U mnogim sredinama “isplivale” su grupe građana, od kojih su neke uz pomoć štapa i kanapa ostvarile neverovatno dobre rezultate. To govori da građani nisu zadovoljni naprednjacima, samo što ne prepoznaju alternativu. Naravno, tako im je to i nametnuto. Izgleda da “klasična”, da ne kažemo beogradska opozicija na lokalu ima manje uspeha nego grupe građana. I to jeste poruka ovih izbora. Uostalom, delom i onih decembarskih, lokalnih. Reč je o nedostajućoj infrastrukturi velikih partija, ali i nesenzibilisanosti mnogih lidera na to da se može pogledati i u tzv. unutrašnjost
Nekako je takoreći u genetskom kodu ovih prostora da se problem “rešava” tako što se napravi veći, u odnosu na koji prethodni izgleda manje važan. Tako je, recimo, demokratski deficit prethodne, “nenarodne vlasti” 2012. godine kažnjen – što hipermoralističkim belolistićkim poduhvatom, što intelektualnom apstinencijom – dovođenjem na vlast “lečenih radikala”, koji su vrlo brzo ukinuli ne samo slobodne izbore nego i politiku kao takvu.
Uništili su tada ili potkupili sve što je ličilo na opoziciju, uz prećutnu saglasnost mnogih, a od države i njenih institucija kreirali karikaturalne ljušture čija je jedina svrha da štite biznise i bezakonja nove elite, čije se bogatstvo danas meri milijardama. Požar je “ugašen” napalm-bombama, zahvaljujući kojima je demokratija sravnjena sa zemljom. Sa njom i društvo, paralelno. Nema ništa pogubnije po njega od ukidanja stida kao emotivno-moralne kategorije. A naprednjaci su iskorenili stid, jer samo se tako može ovako vladati. I organizovati ovakvi izbori. I imati takve medije.
Ogromni nedostaci demokratije i izbornih procesa u Srbiji, konstatovani prvi put već 2012. godine kroz nasilna “upodobljavanja” lokalnih vlasti republičkoj, pa onda na nekim sledećim vanrednim lokalnim izborima, na kojima su po malim mestima orcali džipovi i ćelavci, sa parama i štanglama, na neki način su bačeni u drugi plan žestokom svađom unutar teškom mukom udružene opozicije, svađom oko toga da li treba ili ne treba izaći na lokalne izbore raspisane za jun ove godine. U životu i politici čovek se nekad nađe na raskrsnici na kojoj su oba puta teška, prepuna rupa i zavrzlama, a ne može se nazad. E sada, razum nalaže da se izabere onaj manje tegoban, a ne da se “iščeprka” treći, koji vodi direktno u provaliju. A udružena opozicija uradila je upravo to – odabrala “alternativnu” cestu međusobnog nadgornjavanja i optuživanja za saradnju sa Vučićevim režimom. To se jednostavno nije smelo desiti.
Svađa unutar bojkot i antibojkot opozicije u beogradskom “krugu dvojke” definitivno je uticala na izborne rezultate na svim aktuelnim lokalnim izborima. Čak i u onim mestima u kojima su sve opozicone partije izašle na megdan. Nesumnjivo recimo i u Novom Sadu, gde je celokupna opozicija “Srbije protiv nasilja”, dodatno “ojačana” desnicom i levicom, bila na jednoj listi.
KAKO JE SVE KRENULO
Sve je počelo od toga što je jedno istraživanje pokazalo da u Beogradu posle decembarskih izbora vlada “postizborna depresija”, i da nekih 30 odsto opozicionih glasača nije motivisano da izađe na ponovljene izbore. Neće da ulaze u bitku koja je unapred izgubljena zahvaljujući kriminalnim aktivnostima režima. Već tada se u opozicionim kuloarima čulo pitanje: pa dobro, a šta da radimo sa ovih 70 odsto koji hoće da izađu na izbore, koji veruju da se nešto može učiniti bez obzira na sve? I koji veruju da nikada pod Vučićem neće biti slobodnih izbora, da se ta dva pojma međusobno isključuju. Neka vrsta oksimorona.
