Pečat na patriotizam

Situacija je, izgleda, ozbiljno eskalirala: u pitanje je doveden čak i patriotizam Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića!

Ozbiljan potres na srpskoj desnici inicirali su – makar to tako izgleda posmatračima spolja – čitaoci „Nove srpske političke misli“ (NSPM). Značajan deo njih izrazio je neslaganje sa novijim stavovima glavnog urednika i člana uredništva internet sajta omiljenog među autorima i čitaocima koji veruju da imaju pravo da mere stepen nečijeg patriotizma. Neki su bili direktni („ovo je lobotomizacija Srbije sa nacionalističke strane“), a neki samo zbunjeni („mislim da ste samo imali loš dan“… „meni je ovaj tekst naivan“… „uveren sam da zaista ne mislite ono što ste napisali“). Bilo je i vapaja („profesore, vratite nam se“) i drugih potresnih momenata: „Ako budem počeo da sumnjam i u dobre i patriotske namere ljudi Vukadinovićevog i Antonićevog kova, onda dođavola. Onda stvarno dođavola. Onda svet mora propasti.“

Još neverovatniji je nastavak priče: od Antonićevog skorijeg pisanja, učenim stilom, uz mnogo nijansi i pozivanja na patriotizam, ogradio se i Milorad Vučelić, poznati levičar i glavni urednik nedeljnika „Pečat“ („Pečat magazin, list slobodne Srbije“). I to u istom broju u kome redovni kolumnista Antonić još jednom insistira na stavovima koji su već iznervirali ljubitelje NSPM. I još jednog kolumnistu „Pečata“, pride.

KAKO JE POČELO: Dvojica analitičara uzbunu na desnici izazvali su odbijanjem da koriste uobičajenu mantru o „Tadiću izdajniku“. Obojica su tu neobičnu blagonaklonost prema predsedniku Srbije iskazali pišući o ishodu obraćanja Srbije Međunarodnom sudu pravde zbog jednostranog proglašenja nazavisnosti Kosova.

Vukadinović je, 2. avgusta, u tekstu pod naslovom „Čast gubitnika“, poručio: „Ako – nadam se, s pravom – nisam hteo da prihvatim rezon koji su LDP, Čanak i drugosrbijanci agresivno proturali o tome kako je, tobože, ‘Koštunica izgubio Kosovo’ zato što je ono za njegove vlasti proglasilo nezavisnost, a on nije to uspeo da spreči, ne mogu ni sada da prihvatim kako su Tadić i Jeremić ‘izgubili’ ili ‘izdali Kosovo’ zbog nepovoljne presude, odnosno ‘savetodavnog mišljenja’ Međunarodnog suda pravde.“

Glavni urednik NSPM se obračunao s tezom da je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić namerno išao pred MSP kako bi na tom sudu – izgubio: „Čak i da ostavimo po strani patriotizam, moral, ustav, zakletvu i državnu obavezu, koji bi mlad, ambiciozan i perspektivan političar – a Jeremić to svakako jeste – rizikovao pad svog autoriteta i rejtinga i javnu blamažu kakvu je pretrpeo u sudnici Međunarodnog suda pravde?“

Publiku NSPM-a nisu omele avgustovske vrućine. Među skoro 150 komentara koji su se pojavili na sajtu NSPM moguće je naći značajan broj onih koji se, kao i obično, slažu sa Vukadinovićem, ali i nimalo zanemarljiv broj onih koji „po prvi put ne mogu da se slože“ sa omiljenim autorom. Pa čak i onih koji to neslaganje nisu iskazali na preterano nežan način.

