Poniženi i povređeni

Nedavno sam, na seminaru u Stokholmu, slušala švedskog kolegu kako opisuje Švedsku kao „nevoljnog“ Evropljanina. Ako bi jednim pridevom trebalo opisati kakav je Evropljanin Srbija, rekla bih „povređen“. Pokušaću da, u tekstu koji sledi, objasnim zašto.

Srpsko putovanje u Jevropu je, ako kao konačni cilj ovog putovanja razumemo članstvo u Evropskoj uniji, započelo nakon demokratskih promena 2000. Promene nisu značile da je u društvu postojao konsenzus o tome šta nam se to dogodilo tokom devedesetih – želeli su ih i oni koji su se od početka protivili ratovima, i oni koji su postali protivni kada su videli šta su nam doneli, ali i oni koji su priželjkivali njihov drugačiji ishod. Ipak, postojala je saglasnost o nespremnosti da se loš život i međunarodna izolacija dalje podnose. Evropska unija je, kao oličenje integracije i boljeg života, postala sinonim onoga čemu je većina građana nakon promena težila.

Lideri petooktobarske Srbije nisu, međutim, nasledili „prazan papir“ u odnosima Srbije sa EU – Srbija 2000. se još opravljala od NATO intervencije, do promene vlasti bila je pod sankcijama, a režim koga se pridržavala EU je bio i stroži od onoga za šta je postojala saglasnost u UN. Nije bilo nikakvih ugovornih odnosa Srbije i ove organizacije, jedina saradnja bila je davanje humanitarne pomoći, kao i pomoći za razvoj demokratije i nezavisnih medija. Sve to, uz činjenicu da smo vlast promenili, a da, čak ni oni koji su u samom početku vlast vršili, nisu na isti način gledali na prethodnu deceniju i poteze koje je tadašnja vlast vukla, bitne su karakteristike odnosa Srbije i EU i često su se vraćale da nas, tokom ovog dvanaestogodišnjeg perioda koji je usledio, proganjaju.

PERIPETIJE: Tranzicija koju je Srbija započela posle demokratskih promena bila je teška. Uobičajeno je za zemlje u tranziciji da postoje političke borbe onih koji od promena gube, a koji se nekad brže politički organizuju, pošto tranzicioni gubici dolaze odmah, i onih koji promenama dobijaju, a čija politička mobilizacija neretko ide sporije, pošto je i za pristizanje koristi od poteza koji se sprovode potrebno vreme. U Srbiji je borbu za političku podršku za nastavak reformi komplikovala i neophodnost rešavanja pitanja nasleđenih iz devedesetih – odnos Srbije i Crne Gore u zajedničkoj državi, suočavanje sa prošlošću, koje je postalo oličeno u neophodnosti saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju i status Kosova.

Upravo nesklad između dominantne želje da se živi bolje, oličene u većinskoj podršci članstvu Srbije u EU, i nedovoljne podrške da se političke i ekonomske reforme i rešavanje pitanja iz prošlosti odvijaju na način koji omogućava napredak ka članstvu, suštinska je protivrečnost koja je tokom vremena vodila osipanju podrške građana evropskoj integraciji zemlje. Članstvo Srbije u EU nakon promena podržavala je velika većina građana, više od 70 odsto – danas ona iznosi manje od 50 odsto. Ne samo što podrška članstvu opada, već i procenat protivnika raste, što pokazuje da ideja Srbije u EU postaje polarizujuća, umesto, kakva je bila u početku, „ujediniteljska“.

