Prepreka zaboravu

Dok se diljem Srbije udarnički potiru tragovi postojanja Zorana Đinđića, neke strane institucije preuzele su brigu o liku i delu ubijenog premijera. Ne samo što nijedna javna površina u Beogradu nije dobila ime po bivšem predsedniku Vlade, ukoliko se zanemari skromno poljanče u blizini Trga Republike na kome je polomljena tabla s nazivom već na prvu godišnjicu smrti, i što više nikome ne pada na pamet da se Aerodrom „Beograd“ nazove njegovim imenom, kako su svojevremeno mnogi predlagali, nego su čak i u zabitom Svilajncu shvatili da Zoran Đinđić nije dostojan njihovog glavnog sokaka, pa je gradskom korzou vraćen stari naziv – Aleja palih boraca. Đinđićev politički projekat gazi se besomučnije od onoga što je preostalo na simboličnom planu, ali zato neke medijske kuće i fondacije, uključujući tu i Ministarstvo spoljnih poslova SR Nemačke, sprečavaju da koprena zaborava sasvim prekrije prvog nekomunističkog premijera u posleratnoj Srbiji. Tako ovih dana i nastaje film Zoran Đinđić – srpsku put u demokratiju, na kome radi novinar, izdavač i pisac Dušan Veličković, zajedno sa nemačkim kolegom Kristofom Zodemanom. Reč je o jednočasovnom televizijskom ostvarenju nemačkog producenta u koprodukciji sa Televizijom B92, koje je tokom tri nedelje snimano u Beogradu, Konstanci i Frankfurtu, mestima koja su odredila sudbinu Zorana Đinđića.

KAKOFONIJA: „O Đinđiću se zaista govori često i mnogo, ali to više liči na kakofoniju nego na atmosferu krajnje suprotstavljenih pogleda“, pokušava Dušan Veličković da odredi poziciju ovog filma u atmosferi osporavanja koja ne zaziru od otvorene mržnje i nekritičkog uzdizanja Đinđića od strane onih kojima je poznanstvo sa njim bila jedina stvar koju su postigli u životu, iz čega se i rađa otvorena idolatrija. „Mislim da se u osnovi svega krije želja mnogih da Đinđić bude što pre zaboravljen. Ne znam kakva će biti uloga ovog filma, ali mogu da pretpostavim da će on stajati kao neka vrsta prepreke zaboravu. Nadam se da će svako ko poželi da ozbiljno razmišlja o Đinđiću i njegovom delu ubuduće morati da pogleda ovaj film.“

Dušan Veličković i Kristof Zodeman krenuli su Đinđićevim stopama. Nisu baš pratili njegov trag do Bosanskog Šamca i Travnika gde je njihov junak rođen i odrastao, ali su ga sustigli u Beogradu kada je sredinom sedamdesetih, nakon neuspelog pokušaja da studira režiju, upisao Filozofski fakultet. Od prijatelja do prijatelja, od mesta do mesta, nizala su se svedočenja ljudi koji su Zorana Đinđića poznavali u različitim fazama njegovog života, bilo da su se bavili Đinđićem kao što, recimo, Latinka Perović priprema zbornik tekstova domaćih i nemačkih autora o njegovom teorijskom delu, ili što profesor Majk Rot drži kurs o Đinđićevoj doktorskoj tezi na nemačkom univerzitetu. U filmu, osim Ružice Đinđić i nekoliko Đinđićevih saradnika, govore i ljudi o kojima se malo zna u javnosti. Autorima su posebno zanimljiva svedočanstva čoveka koji je u trećem razredu gimanzije sedeo sa Đinđićem u istoj klupi, ili prijatelja sa studija koga je Đinđić pomagao od sopstvene stipendije u Nemačkoj.

