Ponoćna vlada

„Vi niste normalni, idioti jedni“, poručio je Tomislav Nikolić skupštinskim poslanicima u poslednjim trenucima zasedanja na kome je, u znaku skandala, izabrana nova vlada starog premijera Vojislava Koštunice.

Verbalni šamar Nikolić je kolegama uručio u paketu sa tvrdnjom da je neko u salu uneo pištolj, ali i najavom da će radikali održati obećanje i uzdržati se od opstrukcije, kako bi dopustili da, 25 minuta pre isteka zakonskog roka, Srbija izbegne nove izbore.

Poslednji u nizu skandala koji su pratili celu proceduru ponovnog Koštuničinog dolaska na vlast izbio je zahvaljujući krajnje neobičnom tajmingu akcije potrage za haškim optuženikom Ratkom Mladićem. Potraga usred Beograda, sprovedena baš u danu izbora vlade, zapretila je, nepuna dva sata pre ponoći, prekidom sednice i probijanjem zakonskog roka za formiranje vlade.

Uz mnoštvo međusobnih optužbi za „krivicu“ za akciju potrage za Mladićem (i krivicu za izvinjavanje zbog sprovedene zakonske obaveze potrage za haškim optuženikom), opozicione stranke ipak su odustale od dalje diskusije i omogućile Koštuničinom novom kabinetu da položi zakletvu koju je čitao predsedavajući Milutin Mrkonjić, socijalista i jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića. Time je, deset minuta pre ponoći, omogućen početak svečanog koktela u čast izbora vlade, koji je, nekoliko trenutaka ranije, Aleksandar Vučić uporedio sa „komemoracijom“.

DOGOVOR: Burna nedelja, koja je, uz izvesno zatišje u poslednjim danima, prethodila izboru vlade, otkrila je još neke karte srpske političke elite: tako je reprizni premijer Koštunica, uz još jednu demonstraciju izuzetne političke veštine, i na delu pokazao da može da sarađuje sa svakim (sem sa LDP-om) i na vlasti se očuva bez obzira na popularnost među biračima (koja je, prema neobjavljenom istraživanju javnog mnjenja i njemu, kao i drugim pregovaračima o formiranju vlade, u poslednje vreme drastično opala).

S druge strane, Demokratska stranka Borisa Tadića formirala je koaliciju sa partijom koja je upravo dokazala da može da sarađuje sa svima (osim sa LDP-om), a celonoćna sednica predsedništva stranke, na kojoj je raspravljano o raspodeli ministarskih funkcija, odlično je „legla“ na široko rasprostranjene priče o dubokom rascepu u toj partiji, do koga je doveo dogovor da se Koštunici ponovo poveri premijerski mandat.

Koalicioni dogovor, postignut u prošli petak kasno uveče, samo tri dana nakon što je izbor Nikolića na poziciju predsednika Skupštine izazvao dramatična predviđanja dela srpske javnosti ali i evropska upozorenja i pritiske, osim opstanka Koštunice na funkciji, doveo je do formiranja glomaznije vlade od prethodne (22 umesto 17 ministarstava). I sve to uz brojčanu nadmoć kadrova DS-a, već viđenu „feudalizaciju“ resora (jedno ministarstvo – jedna stranka), nekoliko novih lica i rokadu „proverenih kadrova“ davinčijevskih sposobnosti (iz ministarstva energetike u ministarstvo vera, od državne uprave do prosvete itd.). Problem koji je bio jedna od ključnih prepreka u gotovo četvoromesečnom natezanju oko formiranja vlade – funkcija direktora Bezbednosno informativne agencije, rešen je tako što – nije rešen. Dogovor o (navodnoj?) nestranačkoj ličnosti kojoj će biti povereno rukovođenje tim osetljivim sektorom, prema Tadićevim rečima, trebalo bi da se postigne tek za mesec dana.

