Neuspeo atentat na Ibrahima Rugovu je neprijatno podsećanje koliko je situacija na Kosovu krhka
U utorak, malo pre pola devet ujutru, u centru još sanjive Prištine odjeknula je eksplozija. Bomba postavljena u kontejner eksplodirala je u trenutku dok je Ulicom Agima Ramadanija, u blizini zgrade Vlade, prolazio automobil Ibrahima Rugove, predsednika Kosova. Eksplozija je polupala izloge i prozore na obližnjoj zgradi i oštetila predsednički „mercedes“, ali nije povredila Rugovu, koga su telohranitelji odmah prebacili u drugi automobil i odvezli na sigurno mesto. „Hvala bogu, još jednom sam preživeo“, izjavio je šezdesetogodišnji predsednik nešto kasnije. „Nažalost, još uvek ima elemenata koji žele da destabilizuju Kosovo.“
Za sada niko nije preuzeo odgovornost za atentat koji bi, da je uspeo, izvesno doveo do velikih nemira na Kosovu. Predstavnici policije izjavili su da je bomba najverovatnije aktivirana daljinski putem, ali još nisu saopštili druge detalje. Inače, Rugova se prema zgradi Vlade kretao uobičajenom trasom, koju je koristio više puta na dan. Za atentatore nije predstavljalo problem da bombu postave niti da se posle eksplozije neprimetno udalje, uprkos višesatnoj blokadi grada. Izgledi da počinioci budu uhvaćeni deluju prilično mršavo, naročito ako se ima u vidu da je većina bombaških napada na Kosovu u poslednjih nekoliko godina ostala nerazjašnjena.
Ovo nije prvi napad na šefa najjače kosovske političke partije, ali je dosad najozbiljniji. Prošle godine, nekoliko dana uoči masovnog pogroma Srba 17. marta, neko je u Rugovino dvorište ubacio projektil (najverovatnije iz „zolje“), ali je incident naknadno ocenjen kao upozorenje ekstremista predsedniku, koji u delu kosovske javnosti i međunarodne zajednice uživa reputaciju pacifiste i umerenjaka, da je vreme za nenasilne metode isteklo. Ovaj put, poruka je glasnija i ozbiljnija. Uz to, došla je u krajnje nezgodno vreme: u trenutku dok je u Prištini, kao deo priprema za početak pregovora o statusu Kosova, boravio šef Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana.
Pada u oči još jedna koincidencija: bomba je postavljena samo dan nakon što se pred haškim sudom pojavio nekadašnji premijer i Rugovin koalicioni partner Ramuš Haradinaj, koga tužilaštvo tereti za niz zločina protiv čovečnosti počinjenih tokom 1998. godine. Haradinajeva ostavka i promptni odlazak u Hag prošli su mirno, uprkos katastrofičnim predviđanjima samozvanih eksperata i analitičara, a mnogi međunarodni zvaničnici požurili su da čestitaju albanskim političkim liderima, pa i čitavom narodu, na iskazanoj zrelosti. Te pohvale, od kojih su mnoge prelazile granice dobrog ukusa, bile su pre izraz opšteg olakšanja nego iskreni komplimenti, ali se sada ispostavlja da su možda bile preuranjene.
Ključno pitanje, naime, nije bilo da li će Haradinaj mirno otići (nije imao izbora), niti da li će optužnica dovesti do opšteg ustanka na Kosovu (KFOR je taj rizik sveo na najmanju meru), već kako će se odlazak ovog jakog čoveka odraziti na osetljivu političku ravnotežu na albanskoj političkoj sceni. Rugova je, birajući za koalicionog partnera Haradinaja, upravo i računao da će ovaj kad-tad otići u Hag; u koalicioni sporazum lukavo je ugradio klauzulu po kojoj Demokratski savez Kosova u slučaju Haradinajeve ostavke sam bira sledećeg premijera. Ovaj manevar bio je sračunat da omogući Rugovi da posle Haradinajevog odlaska preuzme ne samo sve poluge vlasti i nametne sebe kao nespornog vođu albanskog pregovaračkog tima već i da trajno izbaci iz igre Rugovinog glavnog rivala, vođu Demokratske partije Kosova Hašima Tačija.
Mada se malo ko usuđuje da direktno optuži Tačija za atentat, činjenica je da je između njih dvojice, osim netrpeljivosti, bilo i slučajeva političkog nasilja. Tokom i nakon sukoba na Kosovu, naime, nekoliko Rugovinih saradnika i funkcionera DSK-a likvidirano je pod okolnostima koje su ukazivale da bi iza njih mogla stajati drenička struja Oslobodilačke vojske Kosova koju predvodi Tači. Nikada, međutim, ništa nije dokazano. Zanimljivo je i da Rugova, koji je u ranijim prilikama za svaki slučaj nasilja na Kosovu optuživao Srbiju i njene tajne službe, ovaj put izbegao da to učini, opredelivši se za široku formulaciju o „onima koji žele da izazovu nestabilnost“.
Između dreničke UČK i Rugove postojala je netrpeljivost još pre nego što su oružani sukobi na Kosovu počeli. Dreničani, koji sebe smatraju prvoborcima „oslobodilačkog rata“, videli su u Rugovi i njegovom zalaganju za nenasilne metode glavnu prepreku za dizanje ustanka; on je u njima video opasne avanturiste, a u više navrata ih je javno optuživao da rade za srpske tajne službe. Tek savezništvom sa Haradinajem, koji je i sam uživao reputaciju prvoborca i tvrdolinijaša, Rugova je uspeo da između sebe i Tačija postavi tampon i obezbedi fizičku zaštitu za sebe i svoje ljude.
Sada je ta barijera uklonjena. Da je atentat uspeo, Kosovo bi nakon odlaska premijera ostalo i bez predsednika, praktično unutar sedam dana. Kako bi se situacija dalje razvijala nemoguće je predvideti, ali bi Kosovo gotovo izvesno ušlo u duži period nasilja i nestabilnosti. Najgore je za sada prošlo, ali Rugovi i ljudima koji vode računa o njegovoj bezbednosti ne bi bilo zgoreg da se prisete poruke koju je Margaret Tačer dobila od Irske republikanske armije nakon što je pukim čudom preživela eksploziju bombe u Brajtonu pre dvadesetak godina: „Vi ste danas imali sreće, ali vama će sreća biti potrebna svaki put; setite se da je nama dovoljno da budemo srećni samo jednom.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