Jasno je da je veliki izazov bio učestvovati na izborima koji imaju tek poneku dodirnu tačku sa fer i slobodnim glasanjem, to jest više sliče fiktivnim izborima u diktatorskim, čak jednopartijskim državama. No, to pitanje se postavlja već više od decenije, ničega tu nema novoga. Bio je bojkot i 2020, i to na istu temu. I koji su rezultati? Izgleda kao da su neki tek sada otkrili izborne prevare. Gde su bili, šta su radili?
U politici je važno slati jasne, jednostavne poruke, naravno ne populističke, pa se čini da bi komotnije bilo ubediti građane da izađu na izbore, odnosno da uprkos uslovima postoji šansa da se oni dobiju, nego među njih unositi konfuziju pričom da beogradske izbore, gde se krade, treba bojkotovati, a u drugim mestima, gde se takođe krade – ne. Podela u opoziciji je dovela do oštrih podela među protivnicima režima generalno, po horizontali i vertikali. Mnogo strasti, raskinuta su i prijateljstva mnoga, kao recimo u “belolistićka” doba. I to se nije smelo dozvoliti. Teško je sada proceniti kolika je šteta naneta.
KAMO DALJE, ROĐAČE?
Možemo mi doveka pričati o tome kako je Srbija društvo u kojem veliki procenat građana uopšte ne veruje u demokratiju, čak je ismeva sve više sa svakim popijenim pivom. Veruju jedino i samo u “čvrstu ruku”, koju im je Vučić ponudio. Oni prirodno inkliniraju autoritarnom vođi, pogotovo ako su potpomognuti medijskom blokadom, ali i velikim i sitnim pogodnostima. Dok je drugi deo građana, sklon demokratiji, pak hiperosetljiv. Lako se razočara i često politiku doživljava kao ljubavnu avanturu. I ne shvata da u politici i kada nisi – ti jesi. I kada ostaneš kod kuće na izborni dan – ti učestvuješ. Ali konstatovanje ove činjenice samo po sebi ne vodi ničemu, valja nešto raditi da se ona promeni, i imati je u vidu kada se donose političke odluke.
A ovih dana, umesto da se smire strasti i sanira šteta, opozicioni čimbenici stvar pogoršavaju. Pokušavaju da odgovornost za izborni neuspeh ili konfuziju prebace na “one druge”. Odgovornost, između ostalog, što je, kako god okrenemo, propuštena prilika da se na ovim izborima ostvare neke, makar simbolične pobede. Tako potrebne onima koji ne žele da žive u nedemokratskom društvu. Da nije bilo konfuzije i svađe, one bi zasigurno bile i ostvarene, koliko god ovom tvrdnjom ulazili u hipotetiku. A neke od njih i ne bi bile simbolične. Pogotovo, recimo, pobede u Nišu ili Čačku i nedvosmisleno osvajanje dobrog dela centralnih beogradskih opština. Ako ništa, kada je reč o Beogradu, imali bismo gde da organizujemo tribine.
Treba, naprotiv, stati na loptu, kao što je to znao da uradi legendarni fudbaler Mehmed Meša Baždarević. Sagledati stanje na terenu i polako i pametno krenuti u napad. Nema povlačenja. Koliko god da je sumorna, slika je bolja nego pre nekoliko godina. Pred svima onima koji bi želeli da žive u normalnoj, demokratskoj državi nalaze se mnoge bitke. I one će se voditi bez obzira na stanja depresije. Ipak se čini da naprednjaci nisu uspeli do kraja da ubiju društvo, stid i osećaj slobode. Raste neka trava iz paljevine. Treba pod hitno izaći iz lavirinta u koji je demokratska opozicija samu sebe umontirala. Kamo dalje, rođače – to je sada ključno pitanje. Ako budemo mračili, oteraćemo i mi mnoge mlade ljude vani.
