Na Svetog Savu, 27. januara, u crkvi Svetog Dimitrija u Kragujevcu, proplakale su dve ikone. Reč je o ikonama Bogorodice i Svetog Dimitrija. Ikone su proplakale za vreme jutarnje službe, a to su prvi primetili sveštenik Spasoje Janković i radnici Kovačnice koji su se tog jutra našli u crkvi. Otkako su ikone proplakale, u ovoj crkvi se svakodnevno služi moleban, a broj vernika koji dolaze u crkvu, kao što se i moglo očekivati, drastično se povećao. Vladika šumadijski Jovan, povodom ovog događaja, rekao je: „Ovo što se dogodilo, dogodilo se po Božjem promislu. Činjenica je da je Bog učinio čudo, a mi nismo tu da sudimo, već da se pred tim čudom Bogu molimo.“ Vernici koji ovih dana obilaze crkvu Svetog Dimitrija različito doživljavaju i objašnjavaju suze na ikonama Bogorodice i Svetog Dimitrija. Komentari se kreću od onog ekstatičnog „Gospod nas priziva“ do nimalo iznenađujućih osvrta na vaskoliko srpstvo sa kojim se „nešto čudno dešava“, ali i na to da se crkva Svetog Dimitrija nalazi tik uz Sušički potok „kojim je oticala krv Kragujevčana streljanih 1941. u Šumaricama“. Naravno, svi su saglasni u tome da plač ikona u svakom slučaju znači opomenu, da nam se ne piše ništa dobro ako se uskoro ne opametimo i tome slično. Otkako se po Kragujevcu proneo glas o ikonama koje plaču, tvrdnje da je re; o vlazi ili kondenzaciji tretiraju se među najrevnosnijim vernicima kao najgore svetogrđe, čak i ako pričate o sopstvenom plafonu.
Ono što celoj priči daje pomalo čudan ton jeste činjenica da je ovo drugi ovakav slučaj u Kragujevcu za manje od godinu i po dana. Naime, početkom septembra 2003. proplakala je ikona Isusa Hrista na Raspeću u crkvi Svetog Save u kragujevačkom naselju Aerodrom. Crkva Svetog Save udaljena je od crkve Svetog Dimitrija jedva oko kilometar. Ikona je proplakala za vreme večernje službe, ali sveštenik ništa nije primetio dok mu jedna vernica, Božana, nije skrenula pažnju. Gospođa Božana je potom sanjala da na raspeće treba postaviti belo platno sa tri izvezena krsta, što je na javi i učinjeno. I ovaj slučaj neki su povezivali sa streljanjem u Šumaricama, jer je crkva Svetog Save podignuta kao prvi spomen-hram streljanim Kragujevčanima, koje je, napomenimo uzgred, Šumadijska eparhija proizvela u novomučenike srpske. Možda nije loše skrenuti pažnju i na to da su i crkva Svetog Save i crkva Svetog Dimitrija podignute u poslednjih nekoliko godina, da još nisu u potpunosti završene, a da u „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ hronično nedostaje novac.
Što se tiče svetog Dimitrija, sveca čija je ikona proplakala i čije ime nosi crkva, postoji jedna zanimljiva priča vezana za njega i Srbe, a koja se može naći na veb-sajtu Srpske pravoslavne crkve. Sveti Dimitrije bio je solunski vojvoda, a tragično je nastradao jer je odbio da progoni hrišćane. Danas u Solunu postoji velelepna crkva podignuta u njegovu čast, a upravo ta crkva je mesto zbivanja ove, kako je posebno naglašeno na sajtu SPC-a, „istinite priče“. Događaj se navodno zbio uoči Mitrovdana 1991. godine. Žene koje su se molile u crkvi Svetog Dimitrija u Solunu spazile su na vratima čoveka u okrvavljenoj uniformi vizantijskog vojnika. Jedna od žena je, na osnovu lika sa ikone, shvatila da je to zapravo sveti Dimitrije. Zatraživši vodu, vojnik im je rekao da je Solunjanin, ali da dolazi iz Bosne, gde se vodi borba za pravoslavlje. Na sajtu SPC-a napominje se da se sveti Dimitrije pre toga poslednji put prikazao 1804, uz napomenu da je to godina kada je izbio Prvi srpski ustanak.
