Nakon što je u Skupštini Srbije 18. jula usvojen novi zakon o Narodnoj banci Srbije i posle zvanične nominacije aktuelne ministarke za energetiku Kori Udovički za kandidata za položaj novog guvernera u Odboru za finansije te skupštine, 21. jula, praktično je okončan rat Vlade Srbije protiv popularnog guvernera Mlađana Dinkića. Još pre tog finala, 19. jula, javnost je obaveštena da su ostavke na položaj viceguvernera dali Radovan Jelašić (sektor za poslove kontrole) i Nikola Živanović (sektor za devizne poslove i odnose sa inostranstvom), kao i još desetak rukovodilaca iz Dinkićevog stručnog tima. Međutim, našoj javnosti je promakla okolnost da je ova čistka u centralnoj banci, gotovo jedinoj instituciji u Srbiji koja je posle 5. oktobra 2000. godine temeljno reformisana, samo deo jednog velikog ovogodišnjeg kadrovskog „pokolja“ većine funkcionera zaduženih za prikupljanje državnih prihoda. Naime, iz nekog volšebnog razloga gotovo svi ljudi od kojih direktno zavisi budžetsko napajanje Srbije zamenjeni su u poslednjih pola godine – ali je na svom starom mestu ostao ministar finansija Božidar Đelić, sa sve više odgovornosti i sve manje starih prijatelja.
Tekuću pojavu „čišćenja“ poreskih funkcionera koje je postavila nova vlast, naravno, ne treba mešati sa čistkom koja je obavljena neposredno posle 5. oktobra (to jest posle ustoličenja Đinđićeve vlade u Srbiji, početkom 2001. godine) tokom koje je je zamenjeno 84 odsto rukvodilaca poreske uprave te otpušteno 560 službenika.
SKUPljAČI PARA: Načelni analitičari sigurno će ovu najnoviju pojavu, da se smenjuju i novi funkcioneri, protumačiti samo u kontekstu životne potrebe DOS-ove vladajuće koalicije da u razdoblju do političkih izbora (sledeće ili ove godine, svejedno) obezbedi stabilno napajanje budžeta i socijalnih fondova – koje, istovremeno, neće ugroziti interese onog dela finansijske elite koja je spremna da novčano i propagandno pomogne opstanak ove ekipe na vrhu vlasti. Zato je prostor oko Đelića temeljno „očišćen“ od svakog ko bi mogao pružiti neki otpor ovoj „reformskoj potrebi“, a od njega samog se očekuje da postigne nešto što je gotovo nemoguće – da finansijski „pokrije“ sve tekuće državne deficite, a da to ne izazove vidljive negativne ekonomske posledice.
Đelić jeste, pored ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, jedan od najsposobnijih ljudi u kabinetu premijera Zorana Živkovića, ali je veliko pitanje da li on i Vlahović doista mogu nakupiti dovoljno novca da državna mašinerija dobije trku sa vremenom i, ne daj bože, zariba baš u najgorem mogućem trenutku, uoči dolazećih političkih izbora. Pri tome je Vlahović (koga će, uzgred, Demokratska stranka teško uklopiti u svoj tim, jer deluje kao čovek koji ne voli drugorazredne uloge) dobio daleko atraktivniju – „ofanzivnu ulogu“ u prikupljanju para za budžet DOS-ove vlade, dok Đeliću ostaju mukotrpni i „prljavi poslovi“, u koje sigurno spada i obrazlaganje kadrovske čistke u aparaturi državnih finansija.
Naravno, neko ko nedovoljno poznaje „balkanska pravila“, mogao bi ovaj proces posmatrati i drugačije, pa seriju smena odgovornih za stabilnost državnih prihoda protumačiti kao Đelićevu ličnu operaciju u kojoj je po nekom njegovom „tajnom planu“ obavljen pokolj svih „čuvara kase“ u državnim finansijskim institucijama, fiskalnim ili parafiskalnim državnim preduzećima – samo da bi on sam uspeo da ostvari „nacionalni zadatak“ ovog trenutka: da vladajućoj koaliciji omogući da „svari“ budžetski deficit u predizbornoj godini, te da neposredno pred te izbore obezbedi kakvu-takvu „atmosferu prosperiteta“, a da sve to zajedno ne izazove neke ekspresne, vidljive negativne ekonomske posledice, koje bi zaplašile birače.