POSTIZBORNE MAHINACIJE
Rezultati izbora nisu jednoznačni, pogotovo ne u trenutku pisanja ovog teksta, kada se još ne znaju konačni ishodi glasanja u nekim beogradskim opštinama, kao i u trećem gradu po veličini – Nišu, pa ni u Čačku. Da li će se opozicija, potpomognuta građanima, izboriti da se “ispoštuje” izborna volja tamo gde je odista ostvarena pobeda, videćemo. Koji će se način odabrati, takođe je pitanje. Politički konsultant Dušan Lj. Milenković kaže nam da od ovih ishoda zavisi i glavna poruka junskih izbora.
“Ako u nekim beogradskim opštinama, na primer u Novom Beogradu, kao i u Nišu i Čačku, naprednjaci formiraju vlast, onda se Srbija nije pomakla od apsolutne vlasti jedne stranke, to jest – jednog čoveka. Ukoliko ipak opozicija formira vlast u ovim mestima, to će biti signal da smo krenuli ka povratku demokratije u Srbiju. Od ovih ishoda zavisi i ponašanje opozicije u budućnosti, jer je jedno ponašanje predviđeno za apsolutne autokratije, a sasvim drugo za povratak demokratije”, kaže on.
Jedan od onih koji su definitivno dobitnici lokalnih izbora, Savo Manojlović, frontmen pokreta Kreni-promeni, predložio je da se u borbu protiv izbornih i postizbornih mahinacija uđe radikalno, kroz opoziciono napuštanje lokalnih parlamenata, ali i republičkog. Dakle, građanska neposlušnost. Na prvi pogled, predlog zvuči primamljivo, kao i sama ideja bojkota. Ali da bi bilo efekta, moralo bi prvo da se ostvari opoziciono jedinstvo, a povrh svega da se ima nedvosmislena podrška velikog broja građana koji su spremni da u odlučujućem broju učestvuju u raznim protestnim aktivnostima. Ukoliko to nije ostvarivo, onda je u pitanju pretnja praznom puškom. A prazna puška je opasnija za onoga ko je drži u ruci nego za onoga prema kojem je uperena. Tačno je, naravno, da građanska neposlušnost ima smisla ako je celovita, ali i dobro osmišljena.
ŠTA REZULTATI GOVORE?
Kada je reč o udruženoj opoziciji, glavne bitke su se vodile u tri najveća grada, Beogradu, Novom Sadu i Nišu, pa i u Čačku, u kojem je politička situacija, da tako kažemo, specifična. Ima interesantnih rezultata i u nekim sandžačkim opštinama, ali time ćemo se detaljnije baviti u nekom od narednih tekstova. Rezultati, kako rekosmo, nisu jednoznačni, ali je sigurno – sa tim će se složiti i politički eksperti koji su trudbenici “borbene opozicije” – da su građani kaznili udruženu opoziciju, onu okupljenu oko “Srbije protiv nasilja”, zbog svađe i drugih budalaština, od kojih su neke delovale i infantilno.
Ta kazna je svakako najočiglednija u Beogradu, gde je bojkot najjače i odzvanjao. Što zbog apstinencije birača, što zbog činjenice da je lista Save Manojlovića na gradskim izborima osvojila 40 hiljada glasova više nego cela okrnjeno-ujedinjena opozicija pod imenom “Biramo Beograd”. Naravno, uspeh Kreni-promeni nije samo posledica razdora unutar SPN-a, ali o tome ćemo kasnije.
Elem, u odnosu na republičke i lokalne izbore, na koje je u Beogradu izašlo oko 59 odsto birača, na junskim, ponovljenim gradskim glasalo je tek nešto više od 46 procenata. Bojkot-stranke trebalo bi da budu oprezne u likovanju, iz prostog razloga što su svuda u svetu lokalni izbori glasačima manje privlačni nego parlamentarni. Čak i u onim zemljama gde lokalne samouprave imaju mnogo veće nadležnosti nego u Srbiji. Recimo, u Britaniji skoro dvostruko manje birača izlazi na lokalne nego na nacionalne izbore. Čak se i u Švedskoj, gde su lokalni izbori veoma važan deo demokratske kulture, na njima beleži manja izlaznost. Tako je i u okolnim zemljama. I pobednička koalicija SNS-SPS osvojila je 45 hiljada glasova manje nego kada se zbroje rezultati ove dve stranke na decembarskim izborima. U stvari, teško je usporediti izlaznost na ovim izborima u odnosu na prethodne lokalne, jer su ovi održavani ili istovremeno sa parlamentarnim ili su, kao oni 2020. godine, bojkotovani.