Dok je Katolička crkva, kada su čuda u pitanju, sklonija prikazivanjima svetaca, pre svih Bogorodice, pravoslavnoj veri svojstvenije je plakanje, krvarenje ili mirotočenje ikona. Među zemljama u kojima je pravoslavna vera dominantna, po broju plačućih ikona prednjači Rusija, gde ova pojava poprima razmere epidemije. Naime, tamo ne plaču samo ikone po crkvama već su znatno brojnije kućne ikone na kojima se javlja ova čudna pojava. Upravo zbog toga, Ruska pravoslavna crkva je pre pet godina oformila petočlanu ekspertsku komisiju koja treba da utvrdi zašto ikone plaču, i yašto se navodno na čudesan način samoobnavljaju stare i oštećene ikone. Ovaj tim čine dva biologa, dva fizičara i jedan filolog. Nezavisno od ovog tima, saradnici Centra za sudsku medicinu Ministarstva odbrane Rusije došli su prošle godine do zanimljivog otkrića. Posle pet nedelja analiziranja suza sa ikone Bogorodice Kazanske, saradnici ovog centra uspeli su da izoluju čestice krvi, a naknadno je utvrđeno da je krv ljudskog porekla, i to ženska, kao i da je reč o krvi grupe A.
Potpuno je neizvesno i teško dokazivo da ikone zaista plaču. Isto tako je naučno nedokazivo da su te suze loš znak. Međutim, ima nešto u ovoj priči što je empirijski dokazano rđav predznak, a to je često pominjanje pojmova kao što su srpstvo, svetosavlje i 1941 – na jednom mestu.
Pre nekoliko godina lik Svetog Vasilija Ostroškog u cerovom panju prepoznat je po – podočnjacima
Kako tvrde upućeni, ikone i statue mogu da mirotoče – kada liju tečnost čiji miris vernike podseća na borovinu i tamjan a ponekad i na miris ruže, da suzotoče – liju suze, ili krvotoče – liju krvave suze. Pojava ovakvih čuda obično uspeva da privuče vernike „bliže crkvi“, ali i pažnju šire javnosti kao što je to svojevremeno bio slučaj sa čuvenom Gospom iz Međugorja.
Jedan od zanimljivijih, i u katoličkom svetu poznatijih čuda jeste slučaj statue Bogorodice iz mesta Tornton, u Sjedinjenim Američkim Državama. Kip je, prema svedočenjima vernika, od aprila do septembra 1981. plakao krvave suze i samostalno se pomerao po oltaru svakog 13. u mesecu. „Simptomi“ su nestali kada su sveštenici pomerili statuu u drugi kraj crkve. Katolička crkva je inače vrlo oprezna kad su ovakva čuda u pitanju i ima običaj da svakom od njih prilazi s rezervom i, ako slučaj privuče dovoljno pažnje, na lice mesta pošalje sveštena lica višeg ranga ili čak stručnjake iz oblasti prirodnih nauka koji imaju zadatak da provere „neobjašnjivost“ pojave ili barem njene fizičke osobine. Tako su u slučaju koji se zbio u Italiji 1985, kada su na statui Device Marije primećene krvave suze, „papski forenzičari“ utvrdili da su suze ljudskog porekla. Na drugom mestu, u Australiji, posle sličnog događaja crkvene vlasti su statuu sklonile i sprovele istragu koja je utvrdila da u tom slučaju nema „elemenata za proglašenje čuda“.
U Indiji, pak, od septembra 1995. mnogobrojni svedoci tvrde da statue bogova piju mleko. Od tada je nastala prava pomama za „pojenjem“ statua jer je utvrđeno da je broj „žednih“ ogroman. U jednom od hramova, indijski sveštenici su se žalili da hram posećuje preko pet hiljada ljudi dnevno i da imaju velike probleme u kontrolisanju tolike mase. Mnogobrojni vernici i skeptici čekali su po više sati u redu kako bi se i sami uverili da kada se kašika mleka prinese ustima mermerne statue boga Ganeša, mleko prosto nestaje. Jedno od objašnjenja koje je ponuđeno jeste „kapilarna apsorpcija“ tj. sićušni kapilari statue ispunjavaju se tečnošću i na taj način upijaju mleko, što je prilično logično ali i nepotpuno objašnjenje jer ne kaže pod kojim uslovima upijaju i zašto baš mleko. I da li vremenom tečnost upijena u kapilare može naprasno da počne da curi, što bi ovu pojavu povezalo sa plačućim ikonama.
