Početak i kraj Anketnog odbora

Od trenutka kada se čulo da se nešto strašno dešava u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu početkom maja 2023. godine, vlast i predstavnici vlasti u Srbiji bili su potpuno pogubljeni. Nije im dugo trebalo – svega nekoliko sati – da urade više pogrešnih poteza, donesu više pogrešnih odluka i izjave ono čemu nije bilo mesto u tom trenutku. Ovakvo ponašanje uvećalo se nakon nove tragedije dan i po docnije u selima oko Mladenovca i Smedereva. Tada se pokazalo da i inače slabe institucije pod ovim režimom pokazuju u pravom svetlu svoj karakter i potpunu zavisnost od vrha vlasti.

U dva masakra je izgubljeno devetnaest života. Te tragedije potresle su ne samo ljude u Srbiji nego čitav region i šire. Javnost je imala brojna pitanja. Najvažnije glasi: da li je to trenutak u kome Srbija treba da se pogleda u ogledalo i pokuša da nešto uradi da se takve tragedije nikada ne ponove?

Reakcija vlasti bila je da se masovna ubistva relativizuju koliko god je to moguće i da se razgovor o tome šta se dogodilo i zbog čega odloži koliko god je moguće. Relativizacija i kupovina vremena su obeležje načina vladavine režima Aleksandra Vučića na svakom nivou. Zato ne iznenađuje što su se i u ovoj tako iznimnoj i vanrednoj situaciji držali ovog pravila upravljanja krizama.

Opozicija, s druge strane, nošena opštim narodnim nezadovoljstvom koje se izlilo na ulice Beograda u najvećoj meri, pokušala je da nešto preduzme i pokuša da uz pomoć ulice i konteksta izboksuje promene kroz raspravu u parlamentu i formira Anketni odbor. Njegov zadatak je bio da rasvetli postupanje institucija u trenucima pre i nakon izbijanja ove dve krize.

VUČIĆEVA PRAVILA UPRAVLJANJA KRIZAMA

Tri meseca docnije ne izgleda da se išta u Srbiji promenilo, a poslednji marifetluk vlasti je ukidanje tek formiranog Anketnog odbora i medijska kampanja koja to prati. Reč je o načinu kojim režim nastoji da otme temu – kako od naroda koji na ulicama traži promene, tako i od opozicije koja je pokušavala da to nezadovoljstvo artikuliše i iskoristi da pritisne vlast da napravi neke koncesije. Ako su do sada nezabeleženo veliki protesti protiv ove vlasti bili znak da je probuđena svest i da zapravo većina građana razume da ovako više ne može i traži od režima promene, poslednji potezi vlasti pokazuju da u Vučićevoj političkoj borbi protiv njegovih neprijatelja (kako on doživljava i javno predstavlja svakoga ko nije njegov navijač) ne postoji granica koja neće biti pređena da bi se sve vratilo pod njegovu kontrolu.



Tako je došlo do molbe roditelja nastradale dece iz “Ribnikara” da se stopira rad Anketnog odbora kako se ne bi ugrozila istraga koja traje o ovom, kao i u slučaju masakra u Mladenovcu. Naime, ona je sročena u pismo i poslata Vučiću, predsedniku Skupštine Vladimiru Orliću, predsednici Vrhovnog suda Jasmini Vasović, vrhovnoj javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac, pročitana je na TV Informer “od strane” Zore Dobričanin, jedne od zastupnica porodica nastradale dece u “Ribnikaru”. U stvari, radi se o demonstraciji političke moći i komunikacionih poruka režima koji vlada Srbijom tačno jedanaest godina.

Ova “molba” se pojavila nekoliko dana uoči 24. jula, kada je trebalo da nastavi sa radom s mukom formirani Anketni odbor, a na sednici da predstavi pun format rada i pokaže kojim će institucijama biti upućen poziv da dođu na saslušanje kod poslanika okupljenih u odboru. Inače, formirala ga je Narodna skupština glasovima 193 poslanika – dakle, apsolutnom većinom – i on je počeo da radi 18. jula.

Već na samom startu rada posebno su se istakli Boško Obradović iz Dveri i samostalni poslanik Dejan Bulatović, prebeg iz grupe Ujedinjeni / Pravac Evropa. Oni su klevetama na račun Marinike Tepić osporavali njeno pravo da kao predvodnica najveće opozicione grupacije bude na čelu Anketnog odbora. Ipak, Tepićeva je preuzela predsedavanje i očekivalo se da će se u narednih tridesetak dana pred poslanicima pojaviti predstavnici institucija za koje se veruje da su imale odgovornost u postupanju pre i posle masakara u Beogradu i Mladenovcu.