Dobronamerne pristalice ovog shvatanja, da je Đelić „dobri duh Srbije“ koji zna šta radi i koji to radi u opštem interesu, polaze od pretpostavke da je on u kadrovskoj čistki u upravi prihoda, ministarstvu finansija, carini, kod nafte i u centralnoj banci samo hteo da se okruži boljim i pouzdanijim saradnicima ili da potiho i „ljudski“ otkloni sve one koji nemaju dovoljno razumevanja za njegove tekuće ili buduće budžetske nevolje. Oni nedobronamerni, međutim, već počinju da govore da su „naizgled naivni odlikaši“ najefikasniji i najopasniji saradnici stvarnih centara moći u svakoj državi.
ČISTKA OKO MINISTRA: Da prvo pogledamo je li doista bilo „čistke“ oko Đelića da bi državni budžet zahvatio dovoljno para u zemlji koja je u tranzicionoj krizi i u kojoj narod nema novca, a oni koji imaju novca imaju suviše moći. Već prvi pogled na zbirni bilans kadrovskih promena u državnim finansijama zaista navodi na utisak da tu nečega ima, jer je činjenica da su mnogi koji skupljaju pare za državu – zamenjeni ili smenjeni u poslednje vreme.
Prvo je, još dok je Đinđić bio živ, nastradao Aleksandar Radović, šef uprave javnih prihoda. Iz mutnih saopštenja nije se moglo razabrati zašto je doista ovaj poreznik odstupio, ali okolnost da je uspeo, na primer, da naplati samo deset odsto razrezanog poreza na ekstra profit – upućuje na najmanje dve pretpostavke: da s njim nisu bili zadovoljni obveznici poreza na ekstra profit ili da je izneverio očekivanja onih koji su tražili naplatu tog poreza. Pošto je Đelić, nakon njegovog odlaska, saopštio da je dejstvo ovog zakona obustavljeno, pošto je i bio donet samo kao vanredna mera finansijske odmazde prema navodno „legalnim“ ratnim profiterima iz Miloševićevog doba, otpada pretpostavka da je Vlada digla ruke od Radovića zbog njegove eventualne „lenjosti“ ili nesposobnosti, pa se nameće zaključak da su ga odjurili oni na koje je trebalo da udari.
Posle Radovića, veoma tiho, sa mesta Đelićevog pomoćnika otišao je profesor Dejan Popović, možda ključni kreator čitave poreske reforme, koji je verovatno napisao sve dosadašnje nove fiskalne propise dok se njegov šef mučio da u medijima raširi pozitivan imidž Vladinih nastojanja da sredi državne finansije.
Nakon Popovića, sa mesta šefa carinske službe, od koje, dakako, znatno zavisi državni budžet, odjednom je (navodno po starom dogovoru) nestao Vladan Begović. Osećajući rizik nezgodne „koincidencije“, da Begović napušta svoj posao samo jedan dan pošto je novinarima obelodanio neke papire iz „šećerne afere“ (a nije obelodanio odlazak iz carinske službe), Đelić se lično isturio pred televizijske kamere da objasni da „nije reč o onome što vi mislite da jeste, nego o nečem drugom“.
Posle Begovića, naprasno i munjevito smenjen je Dimitrije Vukčević, v.d. direktora NIS-a, preduzeća koje napaja 25 odsto budžeta Srbije. U ovoj skrajnutoj aferi, na strani Đelićeve dojučerašnje saradnice u ministarstvu finansija Kori Udovički, koja je realizovala smenu, našlo se dosta argumenata – jer je reč o v.d. direktoru čije je v.d. stanje potrajalo oko šest meseci duže nego što to zakon omogućava. No, upravo zbog toga što nije smenjen već dan posle isteka zakonskog roka, mnogima se učinila problematična hitnost na kojoj je insistirala tadašnja ministarka energetike Udovički. Hitnost ove smene naknadno se može razumeti kada se pogleda kalendar kadrovskih promena, jer je smena Vukčevića obavljena u trenutku kada je već bilo jasno da se ide i na smenu guvernera Dinkića. Možda je Kori Udovički već u tom trenutku znala ono što nije znala ni većina u Vladi Srbije, da je upravo ona kandidat za novog guvernera, pa je kao dobra domaćica „pospremila“ svoj sektor prema nalozima „viših interesa“.
FISKALNA OFANZIVA: U finalu kadrovske „restrukturacije“ aparata za finansiranje državne birokratije, kao što smo već napomenuli, likvidiran je i Mlađan Dinkić, doskorašnji guverner Narodne banke, sa ključnim ljudima njegovog tima. Pored političkih argumenata koji izneti u obrazloženju njegove smene, uočljivo je iznet još jedan razlog – naglašeno je da on nije hteo da štampa „budžetske pozajmice“ tokom prolećnih teškoća Đelićeve kase, mada je ta operacija bila odobrena od MMF-a, pa je država počela da kasni sa isplatom određenih socijalnih davanja.
Ovoj hipotetičnoj priči o „kadrovskom prilagođavanju“ državnog aparata za vreme kada će se morati uredno finansirati svi budžetski korisnici u izbornoj godini, treba dodati i klasične akcije području najizdašnijih fiskalnih izvora. Đelić je kao agilni prikupljač državnih prihoda ovih dana „napao“ novom akciznom politikom i duvansku industriju, i tako naterao kolegu Aleksandra Vlahovića da odloži rok privatizacije ovih unosnih firmi, dok je Kori Udovički već pripremila teren za transformaciju NIS-a i EPS-a kako bi i delovi ovih sistema mogli da uđu u privatizaciju (čak i pre dolazećih političkih izbora).
Na kraju ovog krajnje sumarnog pregleda pokušaja ministra finansija Božidara Đelića da i preko svojevrsne „kadrovske obnove“ održi stabilnost državnih prihoda, treba primetiti da su sve ove „personalne zamene“ izvedene pod različitim izgovorima – nekim boljim, a nekim manje uverljivim. Ipak, u većini slučajeva postignut je efekat – „jednim udarcem dve muve“. Jer, ne samo da su stvorene pretpostavke za klizajuću naplatu državnih prihoda, nego su i neki politički konkurenti „odbijeni“ od unosnih novčanih izvora.
Ko je, međutim, zasad izmakao ovoj poslednjoj Đelićevoj fiskalnoj ofanzivi? Po običaju, izmakli su oni koji su se već obogatili, ali ni oni ne bi smeli mnogo da se raduju. Oni najkrupniji dobili su polugodišnju odgodu prijave velike imovine i spomenutu konačnu sahranu zakona o oporezivanju ekstraprofita, a oni najsitniji – jednogodišnju odgodu uvođenja fiskalnih kasa. Svi zajedno nadaju se da će se početkom iduće godine već naći neko razuman da Đeliću objasni da treba da odgodi i uvođenje potpuno novog poreskog sistema (što je on, prvo u tv svađi sa Dinkićem, najavio), pošto nijedna vladajuća ekipa nije uvodila porez na dodatu vrednost baš u izbornoj godini. Jer, pojednostavljeno, problem s tim porezom je to što je svako u proizvodnom i prometnom lancu životno zainteresovan da onaj pre njega plati svoj deo poreza – što će reći, da taj sistem ima „samoregulatorni mehanizam“, a glasači ne vole da budu naterani na poresku disciplinu baš u vreme kada od njih zavisi hoće li ili neće nekom produžiti mandat.
