Najnovije iskustvo jednog broja popisivača kaže da priličan broj građana ne razlikuje nacionalnu i versku pripadnost. Ipak, to nije ostvarenje sna o identitetu
Pravoslavna i katolička crkva apelovale su da se građani na upravo održanom popisu izjasne o veroispovesti. U svom pozivu Srpska pravoslavna crkva kaže: „Raduje nas što se pri ovom popisu, za razliku od ranijih, pružila prilika da se svako lice slobodno izjasni o svojoj verskoj pripadnosti. To je veliki dobitak za sve nas, kako u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tako i u našoj Državi, jer ovim podatkom dokazujemo ko smo, čiji smo i kome pripadamo, što je pravilo u svim kulturnim narodima sveta“. Poziv je prevashodno namenjen pravoslavnim vernicima jer se govori o „dobitku“ za SPC i državu. I u uskršnjoj poslanici beogradskog nadbiskupa pripadnici katoličke crkve takođe se ohrabruju da posvedoče pripadnost svojoj veri. Sa stanovišta vere, i taj apel je suvišan.
Popis je jedna od obaveza države. U preporuci Ujedinjenih nacija kaže se koja su popisna obeležja osnovna, a koja dopunska. Tako je državljanstvo osnovno obeležje, a kod nas se prvi put pojavljuje na ovom popisu (na popisu 1953. postojala je samo odrednica o državljanstvu ondašnje FNRJ). Dopunska obeležja kakva su nacionalnost i veroispovest država uvodi u popis po potrebi. Demografi kažu da su ona bitna ako se radi o multietničkoj državi, ali i da se često politizuju i izmaknu statističkoj svrsi. Popis snima obeležja subjektivnog karaktera koja su često stvar određenog političkog momenta. Za statistiku su mnogo bitniji neki drugi podaci. Tako kaže struka. Podaci o nacionalnosti i veroispovesti značajniji su nacionalnim i verskim manjinama pošto one na osnovu njih mogu pokrenuti pitanja svog položaja.
NEPOSTOJEĆI DRŽAVLJANI VERUJU: Tvrdnja Srpske pravoslavne crkve da na ranijim popisima nije bilo izjašnjavanja o veri nije tačna. Na popisu iz 1991. to obeležje je postojalo, kao što je postojala i nacionalnost, ali, zanimljivo, državljanstva nije bilo. Da li je neko o državi nešto slutio ili planirao, sad je svejedno. Uglavnom, ispada kako je crkva u državi ostvarila svoja prava pre države i to usred „komunističkog režima“: po rubrici na popisnim listićima postala je ne država u državi, već i država nad državom. Drugim rečima, vernici su ovde ostvarili svoja prava pre državljana iako nisu svi državljani vernici, a vernici jesu nečiji državljani (ili su to bar u perspektivi). Što se tiče države koja posle popisa nema evidenciju o sopstvenim državljanima, videlo se koliko je jaka. Kada su nepopisani državljani ginuli, njihova tela i grobovi su korišćeni jedino za ratničke statističke obračune.
U sociologiji se smatra da veroispovest korespondira s nacionalnošću. Tako je 1991. među onima koji su se izjasnili kao građani srpske nacionalnosti bilo 90 odsto pravoslavaca, a među onima crnogorske nacionalnosti 85 odsto. Istorija pokazuje da se ukrštanjem nacije i vere, kako je ovde bilo devedesetih, uglavnom dobije dvoglavo čudovište fanatizma. Naše iskustvo govori da se takvim ukrštanjem polazi u rat ili bar priprema neka netrpeljivost. To ne znači da se etničnost i etičnost ne daju pomiriti. Kada se pomire, sociolozi će ovde svoj posao obavljati bez društvene euforije. U svakom slučaju, državljanin u nama koji je ove godine na popisu dobio svoje časno mesto ima dobre šanse da ostane „gospodin čovek“ jer on ume da bude počastvovan različitošću koja oko njega živi. Takvih bi verovatno bilo više – mada je, naravno, nemoguće proceniti i koliko više – da se nije dešavalo da popisničar ne sačeka slobodno izjašnjavanje o veri i naciji, već po inerciji u svom nacionalističkom „zanosu“ sam popuni dotične rubrike. A posle se ukoliko nije „pogodio“, ispravlja.
