Ratko Mladić
Kuda sa 5000 leševa? Pošto "stinger", pošto "zolja", pošto Konjic? Ko je kome petokolonaš, a ko komandant?
Mada se to na prvi pogled nije videlo, godina 1993, a od početka rata u Bosni druga, bila je po mnogo čemu prelomna. Izgledalo je da je srpska strana praktično već dobila rat: koridor koji je povezivao Beograd, Banja Luku i Knin bio je probijen i utvrđen, više od dve trećine Bosne bilo je u rukama Karadžića i Mladića, a linije fronta relativno stabilne. Zbog sukoba Muslimana i Hrvata, koji su izbili na proleće te godine, i sama ideja Bosne i Hercegovine kao zajednice tri naroda počela je da izgleda beznadežno. General Momir Talić, komandant Prvog krajiškog korpusa sa sedištem u Banja Luci, raportirao je Mladiću da je moral u njegovoj jedinici „odličan“. „Vojnici su spremni da krenu na more, na Ankaru ako treba„, referisao je Talić.
Već malo pažljivija procena otkrivala je da je, što se Srba tiče, situacija daleko od idilične. Kombinacija velike vatrene nadmoći i sna o Velikoj Srbiji nagnala je Mladićevu vojsku da zauzme mnogo više teritorije nego što je mogla da odbrani. Linija fronta bila je preduga, opljačkana i etnički očišćena zemlja nije mogla da hrani vojsku, i ona je počela da se osipa. Mladićevi dnevnici otkrivaju da je prosečna popunjenost brigada te godine spala na oko 60 odsto, a prosečna starost boraca bila je između četrdeset i pedeset godina. Municija i rezervni delovi počeli su da nedostaju, a i majčica Srbija, izložena ekonomskoj blokadi i sankcijama, počela je da škrtari. Mladić je od Miloševića uporno tražio da se dezertere pohapsi kako bi silom bili dovedeni na front. A kad je o moralu reč, Prvi krajiški korpus se u septembru 1993, umesto da krene na Ankaru, pobunio protiv vojnih i civilnih vlasti i general Talić je jedva spasao glavu. Karadžić i Mladić su na jedvite jade smirili pobunjenu vojsku, a iz dnevnika se vidi da su se međusobno sumnjičili da stoje iza pobune.
Sve više se otuđujući od političkog vrha Republike Srpske, Mladić je polako počeo da sebe doživljava kao političara, i to se iz beležaka sve jasnije nazire. Postepeno je prestao da se usteže od političkih analiza, kako u javnim govorima, tako i na zatvorenim sastancima. Petog maja 1993, Mladić je u Skupštini RS na Palama održao govor kojim je ubedio poslanike da se izjasne protiv Vens-Ovenovog plana za Bosnu. Nažalost, tog govora nema u dnevnicima, Mladić tog dana samo navodi da je „sve snimljeno i zato nisam vodio pribelješke„.
…
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 4. novembra 2010. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
