Pobunjeno društvo je većinska Srbija

Na 400 metara od redakcije “Vremena” gde razgovaramo sa Gojkom Božovićem, majka koja je izgubila sina štrajkuje glađu. Pričamo o njoj, potom o drugim žrtvama režima – stradalima, otpuštenima, pretučenima, jednima koji sede po zatvorima, trećima koji ne mogu da othrane porodice, zaplašenima…

Gojko Božović je izdavač, književni kritičar i pesnik. Jedan je od osnivača “ProGlasa” i pronicljiv glas u seciranju društvenih kretanja. Njegova izdavačka kuća “Arhipelag” spada u grupu onih koje nisu učestvovale na nedavno održanom Sajmu knjiga, jednakim intezitetom objavljuje vrhunske domaće i strane autore.

Razgovor počinjemo o tome u kakvom vremenu živimo, a zatim nastavljamo o jednoj generacija koja ovo društvo menja i zašto je ona uspešnija od prethodnih, o studentskoj listi i tome zašto ona ne treba da se objavi, stanju u kulturi i izdavaštvu…

GOJKO BOŽOVIĆ: Ovo je vreme velikih žrtava. Studenti žrtvuju najbolje godine svog života boreći se za bolje društvo. U ime toga, oni su spremni ne samo da izgube školsku godinu već da društvene i političke probleme i traume koje su zatekli, a za koje nisu nimalo odgovorni, pretvore u ključna generacijska pitanja. Vidimo sada i žrtve koje podnose Dijana Hrka i Jaćimovići. Ne nalazeći drugi način da se izbore za pravdu, oni pribegavaju štrajku glađu, rizikuju ono najvrednije što imaju, sam život. Svi ti primeri su zapravo svedočanstvo stanja u kojem se nalazi naše društvo. Prisustvujemo slomu jednog režima, ali i njegovoj spremnosti da posegne za krajnjim merama represije, ne birajući sredstva. Tokom ovih trinaest godina, taj režim je stvorio situaciju koja je postala nepodnošljiva kako za građane Srbije, tako i za njega samog. Upravo to je najbolji dokaz da su promene neminovne i da moraju postati ključno pitanje svakog savesnog i odgovornog čoveka u ovoj zemlji. Mi ne možemo biti ravnodušni pred žrtvama koje ljudi podnose. Ovakvo stanje ne sme da traje. Promena ove vlasti je nužan uslov da se iz temelja menja sistem koji stvara toliko nepravdi, patnje i nejednakosti.

“VREME”: Bilo je i ranije ljudi koji su gubili poslove jer su kritikovali vlast ili nisu bili partijski poslušnici, ljudi kojima je bilo prećeno, koji su bili žrtve nasilja i progona… Ali ta je žrtva bila na izvestan način obesmišljena, odnosno, nije pobuđivala društvo na delovanje. Zahvaljujući kojim društvenim procesima je ona ipak ponovo zadobila smisao?

Mislim da je smisao zadobila u onom trenutku kada se na sceni pojavio novi društveni, a kasnije prepoznat i kao politički akter. U ovih godinu dana, mi svedočimo impresivnom izlasku čitave jedne generacije – od koje to niko nije očekivao – na javnu scenu i ona nema razloge da tu scenu više napušta. Dugo se verovalo da je reč o generaciji koja ne samo da je bez ideoloških i društvenih interesovanja, što se pokazalo kao potpuno pogrešno, već i da su ti mladi ljudi pomalo asocijalni. Međutim, srpsko društvo odavno nije videlo toliku društvenost u jednoj generaciji: vidimo kako se raduju jedni drugima, kako obnavljaju i stvaraju društvene veze kroz epske marševe i velike proteste, čitav niz skupova, najbrojnijih u istoriji srpskog višestranačja.

Sopstvenim entuzijazmom, darom za komunikaciju kao elementom jednog generacijskog senzibiliteta, spremnošću na rizik i žrtvu uvukli su ogroman broj drugih ljudi i stvoreno je pobunjeno društvo, nova društvena i politička zajednica. Nema nikakve sumnje da je to sad većinski deo Srbije. Ljudi su ranije bili uvereni da je situacija beznadežna, a pogotovo da su bezizlazne mogućnosti da se ona promeni, i onda su se prilagođavali ili, kako bi se reklo u novije vreme, snalazili u postojećim okolnostima. Ali upaljeno je svetlo i ljudi su za tim svetlom krenuli.

Po čemu je ova generacija već sada uspešnija od mnogih prethodnih koje su pokušavale da promene društvo?