Teško da će se pripadnici dve škole mišljenja usaglasiti u proceni da li je izbor Nikolića za najkratkotrajnijeg predsednika Skupštine u istoriji bio deo plana koji je unapred podrazumevao drugačiji ishod (zastrašiti birače radikalima, da bi lakše prugutali ustupke u formiranju vlade tzv. demokratskog bloka) ili je Koštunica zaista mislio da krene drugim putem, sa koga ga je skrenula oštra reakcija domaće i strane javnosti – naročito nakon Nikolićevog ekspertskog pravnog tumačenja mogućnosti uvođenja vanrednog stanja (izbori, koji su nakon njegovog izbora na funkciju predsednika Skupštine izgledali kao vrlo verovatna varijanta, prema Nikolićevom tumačenju, mogli bi biti odloženi ako parlament, na predlog vlade, proglasi vanredno stanje zbog Kosova). Stepen nepouzdanosti informacija o svemu što se iza kulisa tih dana dešavalo, možda najbolje oslikava već legendarna izjava Miloša Aligrudića, ambicioznog šefa poslaničke grupe DSS-a, doduše data nekoliko dana ranije: „To da li sam ja lično učestvovao u pregovorima… To ne znam!“

OSTAVKA: Da pojačane glasine o nastavku pregovora stranaka tzv. demokratskog bloka koje su krenule odmah nakon Nikolićeve najave mogućnosti uvođenja vanrednog stanja nisu puka izmišljotina, pokazalo se u četvrtak 10. maja, kada je DS, nakon višečasovne sednice Predsedništva stranke, saopštio da nastavlja pregovore sa narodnjačkom koalicijom i G17 plus. Istog dana kasno uveče sreli su se Tadić i Koštunica i za dva sata postugli dogovor, koji je, potom, satima i do duboko u noć dodatno usaglašavan na trojnom sastanku kome se priključio i Mlađan Dinkić. U petak ujutro, Koštunica, a potom i njegov izaslanik, počeli su, u razgovorima sa Nikolićem, da ispunjavaju i uslov G17 plus za ulazak u vladu: uklanjanje zamenika šefa radikala sa funkcije predsednika parlamenta. A u petak uveče, posle zvaničnog Tadićevog obaveštenja da je većina za formiranje vlade postignuta, Nikolić je zakazao sednicu Skupštine u najkraćem zakonskom roku, sa početkom u subotu uveče (iako Skupština, prema poslovniku, zaseda od utorka do petka, na šta je, legalistički, mogao da se pozove).

Ipak, iako je objavio da će podneti ostavku, Nikolić je zahtevao da se otvori rasprava o razlozima zbog kojih je ista poslanička grupa koja je odigrala ključnu ulogu u njegovom izboru (DSS) za svega tri dana došla do zaključka da za Srbiju nije dobro da on bude na tako visokoj državnoj funkciji. Tako su građani Srbije obradovani još jednom živopisnom noćnom sednicom, tokom koje su mogli da čuju Nikolićevo zaklinjanje, i odgovarajuću potvrdu Ivice Dačića, predsednika socijalista, da je čelnik radikala od Koštunice bio dobio obećanje da će funkciju predsednika Skupštine obavljati i u slučaju da bude postignut dogovor o vladi tzv. demokratskog bloka. Prema Nikolićevoj tvrdnji, Koštuničino obrazloženje, dato kroz usta ovlašćenog izaslanika, bilo je da će „Tadić izdati Kosovo“, da će se vlada tada raspasti, „ali ćemo imati Skupštinu koja neće dozvoliti da se izdaja sprovede u delo“.

Raspravu je, kako je i najavio, okončao Nikolić onda kad je sam tako odlučio – u nedelju kasno po podne, podnevši ostavku uz poruku kolegama: „I sada me je sramota što sam nekima od vas bio predsednik Skupštine.“ Zahvaljujući odluci da se izbor novog predsednika parlamenta (predložen je Oliver Dulić iz DS-a) odloži nakon usvajanja zakona o ministarstvima i izbora vlade, satnici koju su ugovorili šefovi poslaničkih grupa i odluci opozicije da ne opstruira sednicu, stvoreni su uslovi da Koštunica, u foto-finišu i u skandaloznoj atmosferi, dâ drugu premijersku zakletvu. („Ova vlada biće oktroisana dobrom voljom poslanika opozicije“, ocenio je socijalista Dušan Bajatović.)