Sa Vukadinovićevim stavom (ne pominjući urednika NSPM ni rečju) najubojitije se, ipak, obračunao Dragomir Anđelković, još jedan kolumnista Vučelićevog „Pečata“. U tekstu „Odbrana pozerskog patriotizma“ objavljenom u tom nedeljniku 9. avgusta, Anđelković govori o onima kojima je „poveren zadatak da – u 95% prozivajući vlast, ali u 5% posebno bitnih slučajeva, otvoreno radeći njoj u prilog – budu intelektualno-medijske apologete vladajućih patriotskih manekena“. Kolumnista „Pečata“ podseća i na doktora Šajeviča, simbola intelektualca koji radi za tajnu službu i koji „obično oštro kritikuje vlast, ali u ključnim momentima za pojedine njene predstavnike nalazi opravdanje“ – što je naročito pogodilo – Slobodana Antonića. U tekstu „Srbija posle MSP“ objavljenom na sajtu „Pečata“ već 11. avgusta, Antonić se ispoveda kako mu je „najžalosnije“ to što su „oni usamljeni pojedinci iz nacionalnog korpusa koji se u ovoj prilici nisu priključili horskom proklinjanju Tadića i Jeremića i sami optuženi da su ‘lažni patrioti’ i potajnici vlasti“ i potom citira delove Anđelkovićevog teksta.

JAVNO PRIZNANJE: Započetu temu, autor nastavlja i u tekstu „Kvislinzi, patriote i nijanse“, objavljenom u „Pečatu“ od 25. avgusta. Tom prilikom, Antonić je izazvao čak i samog sebe: „Ako, naime, Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa ‘našim EU prijateljima’ sastave drugu, ‘razumniju’, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako, pak, Tadić i Jeremić, i pored sveg ovog lomljenja ruku, ne povuku rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o ‘fingiranju’ i ‘kvislinzima’ priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da se suprotstave Imperiji. I da nisu baš potpuni ‘kvislinzi’.“

Antonić oprezno dodaje da takvo priznanje Tadića „ne može abolirati za druge političke greške – od Vojvodine, preko Srebrenice, do gej-parade“, ali će „makar učiniti da se on više ne može sagledavati samo kao jednodimenzionalni izdajnik“. Naročito je interesantan način na koji, u daljem tekstu, dokazuje tvrdnju da „Tadić nije zombi koji automatski ispunjava naloge nižih službenika Imperije (kao Jovanović i njegovi)“:

„On o sebi verovatno misli kao o patrioti, samo kao o ‘realnom patrioti’. U neku ruku, on i jeste nastavljač Koštuničine politike realnog patriotizma – samo, naravno, na nižem nivou pružanja otpora Imperiji. Koštunica je mislio da ako strancima (i njihovim domaćim poverenicima) prepusti celokupnu ekonomiju, da će onda moći da ih slobodno nadigrava na ostalim poljima – pre svega po pitanju Kosova. U februaru 2008. on je shvatio koliko je pogrešio, ali je za njega već bilo kasno – medijski je prosto počišćen sa vlasti“, tvrdi Antonić i dodaje da je „Tadić nastavio tim putem, samo opreznije, poučen iskustvom svog prethodnika“. Tadić je, prema tom tumačenju, „počeo da popušta zahtevima Imperije ne samo na ekonomskom, već i na kulturnom i simboličkom planu (predaja kulture u ruke drugosrbijancima, deklaracija o Srebrenici, gej parada itd.)“.

„Ipak, u dve važne tačke Tadić (za sada) nije popustio. Nije Srbiju uveo u NATO. I nije priznao secesiju Kosova“, konstatuje Antonić. Njegova analiza stila vladanja predsednika Srbije ima i nastavak: „On, dakle, očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika. On, takođe, nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli. Jer, hajde da razmislimo o sledećem – ko bi Tadića sprečio da odradi oba posla, samo ako to naumi? Vlada? Skupština? Opozicija? Mediji? Pa sve je to pod kontrolom, nešto malo njega, a mnogo više Imperije. Crkva? Patriotski NVO sektor? Navijači? Pa sve je to slabo, rastureno i posvađano.“

foto: aleksandar anđić

Mnogo gore od Tadića u Antonićevom tekstu ocenjen je opozicioni dvojac Tomislav Nikolić – Aleksandar Vučić, čiji patriotizam donedavno nije dovođen u sumnju: „Oni koji ne posmatraju stvari crno-belo, oni koji nisu namerno slepi za nijanse, mogu jasno da vide kako je Imperija nezadovoljna Tadićem, i kako mu je već spremila zamenu. Pogledajte šta pričaju i šta sve obećavaju – baš po pitanju Kosova – naprednjaci, pa će vam sve biti jasno. Ako Vučić i Nikolić javno kritikuju Tadića da, u vezi sa Kosovom, ‘nedovoljno sarađuje sa našim prijateljima iz EU’, šta li tek nude i pričaju kad su nasamo sa službenicima iz Brisela i Vašingtona? I ko je tu zapravo glavni ‘kvisling’? Neko ko pokušava da makar na diplomatskom terenu nadigra Imperiju? Ili neko ko nastoji – i pri tome, bogme, i uspeva! – da polovinu birača iz ‘patriotskog korpusa’ prevede u ‘evroatlantski’, proimperijalni korpus?“

