Populizam odvlači i pasivizira ozbiljne ljude

Sa političkim analitičarem i istoričarom Draganom Popovićem, direktorom Centra za praktičnu politiku, razgovaramo o recentnim događanjima u zemlji Srbiji. Kakve političke posledice mogu imati konfuzna i vrela događanja glede moguće eksploatacije litijuma u okolini Loznice, da li će deo naprednjačkog biračkog tela napustiti udobnu poziciju glasača vlasti ukoliko projekat “Jadar” bude sproveden, kako se opozicija u svemu ovome snalazi, da li ima prostora i vremena da se ona konsoliduje posle prolećnih svađa – neke su od tema ovog intervjua.

“VREME”: Letnja je pauza, no politička scena je dinamična. Njome u potpunosti dominira tema litijuma. Da li vam se čini da je vlast žučnim zalaganjem za rudnik(e) litijuma sebe dovela u neugodnu poziciju, odnosno da se konfrontirala sa delom svog biračkog tela?

DRAGAN POPOVIĆ: Svakako da je pozicija vlasti nezavidna. To je bilo jasno još onda kada se priča o litijumu i mogućim lošim posledicama njegove eksploatacije – prvi put zavrtela u javnosti. Kada su pozvani da protestuju protiv rudarenja, odziv građana je bio iznenađujuće velik. Tada je već bilo evidentno da litijum ima ogroman politički i mobilizatorski potencijal. A kao što znamo, nema mnogo tema u Srbiji koje pokreću ljude.

Što se tiče glasača SNS, odnosno Aleksandra Vučića, postoje ne samo spekulacije nego i istraživanja koja kazuju da oni nisu baš najsrećniji zbog rudnika. Ipak, treba biti oprezan. Ne znači to da će sama ta činjenica značajno uticati na rezultate izbora. Na kraju, takvo što se nije desilo ni u prethodnim izbornim ciklusima. Naprednjaci su i na području Loznice i okoline, dakle u regionu koji je najviše ugrožen, premoćno pobeđivali. Čak se može reći da je taj prostor jedno od najjačih naprednjačkih uporišta. Međutim, masovna mobilizacija građana, protesti, snažan pritisak – utiču na to da se kruni utisak da je Vučić svemoćan. Sa te strane litijum ugrožava naprednjačku vlast, koja upravo počiva na percepciji svemoći Vučića i njegove stranke. Osim toga, postaje vidljivo da postoji i neko drugi i nešto drugo osim njega i SNS.

foto: lenka pavlović

Kada sam govorio o konfliktu sa vlastitim biračima, mislio sam i na činjenicu da vlast više od decenije vodi antizapadnu propagandu, a sada se odjednom nemački kancelar Šolc pojavljuje kao Vučićev spasilac. Da li ta kontradikcija ipak može da utiče na stav dela naprednjačkog biračkog tela, da ih izbaci iz udobne pozicije glasača vlasti?

Nasuprot mišljenju većine analitičara, ne mislim da će se to desiti, bar ne u nekom značajnom procentu. Podsetimo se da je Vučić na svoje konvencije dovodio i bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, čoveka koji se direktno povezuje sa bombardovanjem Srbije. Ne samo da ga to nije ugrozilo nego mu je, naprotiv, učvrstilo poziciju u biračkom telu. Verujem da se ljudi u Srbiji ne opredeljuju po tome da li su evropski ili antievropski orijentisani. Ključni problem je u tome što oni koji glasaju za Vučića zapravo glasaju za autoritarni sistem. Veruju da treba da postoji “čvrsta ruka”, “domaćin”, i u druge mantre koje su karakteristične za patrijarhalno društvo sklono autoritarnosti. Stoga ne verujem da će Vučić izgubiti podršku koju ima, posebno ne zbog dolaska Šolca. On zna kako da na pravi način medijski plasira to što radi. Nije on sada počeo da govori u superlativima o Evropi: njegovi mediji i dalje pričaju sve najgore o EU, Nemačkoj i celom zapadnom svetu. Vučić će to predstaviti, a već je u tome dobrim delom i uspeo, na sledeći način: njemu kao jakom vođi najveći lideri sveta dolaze na noge. Šolc ili Si Đinping – svejedno je. To je ono što on prodaje biračima. On je veliki vođa, on je novi Tito, on je neko ko u nestabilnom svetu, u haosu koji vlada na planeti, građanima nudi bazičnu sigurnost. U tome se krije sva mudrost, ako to tako možemo nazvati, bilo kog autoritarnog vladara, pa i našeg.

Da li to znači da on svojim biračima može praktično da radi šta god hoće, da su oni u toj meri em ljubitelji autoritarnosti, em hipnotisani? Naravno, pod uslovom da opstane percepcija njegove svemoći.

