Populistička patetika kao zamena za reforme

Sudeći po učestalosti javljanja za riječ u Skupštini Srbije, po broju postavljenih poslaničkih pitanja, pokrenutih parlamentarnih inicijativa, napisanih reagovanja i saopštenja, nema sumnje da je predsjednik Nove stranke Zoran Živković veoma ozbiljno shvatio svoju ulogu poslanika u srpskom parlamentu. Pored Borka Stefanovića iz Demokratske stranke i svog partijskog zamjenika Vladimira Pavićevića, Živković je možda jedini opozicioni predstavnik koji je uvijek spreman da protiv ogromne vojske vladajuće većine upotrebi i tešku verbalnu artiljeriju. Nerijetko i pretešku… Predsjednik Nove stranke ne slaže se sa ovakvim ocjenama. Umjesto da koristi eufemizme, stvari, kaže, više voli da nazove pravim imenom. Doduše, ta „prava imena“ najčešće upućuje na adresu premijera Aleksandra Vučića koji, po Živkovićevoj ocjeni, uglavnom vodi politiku „na nervnoj bazi“.

„Prošlonedeljna konferencija za novinare Aleksandra Vučića, sazvana bez ikakvog ozbiljnijeg povoda i završena bez bilo kakvog ozbiljnog zaključka, najbolja je ilustracija politike na nervnoj bazi, koju u kontinuitetu vodi aktuelni premijer Srbije. Naime, odgovarajući na navodni demarš EU, Vučić je organizovao novu spasilačku misiju, kako bi građanima pokazao da je, „ne savijajući se kako vetar duva“, u stanju da reši i najteže probleme sa kojima se Srbija svakodnevno suočava“ – kaže Zoran Živković. „Bespredmetno je, pritom, naglašavati da su pre pojavljivanja radikalsko-naprednjačkog deus ex machina, dramsku napetost lakrdije sa temom „napad Brisela na hrabrog srpskog premijera“, uredno obavili mediji pod Vučićevom kontrolom“.

„VREME„: Zašto kažete da je poslednje obraćanje premijera Vučića završeno bez ikakvog ozbiljnog zaključka?

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Na toj konferenciji za novinare čuli ste nešto ozbiljno?

Čula je Demokratska stranka, na primjer; njen potpredsjednik, Goran Ješić, poručio je da premijeru „skida kapu“ zbog njegove izbalansirane politike prema Rusiji i EU.

Niti je Srbija sa ovakvom vlašću sposobna da vodi izbalansiranu spoljnu politiku, niti je u situaciji da u bilo kom smislu ugrozi poziciju EU u odnosu na Rusiju. Dakle, ponavljam: i ta poslednja odigrana predstava posledica je Vučićevog vođenja politike na nervnoj bazi.

Dobro, šta vam to znači?

To znači da kada je Vučić u lošem raspoloženju, onda je Srbija na ivici ambisa; kada je dobre volje, svi moramo biti ne samo srećni nego i euforični. Uostalom, posle Borisa Tadića, ko se to još na javnoj sceni na taj način u sve razume: od Crvene zvezde do doktorske disertacije dr Nebojše Stefanovića? Ko sve kontroliše, ko sve komentariše, ko se meša u sve i svašta? Zašto, recimo, Vučić odgovara na ed–memoar EU?

Ko bi trebalo da odgovara?

Šef diplomatije, Ivica Dačić; to je njegov posao. Ali, ne! Čovek naprosto uživa u svojim lošim operetskim predstavama u kojima se uporno pojavljuje u ulozi portparola Vlade Srbije.

Povodom stotinu dana Vlade premijera Aleksandra Vučića…

Stotinu?! Te dve godine i tri meseca Vlade predstavljaju duže od osam stotina dana velikih obećanja i nikakvih rezultata. Jer, šta se to konkretno dobro ovde dogodilo? Je li bilo neke promene u sferi ekonomske politike? Je li stigla bilo koja ozbiljna investicija? Šta je to što bi prosečnu srpsku porodicu moglo da uveri u to da će sa Vučićem na čelu Vlade živeti bolje? Evo, setite se: na početku novog mandata Vučić je građanima rekao da će do kraja 2015. biti teško, ali da će nakon toga procvetati hiljadu cvetova; nekoliko meseci kasnije, bez ikakvog prethodnog izvinjenja zbog toga što ih je ponovo prevario, Vučić kaže da boljeg života neće biti 2015, ali hoće 2016. Pa, ko preživi! I ko onda više u to da veruje?!