U zemlji božjoj Srbiji čuda su počela intenzivnije da se javljaju od početka devedesetih naovamo, s rastom broja vernika i uticaja crkve u društvu. Ikone su plakale u Lipljanu, u Slancima, Kragujevcu, na Kosovu i mnogim drugim mestima, ali je jedan slučaj posebno zanimljiv. Ikona Svetog Nikolaja proplakala je 13. maja prošle godine u kući Saše Marčete, u selu Pačetin nadomak Vinkovaca, u Hrvatskoj. „Kao i obično, i toga dana sam otišao u sobu oko 18 časova i 30 minuta, da se pomolim pred svetim ikonama. U prostoriji se nalazila i ikona Svetog Nikolaja, koju sam, zajedno s knjigom, dobio u našoj crkvi prije nekoliko godina. Kada sam prišao ikoni, primijetio sam da suzi. Suze su izlazile iz oba oka i slijevale se do brade, gdje su se zaustavljale, a cijelo lice je bilo orošeno. Ne vjerujući u ono što sam vidio, pozvao sam brata, koji se i sam uvjerio u istinitost svega što sam mu rekao, a potom sam otišao po našeg sveštenika, oca Predraga Azapa, da vidi čudo koje se dogodilo“, rekao je Marčeta.
Ikona je prenesena u crkvu Svetog Oca Nikolaja gde su suze bile vidljive narednih dvadeset dana. Svih dvadeset dana crkvu su pohodili mnogobrojni pravoslavni i katolički vernici, zajedno se moleći.
Dr Dragan Popadić, stručnjak iz oblasti socijalne psihologije, u svom eseju o mentalnom zdravlju naroda (iz 2000. godine) objasnio je da „autoritarna klima pogoduje razvoju sujeverja. Sujeverje se, naime, smatra jednom od devet komponenti autoritarne ličnosti, a proističe iz sklonosti pojedinca da odgovornost pripisuje spoljašnjim silama van vlastite kontrole. Paranoidni doživljaj sveta, na individualnom nivou, proističe iz mučnog osećanja izolovanosti i nemoći i završava u čovekovoj ideji o vlastitoj izuzetnosti i veličini i uverenju da je predmet sveopšte mržnje, proganjanja i zavera. Izolovanost pospešuje paranoju, paranoidni stav pospešuje izolovanost, i teško je ili nemoguće odgonetnuti šta je na samom početku tog niza.“
Bojan Pantić
Jedno od većih čuda srpske mistične scene, još aktuelno kao tema u medijima jeste Kremansko proročanstvo. Nastalo početkom dvadesetog veka, ono je uvek izvlačeno u kriznim vremenima s ciljem da umiri narod i uveri ga kako je sve što se dešava prosto stvar sudbine i nekih drugih ljudi te kako pojedinac tu malo šta može da uradi. Poslednja upotreba proročanstva je bila pred predsedničke izbore 2000. godine, kada je opozicija lansirala „fragment“ proročanstva koji govori da će u Srbiji nastupiti blagostanje i sreća kad za predsednika bude postavljen čovek koji nosi ime svoga sela, te da će se to neminovno desiti na razmeđi vekova. Priča je bila idealna da pozove sujeverne da glasaju za jednog ili se uzdrže od glasanja za drugog kandidata, jer je takva sudba „zapisata“ još od Tarabića. Neku godinu kasnije je u medijima „razotkriveno“ da su tu priču lansirala dva domaća politički angažovana umetnika. Dopunjavanja Kremanskog proročanstva bilo je i u periodu komunizma, pa su se 1982. pojavili delovi koji, govoreći o „Drugom velikačkom ratu“, predviđaju „ljude sa zvijezdom na čelu“ koje će voditi „čoek plavih očiju, na belom konju“ i koji će proterati „krivi nekrst“ iz zemlje.
B. P.