Ovo je generacija koja ne želi da se “snalazi” i prilagođava, nije spremna da pravi trule i neprincipijelne kompromise, što je zapravo čini prihvatljivom, uticajnom i privlačnom u očima čak i onih koji su u svom životu pravili mnoge teške kompromise. To je novi kvalitet koji se pojavio u Srbiji – generacija koja želi da uredi društvo, a ne da se snalazi u postojećim okolnostima, ne da prihvata bilo koji politički sistem ili bilo kakve običaje.

Društvena promena se dogodila. U kakvom se trenutku sada nalazimo?

U kritičnom smo trenutku jer jesu ostvarene društvene promene, a režim već pola godine pokušava da obnovi poredak straha kroz masovnu političku represiju. Uveo je policiju u politički proces zbog toga što više ne može da vlada spinom i ekonomskim iznudama, odnosno egzistencijalnom ucenom društva.

Sledeći korak je da se društvene promene pretvore u političke. Režim pokušava da odoleva golim nasiljem, ali ono ne može dugo da traje zato što podiže cenu vlasti i lomi moral pripadnika policijskog establišmenta i celog represivnog aparata. Dogod je režim uspevao da kontroliše građane Srbije egzistencijalnim temama – onim što se može kupiti i onim što se može prodati – on je bio nesavladiv. Jednostavno se pokazuje da se režimi spin diktatura ne mogu menjati klasičnim političkim sredstvima, već samo mirnim i masovnim pokretima koji imaju neku nadegzistencijalnu temu. A borba protiv korupcije, koja je mladoj generaciji krajnje neprihvatljiva, upravo je takva tema.

Vidimo da to nije slučaj samo u Srbiji, već i u mnogim drugim zemljama širom sveta. Antikorupcijski aspekt postaje ključno političko pitanje jedne generacije, takoreći na globalnom nivou, što je veoma zanimljiv fenomen.

Rekli ste u jednom gostovanju da su režimi poput Vučićevog na izvestan način predvidivi. Pretpostavljam da ste mislili na te odgovore – od spina do represije pa opet. Kako, imajući to u vidu, mislite da će se odvijati naredni meseci, s obzirom da je mnogo pokazatelja kako je vlast izgubila legitimitet.

Da, režim je nesumnjivo izgubio svaku vrstu legitimiteta. Izgubio je demokratski legitimitet zbog svog izbornog inženjeringa, zbog represije koju vrši i antiustavnog delovanja svojih vodećih predstavnika. Izgubio je ekonomski legitimitet – u zemlji besni ekonomska kriza sa kojom građani ove zemlje sve teže izlaze na kraj. Izgubio je građanski legitimitet u padu nadstrešnice u Novom Sadu i čitavom nizu drugih incidenata i krajnje sumnjivih građevinskih poduhvata, gde se pokazuje da poduhvati stvaranja “novog lica Srbije” zapravo imaju korupcionašku osnovu i korupcionaški smisao. Izgubio je nacionalni legitimitet ne samo zbog svoje kosovske politike, već i zato što završava svoj mandat tako što nudi jedan po jedan ekonomski, simbolički ili politički resurs ove zemlje ne bi li dobio makar kakvu međunarodnu političku podršku za sebe, što možemo da vidimo i u slučaju, recimo, Generalštaba. Jedini legitimitet za koji se još grčevito drži je legitimitet nasilja, koji je od svih legitimiteta najslabiji. Nijedan režim ne poseže za nasiljem zato što je moćan nego zato što je slab. Oni pokušavaju kroz hapšenja, progone, prisluškivanja, nasilje na protestima da obnove poredak straha, ali građani to odbacuju. Šta režim onda može da čini? Ne usuđuje se da izađe na izbore, čak ni uz upotrebu izbornog inženjeringa, jer zna, zato što ima uvid u istraživanja javnog mnjenja, da se situacija u Srbiji nepovratno izmenila. Oni onda mogu da kombinuje represiju i kupovinu vremena u ludoj nadi da će se prilike promeniti. Ali neće. Nema povratka nazad. Ljudi koji su izašli iz okova egzistencijalnih iznuda nikada neće ponovno prihvatiti poredak straha koji su tek napustili i sa kojim su se konačno obračunali.

foto: marija janković

A šta može da čini pobunjeno društvo?

Strategije koje su uspešne ne treba menjati. Ako je ovaj studenski pokret pokazao tako veliku maštovitost i stekao ogromnu društvenu i političku snagu, to treba uzeti kao gotovu činjenicu.

