Šta je tu iz čega nastalo i šta je prvo bilo: kokošar ili jajara?
To je, otprilike, dilema koja se odmah javlja kad je reč o odnosu kriminala i paravojnih formacija početkom devedesetih godina prošlog veka. Jedno s drugim ide nerazdvojno. Evo i kako
Sve je počelo posle 9. marta 1991, kad je o Beogradu i Srbiji reč; paravojske u Hrvatskoj već su bile u procesu organizovanja i pre toga: Hrvatska je jačala rezervni sastav milicije, a Srbi su dizali svoju rezervnu miliciju i teritorijalnu odbranu u većinskim opštinama. Te mere bile su – istini za volju – zakonite, barem sa hrvatske strane, jer nije bilo ograničenja broja rezervne milicije. To nije značilo da se kriminalni elementi nisu odmah ubacili, njušeći mogući profit, kao što će se uskoro i pokazati, čim MUP Hrvatske formira svoje krajnje sumnjive „specijalne jedinice“ čija se nedela i dalje vuku po sudovima, preko volje i mlitavo.
Vratimo se u Srbiju. Odmah oko 9. marta 1991. Vuk Drašković i još neki počinju da formiraju razne svoje paravojske: SPO „Srpsku gardu“ pod komandom Đorđa Giške Božovića; SNO (Mirko Jović) svoje „Bele orlove“; malo kasnije Željko Arkan Ražnatović formiraće najozbiljniju paravojsku u Srbiji, „Srpsku dobrovoljačku gardu“. Danas znamo ko su bili prvoborci i da svi prolaze kroz krivičnu evidenciju; odranije su poznati organima gonjenja. Srpska radikalna stranka išla je sigurnijim putem, kao i Arkan, ali na drugi način. U neposrednoj saradnji sa onime što se tada zvalo „Ministarstvo odbrane Republike Srbije“ (Tomislav Simović) i sa Službom državne bezbednosti MUP-a Srbije, Arkan i Šešelj formiraju jezgro budućih paravojnih formacija na dva načina: Šešeljevi „dobrovoljci“ prijavljuju se u JNA, idu u Bubanj Potok na obuku, pa na linije razdvajanja sa Hrvatskom, gde – teorijski – fasuju oružje i – opet teorijski – uključuju se u redovnu vojsku, JNA. U praksi ti „dobrovoljci“ bili su izvan komande i kontrole JNA; štaviše, dolazilo je do sukoba u kojima su oficiri JNA bili ponižavani i napadani. Arkanovi ljudi bili su pod neposrednom komandom i kontrolom kadrova MUP-a i SDB-a Srbije, ali je deo njih bio regrutovan direktno iz raznih zatvora širom Srbije. Slično je bilo i sa dve manje paravojne formacije, onom Draškovićevom (iz SPO) i onom Mirka Jovića (iz SNO), ali one nisu potrajale. Posle pogibije Giške Božovića pod Gospićem, „Srpska garda“ pod komandom Branislava Dugog Lainovića marginalizovana je (Lainovića je ubio Zemunski klan 2002). „Beli orlovi“ imali su svoje avanture po Zapadnoj Slavoniji i kasnije u delu BiH, ali su ostali na margini i nestali su.
Paravojnu formaciju nije mogao da osnuje baš svako, kao što je to iz gorkog iskustva shvatila ekipa oko onog narodnog poslanika i bivšeg izvršnog sekretara PK SK Vojvodine, Milana Paroškog. Oni su na jugu Bačke pokušali da osnuju svoju paravojnu formaciju, tu se gurao i SKPJ sa nekim trofejnim naoružanjem, ali ih je policija rasterala kao mačke s jebišta, a pritom su uspeli i da se otruju pokvarenom hranom. Biće da je Paroški nešto pogrešno shvatio: da se paravojska formira isključivo u saradnji sa Udbom, a ne amaterski.
Paravojske su do 1995. radile šta su radile i tu je veći deo posla obavio Haški tribunal, a manji deo naše pravosuđe. Zemunski klan obavio je ostatak, a ostatak ostatka sud u Ustaničkoj posle „Sablje“. Arkanova garda bila je aktivna po Bosni: sećamo se Bijeljine i Zvornika i još nekih mesta; ima snimaka iz okoline Bihaća, gde SDG radi sa Babom Abdićem i Srpskom vojskom Krajine – na komercijalnim osnovama; tu je negde i Frenki Simatović, sve do „Oluje“. Negde 1996. Arkan je rasformirao SDG, a sposobniji deo ljudstva uključen je u JSO, „Crvene beretke“, do rasformiranja te paravojne formacije 24. marta 2003. Elementi SDG i kasnije JSO dan-danas prisutni su u određenim organizacionim jedinicama MUP-a Srbije, hvala lepo, a Legijin duh živi u načinu nošenja beretke i vojnoj etikeciji (pozdravi itd.).
Tokom ratova u kojima Srbija – naravno – „nije učestvovala“, kriminalni elementi iz raznih paravojski vraćali su se u Srbiju i tražili povlastice po osnovu „patriotizma“. Dobili su ih: privilegije u uvozu i prodaji tečnih goriva; povlašćen položaj u trgovini ilegalnim cigaretama, ali i narkoticima; otvaranje kafića i dućana mimo pravila; oproštaj služenja zatvorskih kazni i obustava krivičnih gonjenja itd. Tada počinje borba krokodila u maloj, sve manjoj bari: ubistva po ulicama uzimaju jednog po jednog „prvoborca“ iz 1991. i 1992, sve dok se do 2003. situacija nije slegla, a monopoli nad narkoticima nisu skoro sasvim uspostavljeni.
Krug je napravljen: iz kriminala u paravojske i natrag. Možda to izgleda paradoksalno, ali mnogo više „patriotskih“ paravojnih kadrova poginulo je na beogradskim ulicama nego na frontovima. Nisu oni bili ludi, znali su da se čuvaju; na frontovima su odmah izginuli šovinistički fanatici, od kojih ionako nije bilo neke koristi. Molim: onaj Lugar Miljković iz SRS-a obogatio se tako što je hvatao po Srednjoj Bosni vojnike Vojske Republike Srpske, pa ih prodavao u HVO radi buduće razmene za zarobljene Hrvate. On je takođe prolazio kroz krivičnu evidenciju, kao i onaj krvolok Milan Lukić iz Višegrada.
Pouka je jasna: ako kriminalci krenu u rat, to mora biti da je zbog profita, a ne zbog „patriotizma“; oni samo za profit i znaju. Trebalo je o tome misliti na vreme, kao što su brojni oficiri JNA tada upozoravali, ali bila je mobilizacijska kriza i niko normalan nije hteo u vojsku; kriminalci su hteli, a i to je trebalo nekoga da zabrine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