Građani.

Koji građani? Mislite da građani i dalje veruju Vladi koja je do sada promenila čak trideset i jednog ministra?! Na svojim mestima ostali su Nikola Selaković i Rasim-večni-Ljajić, kao jedini čovek kome je pošlo za rukom da bude prihvatljiv svim politikama, svim vladama i, osim meni, svim premijerima od 5. oktobra do danas. U pojedinim ministarstvima ljudi su menjani po četiri, pet puta, što ukazuje na haos, na vanredno stanje u kome Vučić jedino može da funkcioniše, koje konstantno proizvodi, a zbog čega se građani ove zemlje s pravom osećaju krajnje nesigurno.

Ali, premijer Vučić građane uvjerava da mogu biti potpuno „mirni i spokojni„; Srbija je, kaže, na dobrom putu.

Mogu da budu mirni, zato što sami teško mogu bilo šta da promene. A spokojni? Pre bih rekao da uz ovaj režim građani lako mogu da budu – pokojni. Možda donekle i opravdano, deo njih imao je visoka očekivanja, verovao u Vučića-čudotvorca koji će uspeti da od ničega napravi nešto. Nažalost, ti ljudi ubrzo su shvatili da su prevareni i da demagoška, populistička patetika ne može biti zamena za obećane reforme. I to na isti onaj način na koji današnji Vučićev julovski i ostali stranački otpad ne može biti zamena za kompetentne ljude od autoriteta koji bi bili u stanju da iznesu teret teških reformi neophodnih Srbiji u ovom momentu. A od kojih, naravno, nema ništa. Jer, šta je sa izmenama Zakona o radu? Sa izmenama poreskih zakona? Šta je sa nerealnim obećanjima datim tokom poslednje predizborne kampanje o tome da penzije neće biti smanjene ni za cent? Ništa! Umesto obećanog, Vučić danas građanima nudi novi skeč na nivou Kursadžija u kome, bez mnogo problema, žrtvuje svog toliko hvaljenog ministra, „genija“ Lazara Krstića, navodno samo zbog toga što je ovaj tražio da penzije budu smanjene za dvadeset procenata. Bio je to prvi deo demagoške licitacije, prvi deo petparačkog skeča za čiji nastavak je neophodan novi kursadžijski dramski zaplet.

Koji zaplet? Mislite na to da ministar Dušan Vujović traži smanjenje penzija za petnaest procenata?

A dobri Vučić za samo deset.

Vi kao da sumnjate u to da premijer ima meko srce?

Bilo bi dobro kada bi čvrstina i mekoća srca ili nekog drugog organa mogla da utiče na ekonomsku situaciju zemlje. Nažalost, takva kauzalna veza nepoznata je modernoj ekonomskoj nauci… Ali, vratimo se ozbiljnim temama. Kada sam, pre godinu dana, jedini počeo da govorim o štetnom ugovoru sa Etihadom…

Govorio je i Saša Radulović.

Jeste, ali tek onda kada je isteran iz Vučićeve vlade. Doduše, to sada nije važno; mnogo je važnije da su, pored Nove stranke, i neki drugi ljudi i mediji kakav je nedeljnik „Vreme“, otvorili temu štetnih ugovora potpisivanih tokom proteklih osam stotina dana ove vlade. U tom smislu, verujem da se sećate da je ugovor sa Etihadom navodno potpisan sa ciljem da se od srpske avio-kompanije napravi najbolja avio-kompanija na Balkanu. Nažalost, iz pre nekoliko dana objavljenog ugovora ne vidi se ni kako, ni na koji način, ni čijim sredstvima. A to samo znači da je ugovor koji je pokazao Aleksandar Vučić – koješta.

Zašto?

Zato što se i dalje ne zna ništa! Naime, na jednoj u nizu „spektakularnih“ konferencija za novinare, održanoj takođe na nervnoj bazi, umesto relevantnih podataka, Vučić je javnost obavestio da će devet starih aviona Er Srbije biti zamenjeno sa devet polovnih; da je promet kompanije porastao za osamdeset procenata, ali ne i da su taj „rast“ zapravo subvencionisali poreski obveznici ove zemlje koji, makar većina njih, nažalost, nikada u životu nisu ni imali priliku da sednu u avion. Najzad, izvinite, koji je to ugovor Vučić pokazao: onaj potpisan u julu 2013. ili drugi, sklopljen godinu dana kasnije? Naravno, reč je o ovom drugom, što samo dokazuje da premijer nešto skriva i da, očito, za to ima debeo razlog. Pritom, dokument kojim je mahao na konferenciji za novinare nije pokazao u celosti: izostavio je njegov najvažniji deo iz koga je trebalo da bude jasno ko to sve plaća. Dakle, nismo videli biznis plan. Zašto? Sigurno ne zato što je ugovor sa Etihadom dobar i što je u interesu države Srbije.

