Provela sam mnogo sati pored mame u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno
Bolest se kod mame pogoršavala brzo. Nalazila se kod sestre u Epsomu, gradiću pored Londona gde je otišla da pomogne oko njene bebe. Shvatila sam da moram da odem da je vidim poslednji put pošto prognoze nisu bile dobre. Već dve nedelje je bila u bolnici. Dok sam čekala vizu, svratila sam u naš rodni grad da izvadim potvrdu da je zdravstveno osigurana i prevela je kod sudskog tumača na engleski jezik, jer su nam tražili taj dokument. Usledili su najgori dani u našim životima, ali jedna stvar je olakšala celu situaciju – ponašanje osoblja državne bolnice u kojoj se sve dešavalo.
Stigla sam u subotu popodne, pozdravila se s porodicom pa odmah krenula sa sestrom u bolnicu. Velika lavirint zgrada, nešto između naše pristojnije bolnice i neke privatne iz Amerike kakve gledamo u serijama. Mama u komi leži na intenzivnoj nezi. Sama je u sobi; tri preostala kreveta su prazna. Pored nje je velika tabla s papirom na kojoj se prate njeni rezultati; na vrhu je dopisano debelim slovima: “Ćerke žele da budu obaveštene o svim promenama”. Medicinske sestre su već upućene da ću doći i toplo me pozdravljaju. Da li hoću čaj ili kafu? Dole imam kafeteriju ako želim da jedem, kaže mi jedna od njih i pokazuje mi sobu u kojoj su sofa i fotelja i gde mogu da se odmorim.
Pored majke je dozvoljeno da ostanem koliko želim, i dan i noć. Ostavlja nas same sa mamom i kaže da zvonimo ako nam nešto treba. Ona je dežurna, zadužena da bude uz nju tokom cele smene, ali želi da nam obezbedi privatnost. Vraća se brzo, saopštava da je pozvala doktora, pita nas koje smo vere i da li hoćemo da zove sveštenika. Tupo je gledamo. Mama nikad nije bila neki vernik, ali se hvatamo za slamku i ona zove grčkog sveštenika jer jedino njega kao pravoslavnog može da se seti. Pita nas i kako još može da nam pomogne, jer misli o tome kako bi bilo da se njoj tako nešto događa daleko od kuće.
Doktor, koji je inače imao slobodan dan, stigao je u bolnicu te januarske, ledene subote samo iz jednog razloga – da razgovara sa mnom. Gleda me i objašnjava biranim, prostim rečima mamino trenutno stanje, šta će oni pokušati, šta će se desiti ako to uspe, a šta ako ne uspe. Kraj je ili blizu ili vrlo blizu. Zatim mi objašnjava kroz šta ćemo proći nas dve, to je onih poznatih pet faza: poricanje, bes, pregovaranje, tuga i prihvatanje. Sestra mi kaže da je kada su njoj saopštavali vesti, u sobi bilo bar pet članova medicinskog osoblja, uključujući doktora. Posle su je pitali da li želi da neko ostane sa njom. Odabrala je stariju medicinsku sestru sa kojom je zajedno ćutala. Onda sam se setila jurnjave doktora po ovdašnjoj bolnici kada je baba bila u sličnom stanju. Dani su prošli, a nešto je prošlo i kroz džep dok nismo saznale o čemu se radi; poredim tu situaciju da ovim doktorom koji je propustio svoju večeru samo da bi razgovarao sa mnom.
Provela sam mnogo sati pored nje u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno. Pričala sam joj o korupciji u našim bolnicama.
“Dostojanstvo, to je prvo što nas nauče kad uđemo u NHS (Nacionalni zdravstveni servis)”, bio je njen odgovor.
Kada je došao kraj, ostavili su nam dosta vremena da se oprostimo.
Bio je tu još jedan važan elemenat – ko će sve to da plati? Sećate se one prevedene potvrde? Gospođa iz administracije našla je neki požuteli sporazum između Velike Britanije i Jugoslavije iz sedamdesetih godina prošlog veka. Pozvala se na njega i mi nismo platile ništa. Samo smo dale tu potvrdu. Kada smo izlazile iz bolnice, pitale smo neku od sestara možemo li nešto da učinimo za njih. Osećale smo beskrajnu zahvalnost. Da pošaljemo čestitku, to je maksimum, rekla je i pokazala na mali pano na kome su bile zakačene čestitke.
Slušajući svoje prijatelje koji su došli u godine da se brinu o roditeljima i prolaze golgote srpskog zdravstvenog sistema, shvatam koliku smo sreću u nesreći tada imale. Nažalost, britanski NHS danas nije ni blizu onome što je bio pre petnaest godina. Budžeti su im smanjeni i ako nemate privatno osiguranje u ovim postbregzitovskim danima, teško da ćete se lečiti. Međutim, ovo ipak nije priča o bogatstvu jednog zdravstvenog sistema, već o ljudskosti koju su pokazali svi u tom lancu prema našoj majci, stranoj državljanki, i prema nama koje smo prolazile kroz najveći gubitak u životu.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Studenti su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i stvar dovrše, ako umeju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Nakon što je slučaj porodilje Marice Mihajlović u Sremskoj Mitrovici uznemirio čitavu javnost, ponovo, po ko zna koji put u poslednjih dvadeset godina, žene izlaze u javnost i dele svoja iskustva sa porođaja ili nakon njih. Najveći deo javnosti u potpunosti razume problem i ima saosećanje za ono što žene doživljavaju. Manji deo, ipak, ima silna, mahom suvišna pitanja: što su ćutale, što nisu išle privatno, što nisu tužile… Redakciji “Vremena” javila se žena čiji slučaj ilustruje da i kad i mama i beba prežive, i kad se propust desi u privatnoj klinici, pa i kad ona odluči da podnese krivičnu prijavu – ne vredi
Uslovi u porodilištima u zemljama regiona za srpske trudnice zvuče kao naučna fantastika – od pilatesa i opuštanja u kadi s mirisom eteričnih ulja, “zlatnog sata” sa bebom, do ćevapa za ručak nakon porođaja. Kod nas, ni pitanje pratnje na porođaju još nije rešeno u svim porodilištima, a uz to, dosta govori i činjenica da se ono posmatra mahom kao mera kako bi se sprečilo ili ublažilo akušersko nasilje
Moralo je da prođe godinu dana od ugradnje tri baj-pasa da pokušam da opišem iskustvo od nekoliko nedelja u naručju srpskog zdravstva. Tamo sam zapanjeno gledao obične ljude kako svakoga dana malobrojni, u groznim uslovima, loše plaćeni i nedovoljno poštovani, čine prave podvige da nas vrate voljenima i društvu u upotrebljivom stanju. U vreme kada svedočimo nepojmljivo zlim postupcima nekih zdravstvenih radnika, mislim da je u vitalnom javnom interesu da ne identifikujemo bele mantile sa takvim grozotama i da budemo spremni da vidimo i one među njima koji, uprkos neljudskom okruženju, i dalje blistaju ljudskošću
U razmatranju odnosa između doktora i političara, Kaningem je još pedesetih godina 20. veka pisao da “doktorska dilema” proizlazi upravo iz činjenice da je politika “posao prljavih ruku”, a medicina je oduvek bila profesija “čistih ruku” – time se možda može protumačiti i današnja opsesivna potreba političara da se zaogrnu podrškom i autoritetom lekara, hirurga i načelnika bolnica