NAGOVOR NA VERU: Čak i kada se zna da se crkva s verom ne može ponašati onako ležerno kao neki verujući „slobodni strelci“, nelogičnost pomenutog crkvenog apela je u tome što je iskrenom verovanju nepotrebno, ako ne i ponižavajuće, svako ubeđivanje. Ako nekoga treba ohrabriti da se posle mnogo vremena izjasni o svojoj veri, to se donekle može razumeti. Kako je vera unutrašnje osećanje, njenom zabranom uvek se moglo sprečiti jedino njeno spoljašnje ispoljavanje. Ipak, pošto ni na popisu iz 1991. vera nije bila „zabranjena“, pitanje je da li se nešto prikriva tim „zaboravom“. Možda dosluh koji je, naročito početkom devedesetih, postojao s ondašnjom vlašću. Možda i da se na konto toga od ove vlasti dobije što više. U demokratskoj državi crkva ne bi trebalo toliko da se brine (za sebe) jer joj sleduju sva prava, osim ako ne želi i samu državu, tj., njenu klerikalizaciju. To je onda druga priča. Ali, danas i ovde ima mnogo nesebičnijih razloga za zabrinutost crkve, na primer, zbog onih vernika koji su u svom siromaštvu doslednije askete od mnogih sveštenika.
Apel Srpske pravoslavne crkve da se na popisu svi izjasne ko su (naročito ako su pravoslavni) znači nepoverenje u slobodni izbor vere, njeno puko statističko shvatanje i pobedu onih koji veru zasnivaju na brojnosti. Pri tome je izostao, bar uzgredni nagovor na nešto više ljudskosti. Spontane i nesamocenzurisane reči često ostaju lucidna samopriznanja: „Budimo ljudi iako smo Srbi“ (patrijarhov apel, već dugo na špici radija B92). Koliko se građana u rubrici veroispovesti i/ili nacionalnosti izjasnilo prosto kao čovek? Neki su postali Eskimi, Marsovci ili se nisu izjasnili upravo zato što su to shvatili kao najbolji način da i statistički ostanu ljudi. I pre prvih nezvaničnih rezultata popisa zna se da takvih nema puno. Takvo je izjašnjavanje ponekad protest, egzibicionizam ili, prosto, odbrana privatnosti. Naravno, to ne znači da su se oni koji su se izjasnili kao Srbi odrekli ljudskosti – oni su se, prosto, uže odredili poštujući školsku definiciju nacije. S verom je nešto drugačije.
VERONACIONALNOST: Šta se to ljudski važno može pokazati brojem ljudi određene veroispovesti? Nama ništa – ostaćemo u veri to što smo u njoj pre svakog nagovora i popisa bili, osim u slučaju lažnog iskaza. Ali pitanje o veroispovesti na popisivačkom obrascu nije pitanje o nečemu na šta sledi porez, pa se ništa ne može ućariti. Drugima se brojem popisanih vernika takođe ne može pokazati ništa što oni istom merom (popisom) ne bi mogli uzvratiti. U tom smislu ne čudi podatak što su dopunske odrednice „nacionalnost“ i „veroispovest“ najvažnije u nemirnim balkanskim zemljama.
Apelovati da se neko deklariše kao neko ko to već jeste suvišno je, apelovati da neko sebe ubroji u nešto što nije ne čini nikoga srećnim. Danas su verska manjina oni koji nisu novokomponovani, bučni vernici. Apel da neko u odsudnom popisnom trenutku ekspresno poveruje u nešto za šta inače treba ceo život i puna svest, a ne naprasno prosvetljenje pred nepoznatim popisivačem ili spikerom koji poziv čita u dnevniku, možda zvuči lepo, ali je paradoksalno jer je za veru potrebno najslobodnije izraženo interesovanje. Ako je pitanje ko ima prava da pomisli kako izvorno „svedoči“ o veri, svakako bi se moglo posvedočiti da SPC, zbog svoje osvedočene pristrasnosti, to pravo danas nema.