Nego?

Možda zbog toga što bi mnogi shvatili da bi, ulažući svojih pola milijarde dolara, Srbija već sutra mogla da dobije open sky za Evropu i Ameriku, i to sa sletanjem, ako ne za JFK, onda sigurno na La Gvardiju, jedan od manjih njujorških aerodroma. Što smo mi, inače, imali.

Vaša i vlada Zorana Đinđića?

Tako je. I sam Vučić je priznao da je 2003. JAT poslovao bez gubitaka. Što nije sasvim tačno, budući da su u to vreme gubici na godišnjem nivou bili 300.000 evra. Već sledeće godine, stotinu puta više. U svakom slučaju, te 2003. u saradnji sa uzbekistanskom avio-kompanijom, sa surčinskog aerodroma, četiri puta nedeljno, leteli su avioni na relaciji Beograd–Njujork. Direktno! Cena karte u jednom pravcu iznosila je 320 evra. E, sada, uprkos brojnim najavama i obećanjima, tog leta, nažalost, danas nema, što Vučiću i njegovim obožavaocima ne smeta da takvog predsednika Vlade Srbije i dalje upoređuju sa Zoranom Đinđićem.

Kako vam to izgleda?

U svojoj političkoj nezrelosti, možda su se oni koji danas Vučića upoređuju sa Zoranom Đinđićem jedno vreme zaista nadali da će mu na taj način dati vetar u leđa, da će ga okuražiti i podstaći da se transformiše u reformatora. Međutim, veoma brzo su shvatili da je reč o pogrešnoj proceni i da od tog posla nema ništa. Sa druge strane, sam Vučić ne odustaje od tih poređenja, trudeći se da se javnosti predstavi kao nekakav hibrid Zorana Đinđića i Vladimira Putina. Hoću da kažem da u svom izokrenutom ogledalu Vučić sigurno sebe sa jedne strane vidi kao reformatora, a sa druge kao čoveka čvrste ruke koji donosi važne državničke odluke. Naravno da ni jednom ni drugom svom uzoru Vučić nije ni do članaka. Upravo zato ti pokušaji deluju groteskno i bolesno. Ipak, najbolesnije od svega deluje kada mediji pod Vučićevom kontrolom objave kako će „kabinet predsednika Vlade Srbije formirati komisiju koja će ispitati političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića“.

Zašto je to najbolesnije?

Najbolje da vam pročitam…

„…Pažinu je poklonio kola. Doktoru Risoviću je dao golfa, doktoru Lončaru stan. Oni su radili u Urgentnom centru. Taj Lončar je učestvovao u ubistvu kada su pucali na Božovića. Taj Božović je preživeo atentat pa je Spasojević rekao Risoviću da to završi. Na kraju je to uradio Lončar, ubrizgao mu neku injekciju u infuziju. Gumar je dobio stan. I Šare i Leo. Dušan je rekao kako Legija ‘neće da se otvori’ čak ni za pripadnike JSO-a, pa on mora sve da plaća. Dolazili su u ‘Šilerovu’ Ceca Ražnatović, pa Lukas, Džej. Ceci je dao milion evra za neki klub, a ja sam doneo njenoj kumi 250.000 evra…“

„Proces KP 5/03 – ubistvo Zorana Đinđića“; druga knjiga, str. 263; autori Dorotea Čarnić i Aleksandar Petrović.

Izvod iz sudskog svjedočenja svjedoka saradnika, Dejana Milenkovića Bagzija?