Moć je ključna. Postoje dva preduslova da tzv. meko naprednjačko biračko telo glasa protiv Vučića. Prvi je da ljudi uvide da postoji jaka i ozbiljna alternativa, odnosno da uvide da on nije jedini koji im garantuje bazičnu bezbednost. Drugi preduslov je, kako smo rekli, da posumnjaju u njegovu svemoć. Setimo se devedesetih. Kada su ljudima počele da padaju bombe na glavu, oni su počeli da okreću glavu od Miloševića. Istovremeno, pojavila se i kredibilna opozicija u vidu DOS koja je imala snažnu podršku iz inostranstva. Ljudi su to percipirali ovako: pojavio se neko ko je jak, a Milošević nam očigledno više ne garantuje sigurnost. Veliki deo mekog biračkog tela SPS prešao je na drugu stranu.

Da li ta Vučićeva moć ima i spoljnu upotrebnu vrednost? Njega, čini se, podržavaju spolja pre svega zbog toga što postoji percepcija da je on vlastan i jak da sprovede razne projekte. Da li i priča o litijumu ima tu dimenziju da je njemu važno da se projekat realizuje pre svega kako bi demonstrirao svoju moć i vani?

Apsolutno. To je suština – on trguje moći. Sve ovo vreme šalje Zapadu dva signala. Jedan je da može da ugrozi regionalnu stabilnost. Zato je njemu potreban “srpski svet”, zna on dobro da u praksi nema ništa od toga. Bitno mu je da ljude vani i u regionu zastrašuje idejom da može da napravi ozbiljan problem. S druge strane, sebe im nudi i kao rešenje. Istovremeno je, dakle, i piroman i vatrogasac.

Ova igra može postati za njega opasna onda kada se pokaže da nije jedina kredibilna opcija i da nije jedini koji može nešto da garantuje. Tog trenutka akcije će početi dramatično da mu padaju. U slučaju litijuma, odista se čini da je Vučiću važnije da pokaže moć da sprovede projekat od samog rudnika i novca koje će se prihodovati rudarenjem. Naravno, zaradiće vrhuška SNS velike pare od toga, ali oni ionako zarađuju mnogo, više nego što će im litijum, odnosno Rio Tinto doneti. Dakle, najbitnije mu je da važnim akterima u međunarodnoj zajednici pokaže da i dalje ima snagu da im isporuči ono što je njima potrebno.

Logično je da opozicija ekslopatiše temu litijuma za političku borbu, s obzirom na činjenicu da je u pitanju vruća stvar koja uspeva da, kako kažete, mobiliše ljude. No, kako vam se čini, kako se generalno opozicija u tome snalazi?

Objektivno, u pitanju je sklizak teren, nezgodan za, recimo, izgradnju opozicione infrastrukture i jačanje stranke. Tema automatski uz sebe nosi preveliku dozu populizma, a populizam odvlači i pasivizira ozbiljne ljude. Koliko god ponekad bio i simpatičan građanima, dugoročno nanosi veliku štetu: ljudi vas više neće smatrati kredibilnim. Mislim tu na budalaste priče o sumpornim kišama i o tome kako će Rio Tinto da zagadi ceo crnomorski bazen. Ako se priča ne uozbilji, oko nje se okupljaju i premoć dobijaju najradikalniji elementi, koji svakako nisu ti koji mogu da vam donesu pobedu na izborima. Uglavnom, ni opoziciji nije lako da upravlja ovim važnim pitanjem. A ono jeste izuzetno važno i ne odnosi se samo na zaštitu životne sredine nego i na strateško opredeljenje Srbije prema novoj energetskoj revoluciji. Morate da imate ozbiljnu politiku koja je razumljiva građanima a istovremeno predstavlja branu populizmu.

Dobar deo opozicije se – da odgovorim na pitanje – ne snalazi najbolje. A to je zato što ponavlja stare greške – traži prečice. Vrlo se lako zakači na populizam umesto da nudi argumentovane i promišljene alternative. Čini se, ponekad se previše udvara radikalima, a manje misli na većinu građana. Radikale nikada nećete zadovoljiti, a verujem da većina onih žitelja ove zemlje koji su protiv rudnika, odnosno koji se plaše posledica projekta “Jadar” – mnogo više veruje ozbiljnim i kredibilnim političarima nego šezdesetosmaškim revolucionarima koji galame i prave barikade.