S druge strane, tačno je da je opozicija (uključujući i listu Save Manojlovića) i procentualno i po broju glasova prošla mnogo gore nego u decembru, čak i ako ne brojimo glasove Koalicije Nada sa prethodnog glasanja. Nada je, kao što je poznato, bojkotovala junske izbore. E sada, teško da ćemo saznati da li su ovi nedostajući glasovi oni koji pripadaju SSP-u, Srcu, Zajedno i Koaliciji Nada. I to će se nekada valjda razjasniti. Sada je sigurno da je to što je bojkot-opozicija optuživala ovu “borbenu” za kolaboraciju, a ovi uzvraćali istom merom, bar na diskretan način – i jednima i drugima nanelo štetu kratkoročnu, ali možda i dugoročnu.
NOVI SAD: SLABIJE NEGO ŠTO SE OČEKIVALO
Za razliku od Beograda, u Novom Sadu je vlast vodila najžešću moguću negativnu kampanju protiv opozicije. Valjda im u glavnom gradu takvo što nije ni trebalo, ovi su sami sebi pucali u nogu. U Novom Sadu su naprednjaci pucali iz svih oružja. Saopštenja vladajuće stranke izgledala su kao da ih piše masovni ubica koji je pobegao iz ustanove zatvorenog tipa. Nigde se više nego u ovom gradu nije videlo da je glavna naprednjačka aktivnost u predizbornom periodu bila “velika borba” predsednika Vučića u Njujorku protiv srebreničke rezolucije. Dakle, cilj je bio skrenuti pažnju sa kriminala i bezbrojnih novosadskih afera, sa rasturenog grada, na priču o “izdajnicima” i “patriotama”.
Osim toga, loš naprednjački rezultat u Novom Sadu doveo bi u nezgodnu poziciju novog predsednika stranke Miloša Vučevića. Koliko god on na toj poziciji izigravao dvorsku ludu. Nije se štedelo za izbore u glavnom gradu Vojvodine, nema sumnje da su potrošene na desetine miliona evra, što za kupovinu glasova, što za “kol-centre”, razvoženje glasača, ali i brojne fantomske liste. U Novom Sadu ih je bilo sedam, vrlo različito ideološki profilisanih. Niko od njih nije prešao cenzus, ali su ipak oko šest posto glasova, pretpostavlja se antirežimskih, svukli ispod cenzusa.
U Novom Sadu je ostvaren veliki san mnogih opozicionara, ujedinili su se svi važni politički akteri (bez Kreni-promeni): i Srbija protiv nasilja (niko nije bojkotovao izbore) i Koalicija Nada, pa čak i dugogodišnji koalicioni partner naprednjaka – Liga socijaldemokrata Vojvodine. Jedna od glavnih meta naprednjačke kampanje protiv opozicije bio je nekadašnji, a verovatno suštinski i današnji Ligin bogibatinaš Nenad Čanak, i neki njegovi saradnici. Pojavljivao se u spotovima, na plakatima, u saopštenjima. Kao, vlast se bori protiv njega. Njime su ubijali bar dve muve istovremeno. On je izuzetno ozloglašen kod “patriotskih” birača, a rejting mu nije ništa bolji ni kod onih koji su građanski orijentisani. A možda se htela poslati i poruka da je Čanak opozicionar, ko zna.
Sada možemo da nagađamo da li bi okupljeni oko liste “Udruženi za Novi Sad” osvojili više glasova, odnosno mandata, da su išli u dve-tri kolone. No, definitivno nije bilo sinergetskog efekta. Pokazalo se još jednom da u politici dva i dva mogu biti i – tri. Verovalo se da bi novosadski model najšire moguće opozicije mogao da posluži i za naredne opozicione istupe u borbi protiv Vučićevog režima. Ali sada je to upitno. Sve u svemu, kada se saberu rezultati stranaka oko opozicione koalicije na decembarskim parlamentarnim izborima u Novom Sadu, oni dosežu čak do 44-45 odsto (računa se i na navodnih Liginih dva odsto) ukupnih glasača, a sada su zajedno osvojili nešto oko 24 procenta.