Tako je. Pročitao sam vam deo njegove izjave date pred Specijalnim sudom u Beogradu 23. novembra 2006, tokom suđenja zemunskom klanu za ubistvo Zorana Đinđića. Reč je o onom istom Bagziju na osnovu čijeg je iskaza Specijalni sud Đinđićeve ubice osudio na višedecenijsku robiju. Bagzi je, dakle, svedok kome taj sud veruje. Zbog čega je to važno? Zbog toga što je Bagzi tokom istog suđenja 2006. rekao i da je doktor zemunskog klana i prijatelj Dušana Spasojevića Šiptara, Zlatibor Lončar, imao zadatak da u Urgentnom centru onima koji su nekako uspevali da se izvuku iz kandži Zemunaca ubrizga smrtonosnu injekciju. Zanimljivo, ministar Lončar je, kažu, među tim svojim prijateljima bio je poznat po „hipokratovskom“ nadimku: doktor Smrt.

Kada je u Skupštini Srbije predstavljao svoju vladu, premijera Vučića pitao sam da li su mu poznati navedeni podaci. Zgrožen, rekao je da to govori više o meni nego o njegovom ministru zdravlja.

Šta to znači?

Ništa! Doduše, kao ni od Vučiča, pravi odgovor na to pitanje nisam dobio ni od nadležnog tužioca, koji bi, na osnovu Milenkovićevog svedočenja, odavno trebalo da je pokrenuo istragu… Je li vam sada jasno zašto je vest o „Vučićevoj komisiji“ koja bi se bavila istragom političke pozadine ubistva Zorana Đinđića – bolesna?!

Bolje da se vratimo „lakšim temama„… Po vašem mišljenju, hoće li Srbija do kraja godine otvoriti poglavlja 32 i 35, kako je bilo najavljeno?

To zavisi pre svega od očekivanja koja EU ima od Aleksandra Vučića, a koja se odnose na operacionalizaciju Briselskog sporazuma; konkretno, na to da sud u Kosovskoj Mitrovici postane deo pravosudnog sistema nezavisne države Kosovo. Ako se u narednih nekoliko meseci tako nešto dogodi, Beograd može da očekuje napredak u pregovorima o priključenju EU; u suprotnom, poglavlja o kojima ste govorili neće biti otvorena. Međutim, bez obzira na eventualno otvaranje poglavlja, građani Srbije od ove vlade ne mogu da očekuju ništa dobro, što će biti jasno u roku od šest do devet meseci, kada će se većina građana, čak i glasača Srpske napredne stranke, otrezniti i konačno shvatiti da je Vučić zapravo samo srpska replika crnogorskog lažnog cara Ščepana Malog.

Kako to o čemu govorite ne vidi i šef njemačke diplomatije, Frank Valter Štajnmajer, koji kaže kako je impresioniran dosadašnjim reformama u Srbiji?

Da, ali Štajnmajerova šefica, kancelarka Angela Merkel, govoreći o reformama koje sprovode države zapadnog Balkana, kaže kako se, ako i postoje, one odvijaju „tempom puža“. A impresije šefa nemačke diplomatije… Na sličan način su 1995, 1996. gotovo svi evropski i američki Štajnmajerovi prethodnici opisivali „reforme“ čoveka koga su tih godina nazivali „garantom mira i stabilnosti na Balkanu“. Valjda ne moram da vas podsećam na to šta se, samo nekoliko godina kasnije, dogodilo sa Slobodanom Miloševićem.

Šta hoćete da kažete?

Hoću da kažem da bi taj diplomatski jezik valjalo veoma pažljivo čitati; ne bukvalno i ne na prvu loptu. Jer svi veoma dobro znamo da će on biti dramatično promenjen ukoliko se američki i evropski zvaničnici uvere da stvari ne idu u pravcu u kome je Vučić Briselu obećao da će ići. A to, na Vučićevu žalost, tada neće moći da prikriju mediji pod njegovom kontrolom.

Premijer Vučić kontroliše medije u Srbiji?! Ma, otkud vam to?

Da, da, otkud to… Doduše, način na koji Vučić danas kontroliše štampu razlikuje se od načina na koji je to devedesetih činio Slobodan Milošević.

U čemu je razlika?

U Miloševićevo doba novinari su ubijani; danas Vučić štampu kontroliše na sofisticiraniji način, onako kako je to činio i Boris Tadić: dakle, oglašavanjem i reklamnim TV-blokovima koji se iz budžeta uplaćuju poslušnim medijima. Neposlušni su pod bojkotom. Doduše, ti neposlušni se mogu izbrojati na prste jedne ruke: nedeljnik „Vreme“, „Danas“ i nekoliko slobodnih portala. U ostalima je strogo zabranjena svaka kritika na račun bezgrešnog premijera. Ako se nekada negde nešto u tom smislu i objavi, protiv autora kreće besomučna hajka; tuče se iz svih oružja. Naravno, za to su zaduženi oni koji život pod Vučićem pokušavaju da prikažu kao veseo, ružičast, kul. Baš kao što je to bio i u vreme Mirjane Marković, njene julovske demokratije i blagostanja. Najamnici, izvođači tih prljavih radova i danas su manje-više isti.