BESMRTNI ZLOČINI: Naznake ideje o filmu postojale su kod Dušana Veličkovića još dok je Đinđić bio živ. „Ja sam, naime, sa Zoranom Đinđićem mesec i po pre ubistva, a na molbu jednog američkog literarnog agenta, razgovarao o načinu na koji bi se mogla napisati njegova biografija.“ Tom prilikom je napravljen konkretan dogovor. „Zoran je obećao da će, kada god bude imao vremena, govoriti svoja sećanja u diktafon, sa što više podataka o sebi, kako bi to poslužilo kao osnovni materijal za jednu takvu knjigu. Tada sam pomišljao da bi se mogao napraviti i zanimljiv film u kojem bi sam Zoran, na autentičnim mestima, rekonstruisao neke epizode iz svog života.“ Nakon atentata Dušan Veličković prestao je da razmišlja o tom projektu, ali je nastavio da zapisuje svoja sećanja o Đinđiću. „Nešto od toga objavio sam u stranim časopisima, kao i u jednoj knjizi koja je štampana u Australiji i Španiji, a deo beleški čitao sam na literarnom festivalu Kosmopolis u Barseloni, kada je prikazan moj kratki film Smrtni ljudi, besmrtni zločini. Kada mi se početkom godine javio Kristof Zodeman i predložio da snimimo film o Đinđiću, lako smo se dogovorili, tako da su moje beleške ubrzo dobile formu scenarija.“

Samog Kristofa Zodemana, istoričara i germanistu koji je godinama radio kao televizijski novinar da bi krajem devedesetih osnovao producentsku kuću „Südost-Medienagentur“ e.K., privuklo je Zoranu Đinđiću više stvari. Na prvom mestu to je bila njegova reformska politika. „Mene je pre svega zanimala Đinđićeva ličnost, ono što se skrivalo iza reči“, priča Kristof Zodeman u bučnom holu Fakulteta političkih nauka u Beogradu, dok nastaje jedan od poslednjih kadrova filma. „Postojali su brojni stereotipi i klišei o Zoranu Đinđiću, poput onoga da je on navodno voleo moć. Mislim da su takve slike jednostrane. On je jednostavno zračio energijom i dinamikom. Bio je višeslojna ličnost. Filozof, filozofski pisac, političar… ali ne samo filozof, pisac ili političar, već sve to zajedno. Bez preterivanja, Zoran Đinđić je bio jedini političar sa Balkana koga su u široj nemačkoj javnosti znali po imenu i prezimenu.“

U jednoj priprostoj i zatucanoj sredini, gde su oči velikog broja ljudi i dalje pune iskonske gladi za radikalskim hlepčićem od tri dinara, a što će jednog dana sigurno izaći na nos, jer izleda da se na sopstvenoj koži mora osetiti pogubno dejstvo svake pošasti koja se rodi na ovom tlu, prednosti o kojima govori Kristof Zodeman izgledale su kao grdne mane. Špijun, nemački špijun, vuklo se za Zoranom Đinđićem do smrti ono što mu je nalepila državna televizija, dok su na njenim skrhanim leđima podvriskivala Miloševićeva služinčad. Branio se Zoran Đinđić onako kako je znao i umeo govoreći da je „i Vuk Karadžić bio prvi zvanično proglašeni nemački špijun u Srbiji samo zato što je znao nemački, dok su se oni koji su ga napadali mučili i sa srpskim jezikom“. Nije vredelo. Nisu ga razumeli. Njegove šale, kao i politika, uz sve zamerke koje se mogu uputiti višku pragmatizma u odnosu na manjak štovanja zakona, više bi prijale nekom drugom narodu. Zoran Đinđić je ubijen zato što nije bio čedo svog vremena, pošto ovde beskrajni minuti i dalje otkucavaju na nekim prastarim, zarđalim časovnicima, koje odavno niko ne doteruje.