Ipak bi pre konačnog zaključka trebalo imati u vidu i ove stvari. Priča o bojkotu je definitivno uticala i na Novosađane, bez obzira na to što su sve partije izašle na lokalne izbore u ovom gradu (bar raspušteni lokalni odbori, kao recimo u slučaju stranke Zajedno). Rekli smo već da se ovde nije štedelo na trošenju novca građana na izborne mahinacije, a to se videlo i po sada već čuvenom “kol-centru” na Novosadskom sajmu. Kasa za to je uvek otvorena, jer projekti koje vodi stranka u ovom gradu vredni su milijarde evra. Deo glasova ujedinjene opozicije svakako je otišao i Savi Manojloviću (njegova lista je fasovala desetinu glasova iako u Novom Sadu nije baš utemeljena) i bokseru Miši Bačulovu.
Još nešto. Cilj opozicije je bio da se u Novom Sadu napravi referendumska atmosferu. U tome nije uspela što zbog senke Beograda, što zbog kratkog vremena za kampanju.
NIŠ I NIŠKE POUKE
Kako god se završilo, ko god formirao vlast u Nišu, opozicija u ovom gradu odnela je veliku pobedu. Da nije bilo bojkotaranja, pobeda bi bila definitivna i nedvosmislena. Naravno – i da nije bilo izbornih i postizbornih mahinacija naprednjačkih.
Stoga se kao najveći dobitnik ovih izbora, pored Save Manojlovića, doživljava doktor Dragan Milić, čija je grupa građana u Nišu osvojila bezmalo četvrtinu glasova. Opozicija je u ovom gradu izašla u nekoliko kolona i praktično svi su prešli cenzus. Još se čekaju konačni rezultati izbora. Biramo Niš je osvojio 15,7 odsto. Prema tvrdnjama opozicije, ona može formirati vlast. No, videćemo šta će se dalje dešavati i kako će se stvar na kraju raspetljati. Milićev rezultat nije neočekivan, on je ne samo na jugu već i u celoj zemlji, pa i u regionu, prepoznat kao hrabar čovek koji se bori za reformu zdravstvenog sistema i prava siromašnih. Osim toga, pristalica je decentralizacije. Njegov moto je da o Nišu moraju da odlučuju Nišlije, a ne Beograđani. A ta retorika u ovom gradu očigledno pada na plodno tle. Sigurno, ne bez razloga.
Politički analitičar Dejan Bursać kaže da bi opozicija strateški mogla mnogo da nauči na primeru Niša. Ističe da su Nišlije imale raznovrsnu opozicionu ponudu, koja je uključivala i nove aktere. Naravno, ističe dr Milića kao važan faktor uspeha, jer je on čovek koji se, kako kaže, javnosti predstavio kao pouzdan, principijelan, human i pošten lekar.
“Kampanja opozicije je bila dobro organizovana. Uključivala je i kol-centre, i pametnu upotrebu društvenih mreža, i fokusirane poruke. No, pre svega, u pitanju je bila pozitivna kampanja. Oni su građanima komunicirali ohrabrujuće poruke. Uprkos svemu, uprkos neravnopravnim izbornim uslovima, mi ćemo pobediti, promenićemo grad, promena je moguća… Mi verujemo u sebe i u Nišlije, glavni im je bio moto. Generalno, snažno negativne kampanje demotivišu birače opozicije, pa na primeru Niša ima šta da se nauči”, kaže Bursać.
Doduše, uspehu opozicije u Nišu doprineo je i krkljanac unutar Srpske napredne stranke, bezbrojne javne svađe među njenim lokalnim funkcionerima.