Uprkos opštoj oceni da je svađa između guvernera Dinkića i ministra finansija Đelića, u najmanju ruku, bila ispod standarda demokratskog dijaloga, oni su ipak učinili nešto što je standard u civilizovanim političkim društvima – u trenutku sukoba podneli su izveštaje o svom radu. No, izabranici narodne volje u Skupštini Srbije, u Dinkićevom slučaju, čak nisu pokazali ni interes da im se dostavi izveštaj Narodne banke Srbije (Jugoslavije) o njenom radu 2002. godine, iako su na devnom redu imali izglasavanje novog zakona o toj banci, a predsednica te skupštine im taj izveštaj nije ni podelila (što je doista parlamentarni kuriozum, kako je tu okolnost okvalifikovao Miroljub Labus).
Iz Dinkićevog obimnog izveštaja ovde izdvajamo samo nekoliko činjenica o izvorima rasta deviznih rezervi, pošto nam se čini da te cifre delimično objašnjavaju zašto je takozvani „finanisijski lobi“, ukotvljen u poslovnim bankama, toliko nastojao da se otarasi guvernera i toliko raspredao o navodno lošem upravljanju državnim deviznim rezervama.
Prema izveštaju za 2002. godinu NBS (NBJ), disponabilne devizne rezerve NBJ 31. decembra 2002. godine iznosile su 2280,1 milion dolara, što znači da su u odnosu na kraj 2001. godine bile povećane za oko 95 odsto (za oko 1111 miliona dolara). Glavni izvor porasta deviznih rezervi bio je neto devizni priliv po osnovu menjačkih poslova – jer je po tom osnovu (razlika između otkupljenih i prodatih deviznih sredstava) prikupljeno 1272,1 milion dolara. Na drugom mestu je priliv po osnovu poslovanja SRJ sa Crnom Gorom i Kosovom i Metohijom koji je iznosio 399,7 miliona dolara. Od MMF-a je 2002. godine priteklo 255,1 milion dolara. Od nove devizne štednje u NBJ se slilo 250,4 miliona dolara, iz spoljnih kredita 208 miliona dolara, a iz donacija 157,7 miliona dolara. Po osnovu obavezne rezerve banaka u devizne rezerve sakupljeno je 129,1 milion dolara, a neto priliv od državnih organa je bio 122,3 miliona dolara. Na strani odliva deviza najkrupnija je stavka: intervencije na međubankarskom deviznom tržištu (1531,8 miliona dolara). Zatim su tu isplata stare devizne štednje (124,3 miliona), vraćanje depozita bankama (121,4 miliona) i servisiranje obaveza po ino kreditima (115,4 miliona).
Đelić je u Odboru za finansije Skupštine Srbije (21. jula) u svom izveštaju istakao aktuelno stanje budžeta, a izneo je i sumarni pogled na očekivani razvoj situacije na tom planu. On je procenio da će budžetski deficit za ovu godinu iznositi devet milijardi dinara, pošto neće biti ostvareni planirani prihodi od 318 milijardi dinara. Glavni podbačaj je na stavki stranih donacija – očekivalo se 14,9 milijardi dinara, a doći će svega 3,6 milijardi. Biće nešto manje i stranih kredita, umesto 12,7 milijardi, dobiće se 9,5 milijardi dinara. Očekuju se, izgleda, i manji klasični prihodi od onih planiranih, što neće moći da kompenzira očekivani „prebačaj“ prihoda od privatizacije – umesto 12,5 milijardi, Đelić se nada da će mu Vlahović do kraja godine obezbediti 18,4 milijardi dinara (oko 320 miliona dolara).
Ministar Božidar Đelić je generalno i ovom prilikom, kao i preko drugih javnih nastupa, izneo optimističku procenu da će budžetski korisnici biti namireni (osim možda seljaka, jer je Vlada, čini se, digla ruke od obaveza po agrarnom budžetu). Miroljub Labus, predsednik G17 plus je na televiziji rekao da ne deli njegov optimizam.