POUKA: Antonićevo aktuelno viđenje srpske političke stvarnosti preneto je i na sajtu NSPM. Reakcije komentatora bile su slične onima koje je izazvao Vukadinovićev tekst o gubitnicima i samo nešto manje brojne. Ovoga puta, umešao se i Milorad Vučelić, koji u uvodniku „Pečata“ drži lekciju sopstvenom kolumnisti: „Antonić temu oko patriotizma i kvislinštva, i još ponečeg, svodi i sužava samo na događaje oko savetodavnog mišljenja MSP-a i srpskog predloga rezolucije Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija“, kaže osvedočeni patriota Vučelić i nastavlja: „Da bi se stiglo tamo gde se sada stiglo u državnoj politici, morale su se proći mnoge usputne stanice: zakazivanje i održavanje predsedničkih izbora u vreme nametanja Ahtisarijevog plana i prekida pregovora o statusu KiM; diskvalifikovanje velikog narodnog protestnog mitinga u Beogradu povodom nezavisnosti Kosova; samo paljenje, i nameštene optužbe za paljenje američke ambasade; sva ona obmana oko nekih nepostojećih ‘šest tačaka’ u odbrani KiM; eliminacija KFOR-a i prihvatanje Euleksa; neinsistiranje na sprovođenju Rezolucije 1244. SB; usvajanje Statuta Vojvodine i deklaracije o Srebrenici; prihvatanje Istanbulske deklaracije čiji tekst nije ni objavljen; napadno ćutanje države oko ‘partizanske’ autonomije Sandžaka itd.“

Sledi pouka glavnog urednika „Pečata“: „Tek uvažavanjem i ovih činjenica i saznanja, i njihovim analiziranjem, možemo polagati pravo na ‘nijansirano’ zaključivanje. Namerno previđanje pomenutih događaja i činjenica, i njihovo hotimično zaboravljanje i preskakanje, teško da može da se prizna i prihvati kao ‘sagledavanje celog spektra opcija, planova i interesa, uz korišćenje cele palete boja u opisivanju i razumevanju aktera’ – kako piše Antonić. Ovakva intelektualno-politička operacija prilično je neuverljiva, a još manje može da bude nekakav etalon za ocenu da li je nekom stalo ili nije stalo do ‘istine, dijaloga, i – Srbije’.“

Sva je prilika da će zanimljiva rasprava na desnici dobiti nove nastavke – možda čak i pre izlaska ovog broja „Vremena“ iz štampe. U utorak, kada je list pripreman, nije bilo poznato da li su ostvareni nagoveštaji promene Rezolucije o Kosovu koju je Srbija podnela UN – pa samim tim ni ishod već pomenutog Antonićevog izazivanja samog sebe. I to nije bila jedina nepoznanica. Pažljivi čitaoci NSPM suočili su se s još jednom misterijom: u subotu, 28. avgusta, na naslovnoj strani sajta stajala je izjava Đorđa Vukadinovića, kojoj se već u ponedeljak izgubio trag. Ako se slučajno zametnula jer je bila kratka, nema mesta za očajavanje, sačuvali smo je u celini: „Povodom nagoveštaja moguće promene teksta rezolucije o Kosovu, politički analitičar Đorđe Vukadinović izjavio je da takav postupak ne bi predstavljao kompromis, već kapitulaciju nakon koje Srbija neće imati obraza da od drugih država traži da ne priznaju nezavisnost Kosova.“

ARBITAR ELEGANCIJE: Milorad Vučelić meri sukob na srpskoj desnici

Foto: Vesna Anđić