Čini se da se opozicija ne snalazi baš najbolje kada u ovom, opozicionom ili nezavisnom, nazovimo ga kako god, javnom mnjenju na površinu izbiju najrazličitije histerije. Često im se podilazi, ide se linijom manjeg otpora… U ovom slučaju mogu da dođu i u konflikt sa Zapadom, što baš i nije prepametno…

Mislim da sada odnos opozicije sa Zapadom nije ključno pitanje, između ostalog zato što je ono što pod Zapadom podrazumevamo izuzetno heterogena grupa interesa i vrednosti. Mnogo je važnije da pokažete građanima da ste ozbiljni, da imate plan i ideje. Ako ovaj projekat ne valja, da ponudite alternativu.

Da sam na mestu opozicionih političara, litijumsku temu bih iskoristio za priču o srušenim institucijama, ukazujući na to koliko su one važne i koliko njihovo nepostojanje može da ugrozi i život i bezbednost. Proširio bih priču, nije u pitanju samo rudnik litijuma, imamo istočnu Srbiju koja je potpuno devastirana, u Smederevu se planira izgradnja rafinerije… Dakle, akcenat bi bio: ništa što se gradi u Srbiji ne podleže pravilima i kontroli nadležnih institucija pošto su one razorene, odnosno prepuštene partijskoj volji i sumnjivim dogovorima van očiju javnosti. S tim je naravno povezana i enormna korupcija. Svidela mi se izjava Vladimira Pajića iz PSG – mi se ne borimo protiv periodnog sistema elemenata nego protiv Vučićevog sistema. Nije problem jedan od elemenata iz periodnog sistema – problem je sistem u Srbiji koji je napravljen da služi jednom čoveku. Zbog toga, kakav god da se veliki projekat sprovodi u zemlji, on treba s punim pravom da izazove veliku brigu građana.

Kada smo kod prečica, hajde da prokomentarišemo i jednu neobičnu vest. Stranka slobode i pravde, koja je bojkotovala junske izbore, odjednom, u kontekstu litijumskih “gibanja”, traži da se raspišu novi izbori…

Mislim da je u pitanju nepromišljen, ishitren potez koji se uklapa u ono o čemu smo razgovarali – opozicioni političari suviše često idu linijom manjeg otpora i skloni su improvizaciji. Prvo što nekome može da padne na pamet je – u zemlji se nešto krupno dogodilo, obnovljen je projekat “Jadar”, to je uzrokovalo proteste građana, hajde da idemo na izbore. Ali trebalo je stati na loptu i malo razmisliti kakve sve konsekvence ovaj poziv ima.

Već dugo opozicija kuburi sa odsustvom planiranja. Ne znam iz kog razloga, opozicione stranke pojedinačno i skupno retko gledaju unapred. Ništa novo neću reći, ali neophodno je imati strategiju, postaviti jasne ciljeve i definisati mehanizme kako do tih ciljeva doći. Stalne reakcije na dnevnom nivou, izletanje sa velikim predlozima bez dostatnog promišljanja, a da ne pominjem i bez konsultovanja sa drugim opozicionim akterima – definitivno nije dobar put. Nadam se da će se u budućnosti te stvari korigovati.

Posle proleća, koje je dovelo do rastakanja jedva okupljene opozicije po svim šavovima, šta se može očekivati za “vrelu političku jesen”? Nekakvo restrukturiranje opozicione scene?

Opoziciona scena je od 2012. u neprestanom restrukturiranju. Ne verujem da će se taj proces završiti u dogledno vreme, a možda to i nije baš tako loše. Često smo fatalisti, pa posle svakih izbora i opozicionih svađa kažemo da je stvar propala, a onda se pokaže da baš i nije tako. Dese se, recimo, skoro neverovatno masovne demonstracije, pokaže se da ipak postoji veliki društveni potencijal za otpor autoritarnom sistemu. Političke stranke nisu dovoljno izgrađene da bi taj otpor prihvatile i artikulisale. Da budemo iskreni, nije to samo njihova krivica – Vučić 12 godina uništava i politiku kao takvu i političke stranke posebno.

Opoziciji ide u prilog to što se stvari veoma brzo dešavaju i menjaju. Veoma brzo će se svađa oko bojkota beogradskih izbora zaboraviti, kao što su se uostalom zaboravile i sve prepirke oko bojkota izbora 2020. godine. Ima dovoljno vremena i prostora da se naprave novi savezi, neke jače, možda “programskije” koalicije. Da se opozicija konsoliduje. Zavisi to i od opozicije i njihove spremnosti, ali i od pritiska građana koji valjda neće nasesti na ispraznu i apsurdnu priču koja kaže da iz političkih borbi treba isključiti političke stranke. Građani, naprotiv, treba da pritisnu opozicione partije da budu što jače, organizovanije i ozbiljnije.