KRITIKE: Iako nije iskoristila mogućnost da opstruira izbor vlade, opozicija, međutim, nije bila škrta u kritikama, kako dogovorenog spiska resora tako i personalnih rešenja za prve ljude ministarstava. Tako su radikali dobili priliku da novoj vladajućoj koaliciji pridikuju zbog činjenice da, uprkos povećanom broju ministarstava, Srbija više nema ministarstvo za nacionalne manjine i ljudska prava. Poslanici SRS-a posebno su se sladili osvrtima na lik i delo Mlađana Dinkića: „Na osnovu nadležnosti i ingerencija pojedinih ministarstava lako ćete zaključiti ko se nalazi na čelu kog ministarstva, a na osnovu amandmana pojedinih vladajućih stranaka možete da vidite koliko se daleko išlo u sukobima, svađama i preganjanjima tri političke stranke, šta će kome da pripadne i ko će veći deo kolača da uzme“, tvrdio je Aleksandar Vučić i kao primer naveo činjenicu da „iz nadležnosti Ministarstva za trgovinu i turizam predstavnici jedne vladajuće stranke hoće da izbace nadležnosti za javna skijališta i da nadležnost za javna skijališta vrate u ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj“ (na čijem čelu će biti Dinkić“).

Sa drugog opozicionog pola političkog spektra Srbije, stigle su drugačije kritike. Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije, kritikovao je zakon o ministarstvima zbog velikog broja resora koji predviđa („Ako od društva u tranziciji tražimo da štedi, moramo biti spremni da stežemo kaiš i države koja to traži od svoga društva“) i zbog činjenice da čak ni tolika vlada nema ministarstvo za evropske integracije, niti su, prema njegovim rečima, poslovi vezani za evropske integracije predviđeni opisom nadležnosti budućih ministarstava. „Kršenjem načela efikasnosti, kršenjem načela ekonomičnosti, nametanjem pogrešnog prioriteta kroz formiranje ministarstva za Kosovo i Metohiju, marginalizovanjem suštinske potrebe i jedinog jasnog prioriteta našeg društva, a to je posao evropskih integracija, ovaj zakon o vladi je sebe diskvalifikovao u meri u kojoj niko od nas ne može očekivati da ga podržimo“, rekao je Jovanović.

Valjda zbog straha da bi diskusijama mogli ugroziti trku sa vremenom u koju se nova vladajuća koalicija upustila postizanjem dogovora u cajtnotu (ili zbog samouverenosti bazirane na činjenici da je obezbeđena glasačka mašina za usvajanje predloga), predlagači zakona o ministarstvima nisu se previše trudili da na kritike odgovore. Ipak, u skupštinskim hodnicima nije bilo nagoveštaja da postoji ozbiljan strah da bi ceo poduhvat izbora vlade „u pet do 12“ mogao propasti. Glavna tema tokom vikenda i u ponedeljak bila su nagađanja o podeli ministarskih funkcija sa kvote DS-a, koji je svoju odluku saopštio tek u danu izbora vlade, a najčešće se pominjalo ime Božidara Đelića, kandidata DS-a za premijera, koji je, prema tvrdnjama raznih izvora, ozbiljno razmišljao da li da prihvati potpredsedničku funkciju koja mu je ponuđena. U nagađanjima o trajanju vlade formirane nakon višemesečnih pregovora i razmenjivanja teških međusobnih uvreda novih partnera („Nećemo ulaziti u koaliciju sa izdajnicima i špijunima iz DS-a“, tvrdio je Aligrudić), vlade u kojoj će sedeti dosadašnji ljuti protivnici Dragan Đilas i Velimir Ilić, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić, Dragan Jočić i Dragan Šutanovac, preovlađivale su, čini se, ocene o dugovečnosti, bazirane na stavu da je „vlast najbolji lepak“. Oni koji se nadaju/strahuju da bi vlada mogla prevremeno okončati mandat, kao kritičnu tačku navodili su trenutak donošenja odluke o Kosovu.