Za sve to postojali su i glasovi vladajuće većine (poslanici SPS-a i Jedinstvene Srbije nisu glasali za Mariniku Tepić), pa je izgledalo da uprkos svemu taj Anketni odbor ima šanse da uradi ono zbog čega je opozicija tražila njegovo formiranje. A to je – kako je ranije u raspravi objasnio ovlašćeni predlagač i šef poslaničke grupe Zeleno levi klub Radomir Lazović – “da anketni odbor treba da utvrdi bezbednosne okolnosti koje su dovele do tragedija, i ponovio zahteve sa protesta Srbija protiv nasilja”.

Činjenica da se povezuju delovanje Anketnog odbora i protesti koji traju uprkos drastično manjem broju učesnika, nije nešto što bi Vučić i njegov PR tim mogli da podrže. Zato je on iz taktičkih razloga, kao što se nedelju dana docnije vidi, naložio svojim narodnim poslanicima da glasaju za ovakvu skupštinsku odluku da bi potom sve izvrgao institucionalnom ruglu i, pozivajući se na “molbu roditelja dece nastradale u ‘Ribnikaru’”, suspendovao odluku Skupštine saopštenjem na sajtu Skupštine.

AIKIDO TEHNIKA LOMLJENJA RUKE

Ono što niko nije radio, niti se neko time posebno bavio, radio je Vučić. U nedeljama posle tragedija, on se posle prvobitnog šoka i nespretnog ponašanja sabrao u jednom trenutku i razumeo da je najvažnija karta u političkom pokeru naklonost roditelja, a posebno roditelja nastradale dece. Ako je javni nastup jednog tate nastradale devojčice iz “Ribnikara” u “Utisku nedelje” sredinom maja “razvalio” Srbiju i gurnuo u daleku komunikacionu marginu svakodnevna Vučićeva “obraćanja”, njegov tim je iz tog događaja i onoga što ga je pratilo dobro razumeo da mora da ponovo stekne naklonost žrtava.

Zato je on organizovao seriju sastanaka sa roditeljima žrtava i sa roditeljima druge dece iz “Ribnikara” i igrao na nivou empatije, koju apsolutno nije bio sposoban da pokaže onda kada je trebalo, neposredno posle masakara. Poveo se jednom vrstom odluke koja je bliža njegovom karakteru: da ne bude neko ko će se samo pojaviti “na strašnom mestu” i biti sposoban da pokaže saosećanje sa onima koji su najviše postradali, nego da sačeka. U tom periodu čekanja nije gubio vreme: objašnjavao je kako se masovna ubistva svuda dešavaju, brojao predate puške i drugo oružje i hvalio se time, te – kada nastupi pravi trenutak – možda ponudio roditeljima i neke usluge.

Oni koji su organizovali proteste bili su optuživani da zloupotrebljavaju tragediju i da žele da zarade političke poene na roditeljima i deci. A sve je to zapravo uradio Vučić jer njega nije bila sramota da sedne sa roditeljima i napravi s njima neki dil: direktno ili preko advokata, svejedno. Ako je opoziciju bila sramota da ode kod roditelja jer su verovali da se to ne radi i da bi bilo neprilično da ih pozovu da predvode proteste i oni nose transparent “Srbija protiv nasilja”, vlast nije imala obzira, kao i uvek do sada, ako je u pitanju političko preživljavanje.

Ta usluga, kako sada vidimo, bila je zapravo usluga Vučiću: izabrani advokati, koji se uvek pojavljuju u Srbiji u svim kritičnim trenucima, poslužili su da se roditeljima objasni da bi Anketni odbor mogao da ugrozi istrage. Na koji način, nije poznato, ali to je “artgument” koji je predočen i izvršnoj i zakonodavnoj i sudskoj vlasti. Razume se, vlast je ovo prihvatila jer ko “sme protiv ljudi koji su izgubili sve”.

