„Pežoazija“

Vest da je MUP Srbije odlučio da kupi izvesnu količinu službenih vozila od francuske fabrike Pežo izazvala je očekivane reakcije iz Kragujevca. Tamošnja Crvena zastava, ionako upropašćena desetogodišnjom krizom i bombardovanjem iz 1999, smatra da je bila u stanju da isporuči takva vozila domaće proizvodnje. Kao jedan od razloga navodi se i običaj da države koje imaju sopstvenu automobilsku industriju svoje organe vlasti snabdevaju domaćim vozilima: to je znak kako prestiža tako i „ekonomskog patriotizma“, ali i štednje. Naime, državi je lakše da sklopi povoljne aranžmane sa domaćim proizvođačima nego sa stranim. Reč je o povoljnijim kreditima, poreskim olakšicama i drugim aranžmanima koji znatno smanjuju opterećenje budžeta takvim nabavkama.

U staroj Jugoslaviji – SFRJ to jest – Crvena zastava bila je glavni snabdevač vozilima svih policijskih agencija: jedne savezne i osam republičko-pokrajinskih sve od sredine šezdesetih godina, kada je razvila modele „Zastava 1300“ i „kampanjola“. Do tada se policija snalazila kako je znala: ostali su zapamćeni neuništivi stari „Mercedesi 190“, na primer, vojnički džipovi svih vrsta (naročito standardni „Willys Jeep“ i njegova indijska verzija „Mahindra“) i „Willys Overlandi“. Od 1965. nadalje policija u celoj zemlji prešla je na „tristaće“, „kampanjole“ i kombije IMV iz Novog Mesta u Sloveniji. Neke policijske agencije pokušavale su i sa stranim komercijalnim vozilima: SUP Zagreb je neko vreme koristio „Austin Mini“ i „VW 1300“, ali se oni nisu pokazali pogodnima za policijske poslove. Osnivanje Tvornice automobila Sarajevo (TAS), bilo je izvestan napredak na tom polju jer je „tristać“ bio već zastarelo vozilo, skupo za eksploataciju. „Golfovi“ su postali policijski standard u Bosni i Hercegovini, dok su u ostalim republikama i pokrajinama „tristaće“ zamenili „stojadini“. Veća policijska vozila počela je da proizvodi Crvena zastava u dva osnovna oblika: patrolni kombi (pola kabina – pola marica) i marica; u Kopru su takođe pravili policijske verzije „Sitroenovih“ vozila, ali u manjoj količini. Terenska vozila, međutim, policija iz nekih razloga nije htela da kupuje od Zastave, pa je „landrover“ postao standard u celoj Jugoslaviji. Tako je bilo do 1990.

Sa raspadom Jugoslavije 1991. Crvena zastava ostaje praktično na suvom: stotine kooperanata i podugovarača ostalo je – uglavnom – u zapadnim republikama. Bez Jugoplastike iz Splita, Iskre iz Kranja i još nekih firmi, kao i bez dotadašnjeg stabilnog i velikog tržišta, Zastava ne može da bude konkurentna. Sadašnja je proizvodnja simbolična i veliko je pitanje da li bi proizvodnja običnih ili kombi vozila za potrebe MUP-a Srbije mnogo pomogla: MUP je, naime, na već siromašnom budžetu. Određena količina „jugo florida“ isporučena je u međuvremenu srbijanskoj policiji, ali po performansama, trajnosti i ceni eksploatacije ta vozila ne zadovoljavaju. Tokom devedesetih MUP Srbije se sve više orijentisao na japanska terenska vozila „micubiši pajero“ i NATO standardne „mercedese300 GL “ (zvane u nas „puch“) u zatvorenoj verziji. Ostalo je nešto Zastavinih i Sitroenovih kombija, koji su na umoru (kao i najveći deo voznog parka MUP-a). Državna bezbednost je za svoju Jedinicu za specijalne operacije velikodušno kupila dvadesetak američkih „hamera“, koji su vojna vozila, nepogodna za policijski posao. Koliko i kakvih sve putničkih automobila (i kakvog porekla…) MUP inače još ima u vlasništvu – znaju samo Mihalj Kertes i dragi Bog; kao i koliko tih automobila ima roaming (crnogorski termin za auto koji može preko granice bez opasnosti od zaplene).

Crvena zastava tvrdi da je MUP trebalo kod njih da naruči kombije koje je – kako se čini – naručio od francuskog Pežoa. Nisu poznati detalji i uslovi te narudžbine; moguće je da je MUP procenio kako će im Pežoovi kombiji biti jevtiniji na duži rok zbog kvaliteta i nižih troškova eksploatacije. Takva je logika štedljivog domaćina: nisam dovoljno bogat da bih kupovao jevtine stvari… Ili, drugim rečima: dobro održavani „mercedes“ dođe jevtinije od četiri „stojadina“. Sve nekako izgleda da Vlada i MUP Srbije nemaju poverenja u budućnost Zastave ovakve kakva je sada, a nemaju ni vremena da sačekaju ishod analiza i moguće privatizacije ili dokapitalizacije kragujevačke fabrike.

Lako je Francuzima naručivati vozila za policiju kod Pežoa, Nemcima kod BMW-a i svog Forda, Englezima kod Rovera i engleskog Forda, a Italijanima kod Alfa Romea: reč je o automobilskim velesilama. Zemlje koje nemaju automobilsku industriju mogu da biraju. Hrvatska je, na primer, tipizirala vozni park policije: „golf“, „pasat“ i „landrover“ uz relativno mali broj kombija različitih tipova. Vlada je bila svojevremeno sklopila poseban i u principu povoljan ugovor sa VWA-om (Volkswagen Audi GMBH) za isporuku tih vozila po posebnim specifikacijama MUP-a, ali se desilo da se u posao „ugradio“ i jedan važan Hercegovac, pa vozila nisu baš ispala po specifikacijama, a on se naglo obogatio…

Problem „ekonomskog patriotizma“ najčešće se javlja upravo na vidljivom i demagoški iskoristivom planu – kakvi su službeni automobili. Bogate – ili totalitarne – države sebi mogu da dozvole tu vrstu demagogije: Kinezi, Rusi, Česi imali su svoje luksuzne limuzine proizvođene u desetak primeraka – ali domaće proizvodnje. Danas se svi voze u „mercedesima“, „audijima“ i „BMW-ima“. „Stojadini“ MUP-a Srbije u proseku su stari 16 godina, kao i policijski kombiji, uostalom. Ako Republika Srbija u budžetu ima para za policijska vozila, njena je dužnost prema poreskim obveznicima da pronađe najrazumnije rešenje koje ne mora nužno biti Crvena zastava iz Kragujevca. Javno nadmetanje sa preciznim uslovima i zahtevima možda je najbolji put.