KOLEKTIVNI ČIN: I da li se uopšte može snimiti film o Zoranu Đinđiću pre nego što sudski proces dobije svoj epilog? Kristof Zodeman misli da to nije problem, i da će film na neki način dati odgovor na pitanje zašto je Đinđić ubijen: „Mi smo svakog sagovornika pitali o tome. Dobili smo mnoštvo različitih tumačenja. Ne postoji jedan jedini odgovor.“ Dušan Veličković će se u načelu složiti sa tim, ali on nije ni želeo da istražuje zločin, već svoje uspomene i sećanja ljudi koji su poznavali Zorana Đinđića. „Mene je interesovalo ko je Zoran Đinđić zaista bio i zašto je ubijen. Nije me zanimao sudski proces. Ovo nije film o ubistvu Zorana Đinđića niti njegova biografija, već zapis koji govori o nekim momentima jedne uzbudljive i zanimljive životne priče. O čoveku koji je iz dana u dan pokazivao da je bolji, brži i hrabriji od većine oko sebe. To je i priča o mentalitetu ljudi i društvu u kome je čovek kakav je bio Zoran Đinđić mogao biti ubijen.“

Ubistvo Zorana Đinđića dakako nije obavljeno u stilu deus ex machina, gde se iznervirani Tvorac stušti s neba da bi presekao ono što mu nije po volji. Možda je jedan čovek 12. marta povukao oroz, ali je gomila napinjala pušku. To je i najužasnija stvar, jer je Đinđićevo ubistvo kolektivno delo, ali ne onako kako su to izmišljali inspiratori akcije Sablja, koji nisu shvatali Zorana Đinđića čak ni u njegovoj smrti. Njemu su sigurno bili draži neprijatelji od nemih poslušnika, koliko god bilo nepravde u bahatom poricanju onoga što je predstavljao njegov politički projekat. No doći će vreme kada će se posle niza propuštenih godina nasilno hvatati kontinuitet s kratkim periodom Đinđićevog učešća u vlasti. Biće kasno. Zapravo, već je kasno, jer onoga ko je mogao da spreči dalje rasipanje vremena, više nema.

Kurt Leonberger, ambasador SR Nemačke u SCG: Simbol i pokretačka snaga

„Svoju budućnost Srbi sami stvaraju. Ukoliko preovlada razum, otvaranje i široki pogled na svet, ljudi će se uvek pozvati na ideje Zorana Đinđića“

„VREME„: Kojim motivima se rukovodilo Ministarstvo spoljnih poslova prilikom odluke da finansira film o Zoranu Đinđiću?

KURT LEONBERGER: Ovde se radi, pre svega, o projektu koji je pokrenut od strane poznate nemačke TVstanice 3Sat i produkcijske kuće „Südostmedien Agentur“. Ministarstvo spoljnih poslova je finansiralo samo manji, preostali deo. Mi pre svega pozdravljamo projekat jer se na taj način održava u životu sećanje na jednu veliku ličnost političke scene Srbije.

Šta je Zoran Đinđić značio za nemačko–srpske odnose?

Zoran Đinđić je vladao nemačkim jezikom kao retko ko. On se saživeo sa nemačkom filozofijom i političkim naukama, osim toga je niz najbitnijih godina svog života proveo u Nemačkoj. Za razliku od mnogih Srba koji i danas veruju da sopstveni identitet znači zatvaranje i okretanje unazad, on je otvorio svoj duh i svoje srce Nemačkoj i Evropi. Imao je i mnogobrojne lične veze sa političkim, ekonomskim i kulturnim krugovima u Nemačkoj. Jednostavno, bio je nezamenjiv simbol i pokretačka snaga nemačko-srpske saradnje.

Da li političke ideje koje je zastupao Z. Đinđić imaju budućnost u Srbiji? Da li su te ideje Srbiji potrebne na putu u EU?

Svoji budućnost Srbi sami stvaraju. Ukoliko preovlada razum, otvaranje i široki pogled na svet, uvek će se ljudi pozvati na ideje Zorana Đinđića. Ja ću u svakom slučaju u svojoj privatnoj biblioteci čuvati zbirku tekstova Zorana Đinđića, koja je štampana pod naslovom Srbija u Evropi.