RAZOČARANJE: Početna većinska podrška značila je i velika očekivanja u pogledu brzine kretanja ka EU. S druge strane, podeljenost po pitanjima koja je bilo bitno rešiti da bi se ka EU kretalo onemogućavala je napredak. Ova „kvaka 22“ situacija imala je dve važne posledice. Prva, Srbiji je trebalo 12 godina da dođe do statusa kandidata, za koje vreme je većina i aktera i građana verovala da ćemo biti mnogo bliže članstvu. Drugo, odomaćio se diskurs u kome je rešavanje svih polarizujućih pitanja (Crna Gora, Hag, Kosovo, pa čak i bolni reformski koraci) pravdano zahtevima iz EU, pošto je „ujediniteljski“ karakter koji je EU davala velika podrška značio i veće šanse da će se polarizujuća pitanja rešiti.

Sporo kretanje dovelo je do razočaranja građana koji su očekivali brže i bolje – za svaki korak bilo je potrebno dugo, uglavnom je Srbija oklevala, a nekada ni Evropska unija nije prepoznavala situacije u kojima bi podrška, pre nego kazna ili strogo uslovljavanje, bila bolji garant napretka. Poruke da sve je što je teško i sporno potrebno da bi se napredovalo ka EU doprinele su nerazumevanju da bismo ova pitanja morali rešavati i da ne težimo članstvu. Još važnije, dovele su do percepcije građana da su visoke političke teme suština evropskog procesa, a uslovljavanje način njihovog rešavanja, što znači da EU nema mnogo dodirnih tačaka sa njihovim svakodnevnim životima. Ovo nerazumevanje dodatno je podstaknuto i činjenicom da su sva poboljšanja, do kojih je tokom godina došlo, pripisivana dobrom radu različitih vlada ili uspešnom sprovođenju reformi, bez obzira što su mnogi od tih koraka učinjeni u okviru evropske agende, neretko i uz finansijsku i tehničku pomoć EU. Jedina konkretna korist koju građani pripisuju procesu integracija je mogućnost putovanja bez viza, što je nešto što nam je, svojom odlukom iz 2009, „dala“ EU. Još jedan faktor koji otežava situaciju je i birokratski ili „papirnati“ jezik Evropske komisije, koji obiluje frazama poput unapređeni stalni dijalog, mapa puta, dijalog o viznoj liberalizaciji, konsultativna radna grupa, dijagonalna kumulacija porekla robe… Bez obzira što mnogi od ovih procesa donose vrlo konkretnu korist građanima – recimo, dijagonalna kumulacija porekla je nešto što je omogućilo investitorima zainteresovanim da ulažu u Srbiju da se poreklo robe „sabira“ u celom regionu zapadnog Balkana – oni su za građane apstraktni i nerazumljivi. Da citiram kolegu iz Evropske unije – „SAD vam daju ponude koje ne možete odbiti, EU ponude koje ne možete razumeti“.

HRONIČNA I AKUTNA KRIZA: Uz ove, rekla bih, hronične ili sistemske, faktore koji su uticali na opadanje podrške građana, dodala bih i akutne. Prvi od njih je svakako kriza u EU. Ovo nije prva kriza sa kojom se EU suočava, i istorija EU jeste istorija prevazilaženja kriza, ali jeste ozbiljan izazov. Više nego što razumeju pitanja važna za evrozonu, fiskalnu i bankarsku uniju koje je potrebno uspostaviti da bi se ona prevazišla, građani vide i razumeju da solidarnost unutar zemalja članica, a i između njih ne dolazi lako u teškim vremenima. Oni se, razumljivo, interesuju na koji način će rešavanje krize promeniti EU i kakva će biti organizacija o članstvu u kojoj će se jednog dana na referendum izjašnjavati. Drugi akutni faktor su nedavne oslobađajuće presude MKTJ, koje nisu utvrdile odgovornost za zločine počinjene u Hrvatskoj i na Kosovu niti donele pravdu žrtvama, otežavajući time ono što je suština evropskog projekta – pomirenje radi zajedničke budućnosti. Iako je sud ustanovljen odlukom Saveta bezbednosti UN i nije evropska institucija niti su sve sudije iz Evrope, u meri u kojoj je pritisak EU bio sredstvo za ostvarivanje saradnje, osećanje povređenosti izazvanog ovim presudama prelilo se i na EU.