NOVA LICA KRATKO TRAJU
Uspeh Save Manojlovića i Dragana Milića jeste i posledica konstantne žudnje građana i javnosti za novim licima na opozicionoj političkoj sceni. Naprednjačkim biračima, s druge strane, ne smeta što im Vučić tambura 30 godina bez prestanka. Ta potreba je naravno razumljiva, neki su opozicionari dosadili i bogu i narodu, ali problem je u tome što se u nas nova lica tako brzo potroše. Setimo se Saše Jankovića, nije nam trajao ni godinu dana. Kampanje koje se vode u režimskim medijima na kraju završe i u umu građanski orijentisanih birača, koliko god bi se oni naljutili da im neko to kaže u lice.
Setimo se i uspeha Saše Radulovića, čija se lista ničim izazvana ubacila onomad u državni, pokrajinski i mnoge lokalne parlamente. Novosađani su takođe rado dočekali Radulovića, kao novo lice koje uliva liberalno poverenje. A sada se mnogi nekadašnji članovi njegove partije stide tog dela svoje prošlosti, brišu ga iz biografije, dok neki Radulovićevi nekadašnji birači ne bi sada priznali da su za njega glasali ni pod pretnjom da će im deca biti oteta. Manojlović i Milić bi sve ovo trebalo da imaju u vidu.
Bursać kaže da je u Srbiji konstantno otvorena sezona potrage za novim političkim licima, te da se ona brzo istroše, jer opozicione političke stranke nisu ukorenjene u društvu, nemaju takozvanu socijalnu bazu. Većina stranaka osnovana je u poslednjih šest-sedam godina. Ljudi onda traže, zbunjeni su, slušaju, zaključuju, gledaju za koga će glasati, lako skaču sa jednih novih ličnosti na druge. Smatrajući da je ovaj novi – onaj “gospodin pravi”.
“Mnoge se stranke nikada na izborima nisu same izmerile. Građani stoga i ne prave razliku među njima. Kada se pojave nove ličnosti i političke pojave, pređu kod njih. Videćemo da li će se Kreni-promeni utopiti u aktuelnu scenu ili će izgraditi autentičnu političku ponudu. Njihovo je da se na nekim sledećim parlamentarnim izborima evidentna popularnost izgradi i kapitalizuje, a to zavisi od toga da li će uspeti da izgrade infrastrukturu, nacionalnu mrežu, bazu”, kaže Bursać.
Neki smatraju sa bi se oko Save Manojlovića i/ili doktora Milića mogle okupiti razne autohtone grupe građana koje su ostvarile relativne uspehe na lokalnim izborima, i koje su skoncentrisane na lokalne politike i decentralizaciju. Videćemo da li se taj kompleksni poduhvat može ostvariti.
DRUGI LOKALI
Nećemo mnogo o Čačku, jer je u medijima već bilo dosta reči o ovom gradu. Opozicija je proglasila pobedu, ali je gradska izborna komisija potom rekla da je ipak pobedila lista SNS-a. Opozicija traži ponovno prebrojavanje listića. Videćemo šta će se na kraju desiti. Čini se da nema sumnje da je i Čačanima bojkot-atmosfera poremetila račune. Bili bi zasigurno žitelji slobodnog grada, kao onomad za vakta Velje Ilića. Sada se čeka.
U drugim, manjim gradovima i opštinama vlast je neupitno u rukama SNS-a. Nećemo opet govoriti o izbornim mahinacijama, krađama, kupovini glasova i ucenama. I satanizaciji političkih protivnika. Naravno, tu je i jeziva medijska scena. To je odavno deo folklora. Ono, međutim, što se primeti jeste da su u mnogim sredinama “isplivale” grupe građana, od kojih su neke uz pomoć štapa i kanapa ostvarile neverovatno dobre rezultate. To govori da građani nisu zadovoljni naprednjacima, samo što ne prepoznaju alternativu. Tako im je to, naravno, i nametnuto. Izgleda da “klasična”, da ne kažemo beogradska opozicija na lokalu ima manje uspeha nego grupe građana. I to jeste poruka ovih izbora. Uostalom, delom i onih decembarskih, lokalnih. To je ta nedostajuća infrastruktura velikih partija, ali i nesenzibilisanost mnogih lidera na to da se može pogledati i u tzv. unutrašnjost.