Statistički čulni privid duhovno ništa ne menja jer se vera ne meri ni novim kompjuterskim kantarima. Ako nešto menja to nema veze s verom, ali može imati veze s lošim prebrojavanjem. Svako brojanje, posebno veštačko i posle apela, može se i zloupotrebiti. Pritisak na versko izjašnjavanje liči na situaciju u kojoj bi mađioničar zatražio da neki bankar iz publike prebroji njegove lažne novčanice u toku kolektivne optičke iluzije i da mu ih onda, po okončanju tačke, upiše na stvarni bankovni račun. Jer, čim se hipnoza rasprši (kao i popisivači), čovek će opet biti onoliko siromašan (ili bogat) kao i pre toga, i to upravo u „valuti“ koju zaista ima, bilo da je to moralnost, pravoslavnost ili bilo šta drugo. Apostol Pavle mogao bi danas ovdašnjim „Korinćanima“ da piše: „Kada bejah malo dete govorah o duhu kroz statistiku, a kada odrastoh odbacih takve statistike i postajah mnogo bolji čovek (u veri).“ Jer nešto znamo, nešto statistički prorokujemo, a treće – verujemo. Kada crkvena statistika mnogo i javno barata duhovno-privatnim podacima, samoj sebi postaje zagonetka, i tu ne pomažu nikakvi apeli.
Sloboda etničnosti i veroispovesti nema veze ni sa kakvim dokazivanjem. To je, jednostavno, sloboda. Priliv (novih) pravoslavaca Srpskoj pravoslavnoj crkvi možda može biti dobrodošao, ali nema potrebe da Crkva govori i u ime države. Demokratska i neteokratska država trebalo bi da je sasvim ravnodušna prema tome kako će se njeni građani u tom pogledu izjasniti. Njen jedini zadatak i „dobitak“ jeste u tome što se oni mogu izjasniti. Sumnjičiti za neverovanje ili drugačije verovanje nevladine organizacije ili bilo koga drugog izgleda kao stara, nikada napuštena teorija zavere. Uostalom, ko je tako slabog duha da u dane popisa bude naprasno odgovoren od svoje vere i nije neki vernik. S druge strane, mediji su već preneli neka popisivačka iskustva po kojima su ljudi na pitanja o veroispovesti, pa i nacionalnosti, pitali – šta je to. Kada bi im se objasnilo (bez ulaženja u dogmatska pitanja o Svetom duhu), okuraženo bi odgovarali da su „naravno, pravoslavni“ – po nacionalnosti.
U beogradskom Centru za demografska istraživanja dobijamo podatke da je na popisu 1953. kada je prvi put postavljeno pitanje o veroispovesti bilo šest do sedam puta više ateista nego 1991, kada je veroispovest ponovo popisivana. Ateista je 1991. bilo više među Crnogorcima nego Srbima i više među muškarcima nego ženama. Jugosloveni su po broju ateista bili na prvom mestu, dok ih je među Muslimanima, Albancima i Vlasima najmanje. Romi ispovedaju više religija, uglavnom u zavisnosti od toga gde žive. Na popisu iz 1991. bilo ih je 48 odsto muslimanske, 35 odsto pravoslavne i dva odsto katoličke vere.
U Francuskoj, Španiji i mnogim evropskim državama ne popisuju se (dopunska) obeležja o veroispovesti, nacionalnosti i maternjem jeziku, već samo osnovno obeležje o državljanstvu. U Sjedinjenim Državama ona se takođe ne popisuju, ali se navodi obeležje rase.
Srpska pravoslavna crkva je u toku popisa javno protestovala protiv nekih nevladinih organizacija i izvesnih „zlonamernih ljudi“ u Timočkoj krajini koji „primoravaju srpsko stanovništvo s vlaškim obeležjem“ da se izjašnjavaju kao Vlasi Rumuni. U Forumu za ljudska prava iz Bora saznajemo da organizacija ni na koji način nije agitovala i da je svako pozivanje u tom smislu, bilo „za“ ili „protiv“, neumesno. „Niko nikome ne treba da popuje da je Vlah, ali ni da mu to pravo oduzima. Da li su mi neka etnička prava potrebna ili ne, odlučujem sam. Ono što je dobro jeste da je novi Zakon o manjinama tako dobro koncipiran da predstavlja i zakon protiv asimilacije. Mi ne želimo nikakve probleme i hoćemo da svojoj zemlji olakšamo ulazak u Savet Evrope“, kaže sekretar Foruma Dragomir Dragić.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