Paralelno sa procesom opadanja podrške članstvu u EU kako je rasla potreba da se polarizujuća pitanja reše, odvijao se suprotan politički proces – formiranje konsenzusa o evropskom putu Srbije među političkim partijama. Iako su građani većinski podržavali članstvo Srbije u EU, Rezolucija o pridruživanju Evropskoj uniji je oktobra 2004. godine u Narodnoj skupštini usvojena bez glasova Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke. Formiranjem vlade posvećene nastavku evropskih integracija 2008 godine, u koju ulazi Socijalistička partija Srbije, i događajima u vezi sa ratifikacijom SSP u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nakon kojih je usledilo i formiranje Srpske napredne stranke, evropski put Srbije postepeno postaje prihvaćen i od strane političkih partija u parlamentu, iako Demokratska stranka Srbije u međuvremenu postaje zagovornik ideje političke neutralnosti. Paradoksalno, konsenzus o članstvu Srbije u EU je obuhvatio većinu partija u parlamentu u trenutku kada je podrška građana najniža.

PARTIJE I GRAĐANI: I tako, 12 godina od početka tranzicije koja je označila „start“ na putu ka članstvu u EU, Srbija čeka odluku o početku pregovora o članstvu sa jačim međupartijskim konsenzusom nego ranije, ali i sa slabijom podrškom građana. Sta to znači za budućnost i da li je pretnja kretanju Srbije ka EU?

Da bismo stavili sadašnji nivo podrške u kontekst koji omogućava njegovo bolje razumevanje, važno je setiti se da je i dosadašnja podrška, iako generalno viša, pokazivala veliki stepen oscilacija. U trenucima kada su ostvarivani važniji pomaci, uvek je bio primetan i rast podrške, praćen rastom optimizma i procentualnim povećanjem građana koji smatraju da se zemlja kreće u dobrom pravcu. Takvi „skokovi“ bili su Studija izvodljivosti, koja je otvorila vrata pregovorima o SSP, u aprilu 2005, početak pregovora u oktobru 2005, potpisivanje SSP, dolazak FIAT-a u Srbiju i Evrosong april–maj 2008, vizna liberalizacija decembar 2009. Najveći skok podrške zabeležen je u martu 2003 godine, kada je ubistvo Zorana Đinđića dovelo u opasnost projekat evropske Srbije – podrška članstvu Srbije u EU tada je bila na nivou od čak 76 odsto. Svaki zastoj doživljavan je kao odbijanje i vodio je padu podrške, pa „padove“ beležimo prilikom prekida pregovora u maju 2006, u februaru 2008, kada je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova, prilikom posete nemačke kancelarke prošlog leta kada je donela jasne i teške poruke I, svakako sada, nakon nedavnih oslobađajućih presuda Gotovini, Markaču i Haradinaju. Podjednako je važno je razumeti i prirodu podrške – građani su u EU uvek videli bolji život, veće mogućnosti zapošljavanja i mogućnost putovanja bez viza, pre svega. Njihova očekivanja su, međutim, racionalna – odgovori o boljem životu većinom su stavljani u kontekst „bolji život za moju decu“, pokazujući time razumevanje da se sve koristi neće osetiti odmah i da će biti potrebno vreme da neke od njih pristignu. Podrška uvek bila veća među mlađim, obrazovanijim i urbanim stanovništvom. Trend pada beleži se kod sve tri grupe, međutim podrška mladih je otpornija u odnosu na druge.

