamćena arogancija na stranu, to saopštenje Izbornog štaba Maršićanina bilo je nezapamćen skandal. Narednih dana bilo je nekoliko jadnih pokušaja da se krivica svali na Milu Đinđić, Zoranovu majku i njenu navodnu izjavu da su ga „ubili njegovi“; gđa Đinđić smesta je demantovala tu vest iz „Blica“. Onda je siromah Maršićanin opet probao da se izvadi na Milu Đinđić, ali opet jadno.

Dejan Mihajlov nestao je iz javnosti; pojavio se 20. jula sa intervjuom „Večernjim novostima“; tek da se ne pomisli kako je skrajnut. Tamo je siromah Mihajlov odjednom izjavio da ne zna ko je ubio Đinđića, jer da je on „generalni sekretar Vlade“ i da to nije pitanje za njega. Kad su ga podsetili da je kao šef poslaničke grupe DSS-a govorio da njegova stranka „zna ko je ubio Momira Gavrilovića“, ko je koga prisluškivao itd., Mihajlov je dostojanstveno izjavio: „Ne treba ja da dokazujem, jer to nije moj posao.“

Posle je ispalo da to jeste njegov posao, jer je sud prihvatio predlog da Mihajlov bude pozvan kao svedok upravo na pomenute okolnosti – kad je već umeo da javno priča kako će on reći ko je ubio Đinđića, ako ne kažu Tadić i Živković.

To je ispalo tužno. Na sudu je Dejan Mihajlov pokušao da objasni kako je, eto, sve to ispričao „u žaru političke borbe“ i „predizborne kampanje“, kao da politička borba i predizborna kampanja podrazumevaju laž i klevetu kao normalne pojave. Tu se siromah držao doktrine Vojislava Šešelja, koji je – mnogo hladnokrvnije i elegantnije, doduše – jednom izjavio da su i laž i kleveta „sredstva političke borbe“ i šta sad? Ispalo je da je posle celih deset meseci Dejan Mihajlov „zaboravio“ ko je sve učestvovao u pisanju dotičnog skandaloznog saopštenja izbornog štaba slavno propalog predsedničkog kandidata Maršićanina; kao, bilo ih je tu više, pak se on ne seća… Koliko je tačno intelektualnih lumena bilo u tom trustu pilećih mozgova, ne zna se; ama rukopis tog saopštenja podseća na Jednog i Neponovljivog, šta god zli ljudi pričali…

Bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović iscrpno je pred sudom ponovio sve ono što je ispričao više puta do sada; bio je toliko iscrpan, da je nastavak njegovog svedočenja zakazan za 4. april. Dušan Mihajlović je, po običaju melanholično, izjavio da je JSO obezbeđivao i Dušana Spasojevića, ali tako što je Gumar Maričić, kao „komandant“ Jedinice posle Legije, dao Ulemeku „tradicionalno“ (vidi „tradicije“!) obezbeđenje, pa da je Legija detaširao deo „crvenih beretki“ da čuva druga i ortaka Duću. Dušan Mihajlović ponovio je po ko zna koji put da kako je Bagzi Milenković bio pušten iz pritvora odmah, posle incidenta kod hale Limes: tako što ekipa MUP-a i tužilaštva nije bila u stanju – ili nije imala hrabrosti! – da Bagzija prijavi za pokušaj ubistva, nego je postignut truli kompromis da ga krivično prijave za carinski prekršaj i lažne papire od kamiona. Taj će se detalj javljati do kraja ovog procesa; verovatno i posle pravosnažne presude. Naime, nedostatak građanske, državničke i profesionalne hrabrosti uvek se lupa o glavu: pre ili kasnije. Puštanje Bagzija ostaje tužan i kompromitujući primer i za policiju i za pravosuđe (videti „Vreme“ od 29. januara 2004); dok se sled događaja u IV opštinskom sudu u februaru 2003. ne razjasni jednom za svagda, senka sumnje ostaće na našem pravosuđu. Treba se nadati da će ovaj proces stići i dotle.