Da je baš tako, vidi se po tome kad i kako je akcija sprovedena. Nije stigao nikakav zahtev u Skupštinu i poslaničke grupe dok je trajala rasprava, niko od poslanika koji su pokrenuli razgovor o formiranju Anketnog odbora nije dobio bilo kakvu molbu od roditelja… Ništa od toga se nije dogodilo, nego je odbor formiran, što je na političkom nivou bila demonstracija taktike ublažavanja napada opozicije (evo, vlast je ipak popustila, spremna je da uvidi greške, da ispuni neki zahtev), ali reč je bila samo o prvom koraku. U sledećem, Vučićevim aikidom polomljena je ruka opoziciji i ona se našla sa licem na zemlji.

Ako roditelji čija su deca nastradala pišu i mole Vučića, a on postupa po njihovoj molbi, kakve onda dalje veze imaju protesti “Srbija protiv nasilja” sa onima koji su prve žrtve tragedije? Zašto i po kom osnovu bi tada narodni poslanici, osim da sebi obezbede još malo prostora u javnosti, saslušavali predstavnike institucija, pa i samog Vučića (“Cilj opozicije bio je da pokažu kako mogu da saslušavaju Vučića”, rekla je Ana Brnabić na TV Hepi u utorak, 25. jula), ako sve te institucije rade sve što je u interesu porodica žrtava?

To je poruka koja je poslata posle suspenzije Anketnog odbora, koji bez predstavnika vlasti ne može da radi. Pre toga, javnost je zatrpana izjavom Marinike Tepić (utorak 18. jul, TV N1) iz koje je izvučen deo da “Roditelji nemaju tapiju na bol”, i ova narodna poslanica pretvorena je u javnom linču u bezosećajno čudovište i osobu koju ne zanima ni takva jedna tragedija ako je u pitanju njen politički rejting. I tako smo došli do standardnog ishoda svake političke borbe u Srbiji u poslednjih 11 godina – stanje političke groteske, političkog sveta okrenutog naopako.

TRADICIONALNA POLITIČKA GROTESKA

Ispada da oni koji nemaju samilost i bukvalno sve rade zbog rejtinga jesu samilosni i brinu samo za osećanja roditelja nastradale dece, a oni koji su bili pristojni od prvog dana i ni na koji način nisu koristili bol porodica, pretvoreni su u hladnokrvne i bezosećajne političke predatore.



Još jednom, kao i toliko puta ranije kada je koristio sve članove svoje porodice, Vučić je samo da bi o sebi napravio sliku koju bi birač voleo da vidi, pokazao svu beskrupuloznost svog političkog aktivizma. On koji je prvog dana govorio kako je tragedija u školi u koju idu deca bogatih i onih koji imaju sve u životu, on koji nije otišao u školu da upali sveću, položi cveće i da se upiše u knjigu žalosti, sada nastupa kao Majka Tereza, saosećajni čovek kome je stalo samo do toga da oni koji su najviše nastradali dobiju sve što im treba da bi se nekako nosili sa svojim bolom.

Iako su se u danima nakon ovog političkog marifetluka oglašavali pravni stručnjaci, ljudi iz opozicije, objašnjavajući da ni na koji način rad Anketnog odbora neće uticati na istrage, stvar je završena i pokrivena porukom: opozicija nema razumevanje za one koji su najviše nastradali, a ova vlast samo o njima brine.

Time je poništena ideja o pokušaju dolaska do neke promene jer ona znači izmenu sistema koji je doveo do ovih tragedija. Režim je pustio da se protesti “izduvaju” i na svoj omiljeni način, usred leta, izveo taktičko-pokaznu političku akciju kojom je umanjena i obesmišljena energija koja je izvela na ulice najveći broj ljudi u prethodnim decenijama.

“Sistem nije zakazao”, rekla je na početku krize Ana Brnabić. Tri meseca kasnije Srbija je na istom mestu: ista nam je škola, ista nam je policija, isti su nam nastavni planovi i političke razlike, isti nam je medijski prostor, iste su nam tajne službe. Jedina promena je to što je jednog socijalistu ministra nasledila druga ministarka iz Socijalističke partije Srbije. Zato Vučić može da otvori neku flašu skupog vina iz podruma u Jajincima i nazdravi sa Anom Brnabić u voćnjaku.

Kada se na to doda izjava Ane Brnabić u parlamentu u kojoj ona poručuje da bi smena vlasti značila i smrt za Srbiju, jasno je da smo i dalje u političkom cunamiju koji nije još pokazao svu svoju snagu. Da se nesreće spreče bilo je puno prilika. Ono što se možda sprema niko ne sme ni da zamisli. I sva odgovornost biće na Vučiću. On to zna, ali Srbija od toga nema nikakve koristi.