Pohod na Ankaru

Mada se to na prvi pogled nije videlo, godina 1993, a od početka rata u Bosni druga, bila je po mnogo čemu prelomna. Izgledalo je da je srpska strana praktično već dobila rat: koridor koji je povezivao Beograd, Banja Luku i Knin bio je probijen i utvrđen, više od dve trećine Bosne bilo je u rukama Karadžića i Mladića, a linije fronta relativno stabilne. Zbog sukoba Muslimana i Hrvata, koji su izbili na proleće te godine, i sama ideja Bosne i Hercegovine kao zajednice tri naroda počela je da izgleda beznadežno. General Momir Talić, komandant Prvog krajiškog korpusa sa sedištem u Banja Luci, raportirao je Mladiću da je moral u njegovoj jedinici „odličan“. „Vojnici su spremni da krenu na more, na Ankaru ako treba„, referisao je Talić.

Već malo pažljivija procena otkrivala je da je, što se Srba tiče, situacija daleko od idilične. Kombinacija velike vatrene nadmoći i sna o Velikoj Srbiji nagnala je Mladićevu vojsku da zauzme mnogo više teritorije nego što je mogla da odbrani. Linija fronta bila je preduga, opljačkana i etnički očišćena zemlja nije mogla da hrani vojsku, i ona je počela da se osipa. Mladićevi dnevnici otkrivaju da je prosečna popunjenost brigada te godine spala na oko 60 odsto, a prosečna starost boraca bila je između četrdeset i pedeset godina. Municija i rezervni delovi počeli su da nedostaju, a i majčica Srbija, izložena ekonomskoj blokadi i sankcijama, počela je da škrtari. Mladić je od Miloševića uporno tražio da se dezertere pohapsi kako bi silom bili dovedeni na front. A kad je o moralu reč, Prvi krajiški korpus se u septembru 1993, umesto da krene na Ankaru, pobunio protiv vojnih i civilnih vlasti i general Talić je jedva spasao glavu. Karadžić i Mladić su na jedvite jade smirili pobunjenu vojsku, a iz dnevnika se vidi da su se međusobno sumnjičili da stoje iza pobune.

Sve više se otuđujući od političkog vrha Republike Srpske, Mladić je polako počeo da sebe doživljava kao političara, i to se iz beležaka sve jasnije nazire. Postepeno je prestao da se usteže od političkih analiza, kako u javnim govorima, tako i na zatvorenim sastancima. Petog maja 1993, Mladić je u Skupštini RS na Palama održao govor kojim je ubedio poslanike da se izjasne protiv Vens-Ovenovog plana za Bosnu. Nažalost, tog govora nema u dnevnicima, Mladić tog dana samo navodi da je „sve snimljeno i zato nisam vodio pribelješke„.

…

Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 4. novembra 2010. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka.