Priča o ljudskosti

Bolest se kod mame pogoršavala brzo. Nalazila se kod sestre u Epsomu, gradiću pored Londona gde je otišla da pomogne oko njene bebe. Shvatila sam da moram da odem da je vidim poslednji put pošto prognoze nisu bile dobre. Već dve nedelje je bila u bolnici. Dok sam čekala vizu, svratila sam u naš rodni grad da izvadim potvrdu da je zdravstveno osigurana i prevela je kod sudskog tumača na engleski jezik, jer su nam tražili taj dokument. Usledili su najgori dani u našim životima, ali jedna stvar je olakšala celu situaciju – ponašanje osoblja državne bolnice u kojoj se sve dešavalo.

Stigla sam u subotu popodne, pozdravila se s porodicom pa odmah krenula sa sestrom u bolnicu. Velika lavirint zgrada, nešto između naše pristojnije bolnice i neke privatne iz Amerike kakve gledamo u serijama. Mama u komi leži na intenzivnoj nezi. Sama je u sobi; tri preostala kreveta su prazna. Pored nje je velika tabla s papirom na kojoj se prate njeni rezultati; na vrhu je dopisano debelim slovima: “Ćerke žele da budu obaveštene o svim promenama”. Medicinske sestre su već upućene da ću doći i toplo me pozdravljaju. Da li hoću čaj ili kafu? Dole imam kafeteriju ako želim da jedem, kaže mi jedna od njih i pokazuje mi sobu u kojoj su sofa i fotelja i gde mogu da se odmorim.

Pored majke je dozvoljeno da ostanem koliko želim, i dan i noć. Ostavlja nas same sa mamom i kaže da zvonimo ako nam nešto treba. Ona je dežurna, zadužena da bude uz nju tokom cele smene, ali želi da nam obezbedi privatnost. Vraća se brzo, saopštava da je pozvala doktora, pita nas koje smo vere i da li hoćemo da zove sveštenika. Tupo je gledamo. Mama nikad nije bila neki vernik, ali se hvatamo za slamku i ona zove grčkog sveštenika jer jedino njega kao pravoslavnog može da se seti. Pita nas i kako još može da nam pomogne, jer misli o tome kako bi bilo da se njoj tako nešto događa daleko od kuće.

Doktor, koji je inače imao slobodan dan, stigao je u bolnicu te januarske, ledene subote samo iz jednog razloga – da razgovara sa mnom. Gleda me i objašnjava biranim, prostim rečima mamino trenutno stanje, šta će oni pokušati, šta će se desiti ako to uspe, a šta ako ne uspe. Kraj je ili blizu ili vrlo blizu. Zatim mi objašnjava kroz šta ćemo proći nas dve, to je onih poznatih pet faza: poricanje, bes, pregovaranje, tuga i prihvatanje. Sestra mi kaže da je kada su njoj saopštavali vesti, u sobi bilo bar pet članova medicinskog osoblja, uključujući doktora. Posle su je pitali da li želi da neko ostane sa njom. Odabrala je stariju medicinsku sestru sa kojom je zajedno ćutala. Onda sam se setila jurnjave doktora po ovdašnjoj bolnici kada je baba bila u sličnom stanju. Dani su prošli, a nešto je prošlo i kroz džep dok nismo saznale o čemu se radi; poredim tu situaciju da ovim doktorom koji je propustio svoju večeru samo da bi razgovarao sa mnom.

Provela sam mnogo sati pored nje u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno. Pričala sam joj o korupciji u našim bolnicama.

“Dostojanstvo, to je prvo što nas nauče kad uđemo u NHS (Nacionalni zdravstveni servis)”, bio je njen odgovor.

Kada je došao kraj, ostavili su nam dosta vremena da se oprostimo.

Bio je tu još jedan važan elemenat – ko će sve to da plati? Sećate se one prevedene potvrde? Gospođa iz administracije našla je neki požuteli sporazum između Velike Britanije i Jugoslavije iz sedamdesetih godina prošlog veka. Pozvala se na njega i mi nismo platile ništa. Samo smo dale tu potvrdu. Kada smo izlazile iz bolnice, pitale smo neku od sestara možemo li nešto da učinimo za njih. Osećale smo beskrajnu zahvalnost. Da pošaljemo čestitku, to je maksimum, rekla je i pokazala na mali pano na kome su bile zakačene čestitke.

Slušajući svoje prijatelje koji su došli u godine da se brinu o roditeljima i prolaze golgote srpskog zdravstvenog sistema, shvatam koliku smo sreću u nesreći tada imale. Nažalost, britanski NHS danas nije ni blizu onome što je bio pre petnaest godina. Budžeti su im smanjeni i ako nemate privatno osiguranje u ovim postbregzitovskim danima, teško da ćete se lečiti. Međutim, ovo ipak nije priča o bogatstvu jednog zdravstvenog sistema, već o ljudskosti koju su pokazali svi u tom lancu prema našoj majci, stranoj državljanki, i prema nama koje smo prolazile kroz najveći gubitak u životu.