(Ne)očekivana drama: Radikalsko-pravosudni igrokaz

(Slika – MALA NOĆNA PANIKA: Vojni samački hotel)

Noć u kojoj se birala srpska vlada bila je ujedno još jedna noć u kojoj su nadležni jurili za Ratkom Mladićem. Mesto događaja bila je Vojna ustanova Dedinje u kojoj su već petnaestak godina smešteni veterani nedavnih ratova, a sve je ličilo na već mnogo puta viđene scene hapšenja: vojna policija, džipovi, novinari i obavezni branioci s megafonima. Kao i mnogo puta do sada, nedostajao je jedino glavni glumac…

Nepunih petnaestak minuta pošto je Aleksandar Vučić sa skupštinske govornice uzviknuo kako je u toku hapšenje Ratka Mladića, u zabačenom delu Deligradske ulice koji poznaje retko koji stanovnik Beograda, nastala je prilična gužva. Tog utorka 15. maja, oko 21 čas, bilo je tu novinara koji bazaju po šumarcima oko Kliničkog centra Srbije, taksista koji traže „nekakav hotel“, desetak TV ekipa koje se javljaju redakcijama u pokušajima da se snađu, fotoreportera na motorima… Kako je u međuvremenu stigla izjava Rasima Ljajića koji je potvrdio da je u pitanju „provera jednog hotela na osnovu informacije da bi u njemu mogao da bude Ratko Mladić“, čitava stvar na trenutak je počela da liči na ozbiljnu akciju koja neće ličiti na „noć kada nismo hapsili Mladića“ u februaru 2006.

Ipak, ispred Vojne ustanove Dedinje u Deligradskoj ulici 40A zapravo se nije dešavalo ništa spektakularno: trojica vojnih policajaca legitimišu one koji ulaze i izlaze iz zgrade, dvojica „običnih“ policajaca stoje kao skriveni u mraku, a novinarske ekipe sa uključenim reflektorima čekaju da se desi NEŠTO. Dok novinari čekaju, sredovečna, relativno doterana gospođa, iz čista mira izvlači megafon iz tašne, objašnjava da je diplomirana istoričarka umetnosti, poziva srpske generale da se ne predaju i na taj način „javlja“ se na svakih 15 minuta….

Od stanara Vojne ustanove, poznate i kao hotel „Deligrad“, uspevamo da saznamo da se vojna policija pojavila tog dana oko 11.30 i da je svakom stanaru uručen sudski nalog za pregled prostorija („Ne, ne, nije to bio nalog za pretres, nije to isto. Dali su nam nalog za pregled. Ja znam, bio sam policajac“, objašnjava jedan stanar). Iako ne žele da preciziraju šta je tačno u nalogu pisalo, stanari ipak konstatuju kako je u pitanju „kriva dojava“ da se u hotelu nalazi Ratko Mladić. „Bili su pristojni, civilizovani, nije bilo nikakvog nasilja. Ušli su, pogledali i izašli“, objašnjava penzionisani policajac koji sobu od devet kvadrata u „Deligradu“ deli sa suprugom i dvoje dece. Gost hotela koji je bio „u poseti jednom ortaku“ kaže da „nema pojma o čemu se radi“ i da je oko 21 čas njegovu posetu prekinula vojna TV ekipa: „Mama tog mog druga me je predstavila, oni su me snimili, a ja sam im mahnuo.“

Inače, hotel „Deligrad“ nekada je bio vojna sanitetska ustanova, ali je posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije postao jedno od mnogih mesta na koja su smešteni vojni i policijski „veterani“. U zgradi, prema nezvaničnim informacijama, živi nekoliko stotina ljudi – neki su smešteni u sobe, neki imaju privilegiju da žive u „stanovima“ (više spojenih soba), a uslovi života prilično su loši. „Na svakom spratu imamo po jedan muški i jedan ženski WC. Pa, gde bi se Ratko baš ovde krio? To je čista glupost“, kaže stanar hotela koji, kao i ostali, odbija da se predstavi.

U 22.05 jedan pripadnik vojne policije obaveštava kolege da „završavamo sve“, posle čega iz dvorišta izlaze četiri vojna i dva policijska poluprazna džipa. Dok upravnik hotela objašnjava novinarima da nije ovlašćen da daje izjave, a urednici svojim ljudima na terenu javljaju da je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić izjavio da „nije pronađena nijedna osoba koju traži Haški tribunal“, uzbuđena je još jedino ona istoričarka umetnosti. U tihoj beogradskoj noći, iz njenog megafona bruji: „Ako slučajno hapsite Ratka Mladića, prokleto vam bilo deveto koleno… Živeo Slobodan Milošević! Večno!“

T. Skrozza