Bursać ističe da je u manjim sredinama SNS nadmoćan iz mnogih razloga. Jedan od njih je medijska blokada. Potom činjenica da u manjim gradovima i opštinama procentualno živi više ljudi koji su ekonomski zavisni od države i njenih institucija. Osim toga, SNS u njima lakše regrutuje poznate i uticajne ljude koji imaju snažne i veoma obuhvatne socijalne mreže.
“Opozicija teško pronalazi kvalitetne ljude i aktiviste u manjim sredinama. Generalno, malo je onih koji se odvaže da se bave politikom, a pogotovo da budu predstavnici opozicionih partija. Postoje pritisci, uspeh nije izvestan, a čini se da često nemate ni podršku partijskih centrala. Stoga im je lakše da se udružuju u grupe građana, da krenu od početka”, kaže Bursać.
On navodi primer pobede opozicije u Ljigu na decembarskim izborima. Bez obzira na to šta se na kraju desilo, što se zbila kupovina odbornika, jasno je da se lokalne opozicione politike razvijaju i da predstavljaju sve jaču alternativu lokalnim naprednjacima. Bursać kaže da opozicija mora da pronađe način da pruži podršku grupama građana u manjim sredinama. Potrebno je formirati nekakav sistem podrške i koordinacije na širem području države, dodaje.
ČAŠA JE DOPOLA PUNA
Hajde da ukažemo i na još neke pozitivne stvari koje su posledica junskih izbora. Kada se stvari saberu, ipak je kamen pomeren. Poslednjih godina u gradskoj skupštini Novog Sada nije bilo opozicije, a sada će u njoj sedeti 32 opoziciona (udružena opozicija, Kreni-promeni, Bačulov) od ukupno 75 odbornika. Dakle, skok sa nule na 32. Nije to ni tako loše na ovu skupoću. Kao brojni deo gradskog parlamenta, opozicija ima značajno jače mehanizme za institucionalnu i vaninstitucionalnu borbu nego do sada.
“Očigledno se žestoko grešilo. Žestoko se grešilo i u komunikaciji i u strateškoj postavci, i u pretpostavkama u vezi sa SNS-om i međunarodnom zajednicom. Ima međutim dovoljno vremena da se greške isprave. Opozicija je i u Narodnoj skupštini i u Skupštini Vojvodine, i u lokalnim parlamentima, što otvara mogućnost i delovanja i institucionalnog, budžetskog finansiranja. Opozicija će, nakon svega, imati mogućnost da bude mnogo prisutnija u javnom životu, da brani interese građana i u institucijama i van njih, da im se približi, da je prepoznaju kao svog partnera”, kaže Bursać.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Niti se u Beogradu na javnom servisu i u privatnim medijima vide Niš, njegovi problemi i ljudi koji se bave politikom na lokalu, niti nekog iz Beograda zanima lokalna politička scena. Ovo je poruka za političare, ali i za medije za koje svet prestaje kod robne kuće Ikea, kako je to jednom prilikom rekao doktor Milić
Jedno je sigurno: ni u jednom većem gradu se opozicioni tabor nije toliko približio onima koji uz “Ne može nam niko ništa” slave sigurne pobede. I pitanje je da li bi efekat bio uopšte postignut da su sve te stranke nastupile udruženo, kao što je bio slučaj u Novom Sadu. Kako god da bude, Nišlije su kroz Srbiju prošetale kao Zona Zamfirova kroz čaršiju
Čačak su već u prepodnevnim satima 2. juna preplavili automobili sa registarskim oznakama Kraljeva, Lučana, Požege. Stigli fantomski birači. Bilo i “bugarskog voza” i ostalih mahinacija koje naprednjaci praktikuju na izborima već godinama, kao i birača sa adresama na kojima je ulični broj 0. Uveče su se brojali glasovi. I sutradan ujutru se brojali glasovi. I još uvek se broje glasovi, jer su podneti zahtevi za uvid u birački materijal i za ponovnu kontrolu nevažećih listića. Tek nakon toga GIK će moći da izađe sa preliminarnim rezultatima lokalnih izbora u Čačku
Kako god, vaše opravdano ljubopitanje je – kako je moguće da u onolikom gradu pišljivih deset tuceta ljudi dospe u privilegovan položaj da mu de facto bira vlast?
