Provela sam mnogo sati pored mame u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno
Bolest se kod mame pogoršavala brzo. Nalazila se kod sestre u Epsomu, gradiću pored Londona gde je otišla da pomogne oko njene bebe. Shvatila sam da moram da odem da je vidim poslednji put pošto prognoze nisu bile dobre. Već dve nedelje je bila u bolnici. Dok sam čekala vizu, svratila sam u naš rodni grad da izvadim potvrdu da je zdravstveno osigurana i prevela je kod sudskog tumača na engleski jezik, jer su nam tražili taj dokument. Usledili su najgori dani u našim životima, ali jedna stvar je olakšala celu situaciju – ponašanje osoblja državne bolnice u kojoj se sve dešavalo.
Stigla sam u subotu popodne, pozdravila se s porodicom pa odmah krenula sa sestrom u bolnicu. Velika lavirint zgrada, nešto između naše pristojnije bolnice i neke privatne iz Amerike kakve gledamo u serijama. Mama u komi leži na intenzivnoj nezi. Sama je u sobi; tri preostala kreveta su prazna. Pored nje je velika tabla s papirom na kojoj se prate njeni rezultati; na vrhu je dopisano debelim slovima: “Ćerke žele da budu obaveštene o svim promenama”. Medicinske sestre su već upućene da ću doći i toplo me pozdravljaju. Da li hoću čaj ili kafu? Dole imam kafeteriju ako želim da jedem, kaže mi jedna od njih i pokazuje mi sobu u kojoj su sofa i fotelja i gde mogu da se odmorim.
Pored majke je dozvoljeno da ostanem koliko želim, i dan i noć. Ostavlja nas same sa mamom i kaže da zvonimo ako nam nešto treba. Ona je dežurna, zadužena da bude uz nju tokom cele smene, ali želi da nam obezbedi privatnost. Vraća se brzo, saopštava da je pozvala doktora, pita nas koje smo vere i da li hoćemo da zove sveštenika. Tupo je gledamo. Mama nikad nije bila neki vernik, ali se hvatamo za slamku i ona zove grčkog sveštenika jer jedino njega kao pravoslavnog može da se seti. Pita nas i kako još može da nam pomogne, jer misli o tome kako bi bilo da se njoj tako nešto događa daleko od kuće.
Doktor, koji je inače imao slobodan dan, stigao je u bolnicu te januarske, ledene subote samo iz jednog razloga – da razgovara sa mnom. Gleda me i objašnjava biranim, prostim rečima mamino trenutno stanje, šta će oni pokušati, šta će se desiti ako to uspe, a šta ako ne uspe. Kraj je ili blizu ili vrlo blizu. Zatim mi objašnjava kroz šta ćemo proći nas dve, to je onih poznatih pet faza: poricanje, bes, pregovaranje, tuga i prihvatanje. Sestra mi kaže da je kada su njoj saopštavali vesti, u sobi bilo bar pet članova medicinskog osoblja, uključujući doktora. Posle su je pitali da li želi da neko ostane sa njom. Odabrala je stariju medicinsku sestru sa kojom je zajedno ćutala. Onda sam se setila jurnjave doktora po ovdašnjoj bolnici kada je baba bila u sličnom stanju. Dani su prošli, a nešto je prošlo i kroz džep dok nismo saznale o čemu se radi; poredim tu situaciju da ovim doktorom koji je propustio svoju večeru samo da bi razgovarao sa mnom.
Provela sam mnogo sati pored nje u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno. Pričala sam joj o korupciji u našim bolnicama.
“Dostojanstvo, to je prvo što nas nauče kad uđemo u NHS (Nacionalni zdravstveni servis)”, bio je njen odgovor.
Kada je došao kraj, ostavili su nam dosta vremena da se oprostimo.
Bio je tu još jedan važan elemenat – ko će sve to da plati? Sećate se one prevedene potvrde? Gospođa iz administracije našla je neki požuteli sporazum između Velike Britanije i Jugoslavije iz sedamdesetih godina prošlog veka. Pozvala se na njega i mi nismo platile ništa. Samo smo dale tu potvrdu. Kada smo izlazile iz bolnice, pitale smo neku od sestara možemo li nešto da učinimo za njih. Osećale smo beskrajnu zahvalnost. Da pošaljemo čestitku, to je maksimum, rekla je i pokazala na mali pano na kome su bile zakačene čestitke.
Slušajući svoje prijatelje koji su došli u godine da se brinu o roditeljima i prolaze golgote srpskog zdravstvenog sistema, shvatam koliku smo sreću u nesreći tada imale. Nažalost, britanski NHS danas nije ni blizu onome što je bio pre petnaest godina. Budžeti su im smanjeni i ako nemate privatno osiguranje u ovim postbregzitovskim danima, teško da ćete se lečiti. Međutim, ovo ipak nije priča o bogatstvu jednog zdravstvenog sistema, već o ljudskosti koju su pokazali svi u tom lancu prema našoj majci, stranoj državljanki, i prema nama koje smo prolazile kroz najveći gubitak u životu.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Nakon što je slučaj porodilje Marice Mihajlović u Sremskoj Mitrovici uznemirio čitavu javnost, ponovo, po ko zna koji put u poslednjih dvadeset godina, žene izlaze u javnost i dele svoja iskustva sa porođaja ili nakon njih. Najveći deo javnosti u potpunosti razume problem i ima saosećanje za ono što žene doživljavaju. Manji deo, ipak, ima silna, mahom suvišna pitanja: što su ćutale, što nisu išle privatno, što nisu tužile… Redakciji “Vremena” javila se žena čiji slučaj ilustruje da i kad i mama i beba prežive, i kad se propust desi u privatnoj klinici, pa i kad ona odluči da podnese krivičnu prijavu – ne vredi
Uslovi u porodilištima u zemljama regiona za srpske trudnice zvuče kao naučna fantastika – od pilatesa i opuštanja u kadi s mirisom eteričnih ulja, “zlatnog sata” sa bebom, do ćevapa za ručak nakon porođaja. Kod nas, ni pitanje pratnje na porođaju još nije rešeno u svim porodilištima, a uz to, dosta govori i činjenica da se ono posmatra mahom kao mera kako bi se sprečilo ili ublažilo akušersko nasilje
Moralo je da prođe godinu dana od ugradnje tri baj-pasa da pokušam da opišem iskustvo od nekoliko nedelja u naručju srpskog zdravstva. Tamo sam zapanjeno gledao obične ljude kako svakoga dana malobrojni, u groznim uslovima, loše plaćeni i nedovoljno poštovani, čine prave podvige da nas vrate voljenima i društvu u upotrebljivom stanju. U vreme kada svedočimo nepojmljivo zlim postupcima nekih zdravstvenih radnika, mislim da je u vitalnom javnom interesu da ne identifikujemo bele mantile sa takvim grozotama i da budemo spremni da vidimo i one među njima koji, uprkos neljudskom okruženju, i dalje blistaju ljudskošću
U razmatranju odnosa između doktora i političara, Kaningem je još pedesetih godina 20. veka pisao da “doktorska dilema” proizlazi upravo iz činjenice da je politika “posao prljavih ruku”, a medicina je oduvek bila profesija “čistih ruku” – time se možda može protumačiti i današnja opsesivna potreba političara da se zaogrnu podrškom i autoritetom lekara, hirurga i načelnika bolnica