Govorili smo o tome da značajan broj građana baštini autokratsku kulturu i da im vrednosti koja opozicija promoviše, kao što su izgrađen demokratski sistem, podela vlasti, sloboda medija, nezavisne institucije – ne znače mnogo. Kakve bi poruke opozicija trebalo da šalje, kako kažete, mekom biračkom telu naprednjaka?

Komunikacija sa građanima opoziciji ne ide baš najbolje. To opet povezujem sa nedostatkom strategije, koja je važna na svakom pa i na političkom tržištu. Prvo se planira koji su ciljevi i kome se obraćate, kojoj ciljnoj grupi, i kakve im poruke šaljete, kako da im “prodate” to što želite. Naravno, ne možete i ne smete da odustanete od sopstvenih vrednosti, od zalaganja za demokratski poredak, nezavisne institucije, slobodu govora i mišljenja… Na kraju, zalaganjem za ove vrednosti – vi edukujete građane. To vam daje vrednosnu podlogu, na osnovu koje će vas ljudi doživljavati kao kredibilne političare. Šaljete i poruku da se držite principa i da niste tu samo zbog para i privilegija. Čak i ako ne drže do vaših vrednosti, građani poštuju principijelnost.

Sasvim je druga stvar kako plasirate poruke i koje su vaše ključne političke teme. Kad god sednem s nekim na kafu, tema svakodnevnih poskupljenja svega i svačega nametne se sama po sebi. To je nešto što svakoga od nas dotiče. Meni je šokantno da poskupljenja nikada ili skoro nikada nisu tema opozicije, čak ni u kampanji. To je pokazatelj da se negde ozbiljno maši. I mekom biračkom telu naprednjaka, ali i svim građanima, morate da prilazite tako da oni shvate da ste svesni njihovih problema. Kada vide da znate za njihove probleme sa, recimo, poskupljenjem, onda će vas gledati drugim očima.

Naravno, sve je to kompleksnije nego što zvuči kada ovako izgovorim, ali je istovremeno sigurno da opozicija mora imati ozbiljan plan kako pristupiti građanima, koje su joj ciljne grupe i kako im pristupiti, kako rekoh. To nije nikakva posebna mudrost, to piše u svakom udžbeniku političkog marketinga. Brine me to što u opozicionoj politici nema, ili bar nema u dovoljnoj meri, temeljnih elemenata političkog delovanja.

Na kraju, šta možemo zaključiti iz prethodna dva izborna ciklusa, ali i ukupnog opozicionog delovanja za Vučićevog vakta? Da li ujedinjenje celokupne opozicije bez obzira na ideološke razlike može dati dobre rezultate? Videli smo da to u Novom Sadu u junu nije imalo očekivanog efekta, čak se čini da su građani ujedinjenje na neki način kaznili. S druge strane, govorili smo u uspehu partijskog i ideološkog konglomerata pod imenom DOS devedesetih. Uglavnom, koja bi po vama bila najefikasnija forma borbe protiv Vučićevog režima?

Ne treba zaboraviti da smo i u drugom veku i drugom milenijumu u odnosu na devedesete, pa je uvek teško, nekad čak i neumesno, praviti paralele sa tim vremenom. Treba, naravno, učiti na istorijskom iskustvu, ali setimo se da ni DOS tada nije ujedinio celokupnu opoziciju: najveća opoziciona partija ostala je van ove koalicije.

Ujedinjenje celokupne opozicije, pogotovo ako u nju ulaze i ekstremi, i teoretski a još više praktično – veoma je težak posao. Čak i da zaključite da takvo ujedinjenje ima smisla, a ja nisam siguran da ima, treba uložiti neverovatno veliku energiju u menadžerisanje međusobnih odnosa. I onda opet dolazite u situaciju da se skoro isključivo bavite sobom umesto građanima. Dakle, u pitanju je veliki problem i kada se gleda samo sa praktično-tehničke strane. Ipak, politika je delatnost koja je vibrantna. Odlučili smo se za ovo rešenje i to je rešenje za vjeke vjekova – to ne ide. Odnosi i konteksti se menjaju, u današnjem svetu brzo i drastično. Morate da se prilagođavate od situacije do situacije. Recimo, bojkot izbora je samo metoda borbe. U jednom trenutku ona može biti dobra i efikasna, a već u drugom – besmislena. A stvar ne zavisi samo od vremenskog konteksta nego se razlikuje i od grada do grada, od opštine do opštine. Nije svuda isti stepen nezadovoljstva, niti ista politička situacija i scena. Dakle, nema jedinstvenog recepta, ali ako bih baš morao da se generalno opredelim, nikada ne bih išao za tim da se svi po svaku cenu objedine. Na kraju, morate da stavite i crvene linije i zbog toga da biste građanima pokazali da ste principijelni i da nećete baš sa svakim da sarađujete.