Nova stranka i vi konstantno kritikujete Vladu, premijera Aleksandra Vučića, gotovo sve njegove poteze… Ali, šta je sa „drugom stranom„? Gdje je i ko je danas opozicija u Srbiji?

Osim Nove stranke i nadam se većinskih delova Demokratske stranke, Srbija danas praktično nema opoziciju, budući da nekadašnje opozicione partije vreme uglavnom provode klečeći u predvorju kabineta Aleksandra Vučića, a sve u nadi da će im on udeliti malo milosti, neku mrvicu vlasti. Takva opozicija nije potrebna Srbiji.

Kakva opozicija joj je potrebna?

Ujedinjena, odlučna i poštena! Savez svih onih koji veruju da Srbija mora da nastavi put kojim je krenula 2001. godine. Tu pre svega mislim na Novu stranku, zatim na Demokratsku stranku, i to onu koja će biti sposobna da se vrati svojim izvornim principima; mislim na pokrete i grupe okupljene na društvenim mrežama, na delove nevladinog sektora… Samo je u tim političkim snagama ostalo potencijala za stvaranje nove, ozbiljne opozicije, sposobne da u periodu od devet meseci do godinu dana oko sebe okupi veliki broj nezadovoljnih građana i da na pravi način artikuliše njihovo nezadovoljstvo. Srbiji su danas nasušno potrebne nove stranke i nova opozicija.

A novi ljudi?

I novi ljudi. Naravno, u tom budućem savezu mesta će uvek biti i za one koji nisu baš novi, ali koji nemaju razloga da se stide svog prethodnog političkog angažmana… U februaru 2004. prestao sam da se aktivno bavim politikom, a sve u nadi da ću i na taj način napraviti prostor da se na političkoj sceni Srbije pojave „novi ljudi“ koje danas toliko priželjkuje Bojan Pajtić. Ali, šta se dogodilo u tih deset godina? Na vlast su se vratili Miloševićevi omladinci, ti sitni, mali prevaranti naoružani novom retorikom, ali starim načinom razmišljanja i vladanja, starim zabludama, starim populizmom i demagogijom.

Da, ali ti „Miloševićevi omladinci“ nisu pali s neba; došli su posle desetogodišnje vladavine partija koje su nekada činile DOS.

To je tačno. Miloševićeve junoše na vlast je vratio Boris Tadić. I apatija koju građani trenutno osećaju takođe je posledica katastrofalne i konfuzne politike koju je prethodnih godina vodio čovek očito nedorastao funkciji predsednika Srbije i predsednika Demokratske stranke. Ali, pustimo to! Sada je važno građanima reći da ovo što se događa jeste loše, ali ipak nije kraj sveta; da smo, uprkos svemu, u obavezi da tražimo nove motive i novu energiju kako bismo Srbiju vratili na pravi put i do kraja isterali ono što smo započeli 2001. U tom smislu, Nova stranka će srpskoj demokratskoj javnosti uskoro ponuditi platformu sa odgovorima na neke od današnjih dilema i problema. Uostalom, zar zadatak svakog ozbiljnog i odgovornog političara nije ne da ide uz dlaku i povlađuje većinskom raspoloženju vodeći računa samo o svom rejtingu, nego da sledi sopstvenu viziju i da, bez obzira na posledice i rizike koju takav politički angažman nosi, hrabro predvodi društvo, radeći u interesu cele zajednice?!

Srbija je jednom imala takvog političara i, nažalost, znamo kako je on završio.

Ali to ne znači da bi, zbog onoga što se dogodilo 12. marta 2003, trebalo odustati. Naprotiv… Ako bih za trenutak sebi dozvolio da uđem u neke nedozvoljene sfere, rekao bih da bi, kao velika ličnost i veliki lider, Zoran Đinđić tamo negde mogao biti spokojan ako bi znao da je njegova žrtva donela dobro Srbiji. A da li je? Možda je vreme da se suočimo sa istinom i da konačno damo iskren i pošten odgovor na to teško đinđićevsko pitanje.