Nije prihvatao zatečene političke i društvene autoritete, ali ne htevši ni da u svom okviru proizvede nove autoritete, studentske vođe – to je jedna od tih činjenica. U istoriji studentskih protesta u Srbiji, znamo da su njihove najslabije strane po pravilu bile studenske vođe. Možda su ovi protesti tako uspešni upravo zato što njih nema. Time su, naravno, zaštitili sebe od dodatnih političkih progona, zaštitili su i svoj protest, ali ja mislim da je to pre svega izraz senzibiliteta te generacije koja ne trpi autoritete, ali ima vrlo jasne vrednosti. U tom smislu razumem zašto studenti ne objavljuju studensku listu. A to nije ni politički običaj jer se liste objavljuju kada se raspišu izbori. Građani koji su ranije na izborima glasali protiv ove vlasti, glasali su za različite liste i verovatno najveći broj njih nikad nije pročitao, niti je bio saglasan sa svim imenima na bilo kojoj od njih. Ali to je oblik političke borbe u kojoj se uvek teži pronalaženju najvećeg mogućeg zajedničkog sadržaoca političkih vrednosti i ne možemo biti saglasni sa svim ljudima.

Je li to jedini razlog, po vašem mišljenju, da se lista ne objavi?

Ne vidim razloga da bude objavljena ranije, jer mi ne znamo kada će izbori biti raspisani, a njeno objavljivanje pre vremena ne bi donelo nikakav politički doprinos studenskom protestu, a u mnogo čemu bi umanjila njegov efekat. S druge strane, koja god imena da se tu nađu – u društvu u kojem se Novak Đoković naziva propalim teniserom – bila bi propuštena kroz najstrašnije mašine režimske propagande. Ne vidim kakav bi se društveni cilj time postigao. Treba poći od nesumnjivog: najjači društveni i politički akter jesu studenti tj. studenski pokret, to je jedna činjenica; druga je da bi prioritet u ovom trenutku morale biti političke promene u Srbiji. Bez njih nećemo imati promenu sistema, nećemo imati preuzimanje odgovornost za bilo šta što se događa niti moći da zaustavimo veliku korupcionašku hidru. Istovremeno, bez političkih promena neće biti smirivanja situacije. Naravno, nijednoj vlasti koja dođe posle promena neće biti lako da se izbori sa svim očekivanjima, problemima i dubokim posledicama koje je ostavio ovaj režim.

Neophodno je, dakle, napraviti prve korake, što jesu promene. Deluje da rasprava o tome ko je na studentskoj listi umanjuje značaj tog prioriteta promena. Meni nije važno ko je na studentskoj listi već da se promene dese, a onda će se otvoriti prostor za politiku, za postojeće i neke nove političke stranke, više ljudi će ući u politiku, postojaće drugačiji medijski sistem, ljudi će biti informisani, moći će da glasaju na osnovu jasne slike ponuđene unutrašnje i međunarodne politike. Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi.

Osim povratka političkog života, potreban je i povratak kulture. Ova vlast teško da je ikada bila “na ti” sa kulturom, ali poslednjih meseci situacija je sve gora – mnoštvo manifestacija, festivala, događaja je otkazano, ulaganja u kulturu su minimalna, kulturno nasleđe je pod udarom… Šta je nepovratno izgubljeno?

Napravljena je velika šteta u različitim oblastima i deo te štete jeste nepopravljiv. Obično se govori da će najteže biti rešiti ekonomske i političke posledice delovanja ovog režima, koje jesu vrlo teške, ali mislim da će društvene posledice biti još teže.

Jer je ovaj režim uspeo da uništi moralne osnove društvene egzistencije, uveo je u politiku, u javni život, u društvo “pravilo” da je sve moguće učiniti, da je sve moguće reći, da ne postoji nikakva odgovornost i da ako je lični interes predstavnika vlasti da se nešto uradi, nema te prepreke, vrednosti, argumenta, koji će ih u tome sprečiti. Te posledice se osećaju i u polju kulture. Čini mi se da odavno srpska kultura nije bila pod tako frontalnim napadom jedne vlasti. Naime, u sadašnjem kontekstu režim je razumeo da postoje dve zajednice, nejednake po snazi i po uticaju, a u kojima su gotovo svi predstavnici njihovi protivnici ili neistomišljenici. Jedno je akademska – velika prosvećena zajednica koja ne prihvata ovakvo stanje u društvu, što je razlog zbog kojeg se režim na nju ustremio, počev od učitelja i nastavnika, preko profesora srednjih škola i gimnazija do univerzitetskih profesora, i naravno, srednjoškolaca i studenata.