U raspravama o novom zakonu o centralnoj banci Srbije, između ostalog, oštre kritike iz G17 plus došle su i na uspostavljanje Monetarnog saveta koga bira Skupština, a koji, opet, bira viceguvernere Narodne banke Srbije. Možda su i te kritike uticale na to da je Ministarstvo finansija Odboru za finansije Skupštine Srbije u prvom trenutku predložilo iznenađujuće „jak sastav“ ovog tela u kome će, izgleda, mesto naći doista ugledni ekonomisti sa neukaljanim stručnim integritetom.
Za predsednika Monetarnog saveta kandidovan je profesor dr Pavle Petrović, jedan od naših vodećih ekonomista, koga je, uzgred, pred smrt, u svoj „opozicioni tim“ bio uzeo i tada već smenjeni guverner Dragoslav Avramović. Petrović je, na primer, kao konsultant CES Mecona još krajem 1998. godine predlagao jednu sveobuhvatnu reformu našeg privrednog sistema (sa akcentom na reformu finansijskog sektora), pa je u intervjuu „Vremenu“ (u februaru 1999. godine) istakao da se „neodrživost postojećeg modela ekonomskog sistema izražava pre svega kroz njegovu nesposobnost da na srednji rok stvori dovoljno štednje i pokrene dovoljno investicija“. Nažalost, ni tri godine tranzicije u Srbiji još nas nisu dovele do sistema koji bi stvarao dovoljno štednje i pokretao dovoljno investicija, a videćemo da li ćemo do tog sistema doći u spomentom srednjem roku. U svakom slučaju, Pavle Petrović (po mišljenju pisca ovih redova) nije ekonomista koji je pogodan za neku trivijalizaciju upotrebe današnjih deviznih rezervi, kakva se traži iz pojedinih krugova.
Sumnju da i ovaj savet (poput onog radiodifuznog) neće imati srećan start izazivaju poslednje vesti da Stojan Stamenković iz Instituta ekonomskih nauka ipak neće biti kandidat za ovo telo, kao što je u početku najavljeno, navodno zbog odlaska u penziju. On je, inače, svojevremeno bio u sastavu najužeg reformskog tima premijera Ante Markovića, a i danas je aktivan preko ugledne analitičke publikacije „MAP“ (Mesečne analize i prognoze) i napisa u „Ekonomist magazinu“. O Dejanu Šoškiću, koji je u poslednjem času ubačen u spisak Monetarnog saveta, umesto Stamenkovića, dole potpisani novinar nema informacija.
Ostali članovi saveta imaju dosta čvrste stručne biografije. Dr Zoran Popov je danas profesor Fakulteta za bankarstvo i trgovinu Univerziteta „Braće Karić“, a u javnosti se najviše oglašavao početkom osamdesetih godina kada su se vodile žestoke rasprave o neophodnosti raskidanja socijalističkih okova privrede i stvaranja tržišnog sistema, dok se poslednjih godina poduhvatio problema projektovanja reformi sistema socijalne zaštite i njenih fondova. Bez obzira na to što je Popov na neki način zaposlen kod Karića, on sigurno ne deli „monetarne poglede“ ovog biznismena i verovatno ta okolnost neće biti od značaja prilikom njegovog opredeljivanja kod izbora viceguvernera.
Boško Živković, takođe kandidat za člana Monetarnog saveta, danas je šef Komisije za hartije od vrednosti i finansijska tržišta i neosporno jedan od najboljih naših stručnjaka za ovu ekonomsku oblast. I poslednji od pet kandidata za članstvo u Monetarnom savetu, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Milorad Ivanišević, takođe je ugledni stručnjak – pa se može razumeti što je ovu ekipu Đelić nazvao „prvom ligom“, ali nije jasno na koga je mislio kada je (prema „Politici“ od 22. jula) dodao: „osim jednog izuzetka“. I Miroljub Labus je na televiziji ocenio da je reč o stručnim ljudima, „ljudima koji su u redu“, ali je ostao pri stavu da Narodnoj banci nije potreban savet nego samo nadzorni odbor, pošto monetarna vlast mora biti nezavisna, da bi bila uspešna i objektivna.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