RAZUM…: Stavljen u širi kontekst, sadašnji procenat građana koji bi glasao za ulazak u EU jeste primetno niži nego ranije, ali istovremeno pokazuje da odnosom građana prema EU, na dugi rok, upravlja racionalnost. Idealizam s početka decenije zamenila je racionalna procena sopstvenog interesa, koja je odolela velikim iskušenjima koja smo na ovom putu imali. Procenat građana koji ima pozitivne stavove o EU manji je od procenta građana koji podržava članstvo u ovoj organizaciji, što znači da ima građana koji, iako ne vole EU, smatraju da je ipak treba ići u tom pravcu. A procenat građana koji smatra da bi reforme trebalo sprovoditi i sa Prištinom razgovarati i da nas na to ne tera EU, ubedljivo je najveći. i pored toga što je na nižem nivou nego ranije, evropska integracija zemlje uživa visoku podršku, čak i veću nego neke nacionalne institucije.

Nivo i priroda podrške, gde preovlađuje racionalnost, daju prostora za vođenje evropske politike vladi. Ali, povređenost koju građani osećaju zbog dominacije visoko političkih tema i uslovljavanja kao načina njihovog rešavanja, kao i skorašnjih oslobađajućih presuda, daje prostora i za politiku u kojoj niko neće formalno odustati od EU, ali bih mogla da zamislim da osuđuje evropsko mešanje u naše unutrašnje stvari bez zagledanja u sopstveno dvorište. A to evropsko zagledanje u naše stvari nas je puno puta nateralo da dovršimo ono što bismo, stalno odlažući „sutra ćemo“, mnogo puta završili – malo sutra. Za sada, vlada upravlja evropskim diskursom na način koji omogućava ispunjavanje uslova važnih za početak pregovora o članstvu, iako bi podjednako važno bilo upravljati i sve češćim izlivima netolerancije u društvu. Ostaje da vidimo dalji tok dijaloga, koji treba da donese i početak pregovora. Taj početak, zapravo ono što će se dešavati kad on stigne, biće najvažniji i pravi test posvećenosti evropskim standardima. Pošto je nerealno da se pregovori završe u mandatu ove vlade, a time i nova, važna, evropska nagrada stigne, biće važno videti da li se evropski komentari i primedbe u vezi sa zakonima i njihovom primenom, kao i odvijanjem reformskih procesa, uvažavati čak i kada je ono najkonkretnije što se od EU može dobiti – već došlo.

… OSEĆAJNOST: Ovo je utoliko važnije pošto je uslov za otvaranje pregovora napredak u onome što je još 2011. definisano kao „ključni prioritet“ – unapređenje odnosa Beograda i Prištine. Kada pregovori budu otvoreni, a to će biti trenutak kada napredak u dijalogu „isprazni“ ovu temu od potencijala da se pretvori u sukob, u prvi plan će upravo izaći pitanja važna za svakodnevni život građana, a to su ona koja se tiču uređenja države i izgradnje institucija. Nikada se, dok dominiraju teme od najvećeg nacionalnog značaja, nije moglo na pravi način baviti drugim pitanjima, koja su, po definiciji „manja“ – kako se donose zakoni, kako se primenjuju, a naročito nikad nije bilo dobro vreme za različitost u trenucima nacionalnog osećanja povređenosti. Zato se nadam da će pregovori početi što skorije, kako zbog toga što je napredak u dijalogu, koji je za to potreban, sam po sebi važan, tako i zbog pažnje koja će se tada usmeriti na reformski proces. Upravo će reforme postati novi „ključni prioritet“, a primedbe Evropske komisije u vezi sa njima i češće i glasnije. Kada najviše što se od EU može dobiti u ove četiri godine stigne, a to je početak pregovora, pokazaće se da li će dalja politika koristiti racionalnost koju građani pokazuju u odnosu prema Evropi, ili će se, jednom „u posedu“ nagrade, dopustiti da prevlada povređenost. Prvi izbor je mudriji, a drugi popularniji. Da su nam institucije snažnije, bio bi manje bitan.

(U tekstu su korišćeni podaci sa sajta Kancelarije za evropske integracije www.seio.gov.rs, a za periode od pre 2006. podaci Ipsos Strategic Marketinga)

…I SAOBRAĆAJAC: Levo i desno foto: tanjug

Milica Delević foto: dragan antonić / fonet