Druga zajednica je malobrojnija i manje uticajna, ali je većinski gotovo isključivo protivnik ili neistomišljenik sadašnjih vlasti, to je kulturna zajednica. I zbog toga je režim posegao za ekonomskim sankcijama srpskoj kulturi. Vidimo to po statusu koji imaju predstavnici nezavisne kulturne scene, privatnih kulturnih institucija, gde se državni konkursi ili ne raspisuju ili, ako se realizuju, onda održavaju partijsko razumevanje počinjene i pokorne kulture. Ali kaznama su izložene i državne institucije kulture. U nekim ranijim periodima, recimo u komunizmu, vlast je smenjivala upravnika pozorišta ako je on nekom predstavom narušio partijsku liniju, ali nije uništavala pozorišta. Mi imamo novu situaciju, dakle, zatvoreno je Narodno pozorište očito na neodređeno vreme, što se nikada u mirnodopskom periodu nije dogodilo, jer vlast ne može da uguši pobunu glumaca i reditelja. Zatim, imamo slučajeve da državne manifestacije, kao što je Sterijino pozorje, od svojih osnivača ne dobiju sredstva kako bi se održale.

Ideja je da se čitavi sektori i kulture ekonomskim merama odnosno sankcijama iscrpu i da se sklone sa scene. Cenzura je sve otvorenija. BITEF najverovatnije neće biti održan zato što u programu nije bilo prihvatljivo ime i predstava jednog stranog reditelja. Ipak, uz sve to što kultura trpi, ona odoleva tom pritisku i ne povlači se. Uz kreativnost koja je pokazala, privrženost kritičkom mišljenju jeste ono što će biti najsnažniji zamajac za srpsku kulturu u boljim vremenima od sadašnjih.

O izdavaštvu

Kakvo je stanje kad je reč o izdavaštvu?

Izdavaštvo je sad u najvećoj krizi u poslednjih 25 godina. Ta kriza ima različite elemente.

S jedne strane, to je tehnološka kriza jer sve veći broj ljudi prelazi sa štampanih medija na digitalne sadržaje. Zatim, ekonomska kriza koja je sve vidljivija u zemlji, sve je veća neizvesnost u kojoj ljudi žive, tako da im ostaje manje vremena i mogućnosti da se posvete knjigama. Naravno, u ovakvom masovnim događajima koji dugo traju, imaginacija ljudi se izmestila iz njihovih svakodnevnih rituala, kao što je recimo čitanje ili odlazak u pozorište, u javni život, tako da i to ima svoje posledice. Zatim, kao što sam pomenuo, država uvodi ekonomske sankcije srpskoj kulturi, a nema nikakve podrške koja postoji i u veoma uređenim, razvijenim i tržišno dobro postavljenim evropskim zemljama. Ove godine u Srbiji nema otkupa knjiga za javne biblioteke, odnosno održan je u jednoj formi koju je 80-90 odsto izdavača bojkotovalo zbog neprihvatljivih uslova, koji su i oblikovani tako da ih nismo mogli prihvatiti.

Zapravo, otkup knjiga za biblioteke nije bio namenjen ni knjigama, ni bibliotekama, ni čitaocima, naravno ni izdavačima, već ideološkim i političkim fantazijama režima. Sajam knjiga, najvažniji pojedinačni poslovni događaj u toku jedne godine za izdavače, prošao je bez značajnog broja izdavača i, što je još mnogo važnije, bez značajnog broja čitalaca. Zvanično je bila trećina posetilaca manje nego prošle godine, ali je utisak izdavača koji su učestvovali da je taj broj bio još mnogo manji ako se ima u vidu broj prodatih knjiga na Sajmu.

Konačno, postoji i značajan pad prodaje knjiga, i to različitih izdavača, žanrova, oblasti, verovatno najveći godišnji pad u protekle dve i po decenije. A već se više godina smanjuje broj izdanja na srpskom jeziku, što govori o tome da je izdavaštvo u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, a smanjivanje broja knjiga ne može biti dugoročno rešenje.

Koje će posledice toga biti, kakvih knjiga će biti manje?

Kada je reč o žanrovima koji će biti više na udaru, to je sigurno humanistika. Početkom dvehiljaditih postojali su tržišni izdavači koji su objavljivali samo knjige iz različnih oblasti humanistike. Danas to više nije moguće. Dramatičan je pad i knjiga i tiraža iz oblasti humanistike u Srbiji. Slovenija, koja je znatno manja zemlja, ima veće tiraže od nas. Ali Slovenija ima i veoma inteligentnu i posvećenu, dugi niz godina građenu, kulturnu politiku, koja je od nje stvorila kulturni brend u evropskim razmerama.

Početkom dvehiljaditih, godišnje je u Srbiji izlazilo 10.000-12.000 naslova, što je za zemlju ove veličine i za ovakvo tržište knjiga previše. Posle korone, recimo, imali smo oko 5000 naslova godišnje. Ove godine me ne bi iznenadilo da je taj broj manji od 4000 naslova. I on ni u kom slučaju nije posledica racionalnog odnosa prema broju izdanja već zapravo ozbiljne kulturne i krize u izdavaštvu.