Slika broj jedan: Vaskrs je, sunčan dan, patrijarh sedi u čelu stola i ruča sa beskućnicima, atmosfera deluje spontano i neusiljeno. Dva dana ranije, slika broj dva: Veliki petak je, kod Mostarske petlje šeta čovek u jednostavnoj mantiji, u pozadini kran i rogobatna zgrada u nastajanju. Autor fotografije piše: „Nigde nikoga nema. I negde na pola tog mosta vidim da je u pitanju Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije“.
Pre nekoliko dana izabran je i novi gradonačelnik Zagreba, kandidat zeleno-leve koalicije „Možemo“ i dugogodišnji ekološki aktivista Tomislav Tomašević. Patrijarh Porfirije mu šalje čestitku u kojoj, između ostalog, stoji: „Svojevremeno je veliki zagrebački pesnik Branimir Džoni Štulić pevao ‘kada Zagreb izranja iz sna’, što me je podstaklo da izrazim nadu, koja je, uostalom, i nada svih žitelja ovog lepog grada, da je pred nama novo jutro koje će promeniti sve.“
Pismo pisano na latinici, potpis ćirilični. Ta se čestitka proširila po medijima i društvenim mrežama izazvavši ushićenje verujućih, ali i onih koji o Crkvi neretko imaju stav, ali o njoj znaju taman koliko poslanici u današnjoj Skupštini o kulturi dijaloga.
Čime je sve obeleženo prvih nekoliko meseci stolovanja patrijarha Porfirija? Šta protekli Sabor i atmosfera koja ga je pratila poručuju o nekadašnjem mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom? Kako ovih dana i nedelja izgleda odnos Crkva – društvo i Crkva – država, a kako unutarckrveni odnosi? Odnosno šta sve pomenuto govori o prvom među jednakima u SPC?
ZAGREBAČKI UVOD, BEOGRADSKA RAZRADA: Sredinom jula 2014. godine u tron mitropolita zagrebačko-ljubljanskog uveden je do tada vikarni episkop jegarski Porfirije. Samo dva meseca ranije, tadašnji patrijarh Irinej poslao je prvo pismo papi Franji o Alojziju Stepincu za koga se, tih meseci, šuškalo da bi mogao uskoro biti proglašen svetim.
Mitropolit Porfirije u narednim godinama stoluje u hrvatskoj prestonici; za to vreme, papa Franja predlaže osnivanje mešovite pravoslavno-katoličke komisije koja će detaljno razmatrati život kardinala Stepinca – čije je (ne)delovanje za vreme NDH u najmanju ruku sporno – sa idejom da predstavnici crkava i stručnjaci sednu za jedan sto i govore o izvorima, dokumentima, svedočenjima… Gest skoro pa neuporediv sa bilo čim u odnosima Pravoslavne i Rimokatoličke crkve. Hrvatska biskupska konferencija je u nekom od narednih saopštenja kazala da je pitanje proglašenja Stepinca svetim gotova stvar, samo se za koji mesec odgađa.
Kao član pomenute Komisije izabran je i tada mitropolit Porfirije. I zašto je uopšte to važno?
Odnosi između Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i SPC i bez toga su često umeli da budu napeti kao struna; međudržavna trvenja sa podgrevaju svako malo; teret prošlosti ne popušta; od 2015. godine raste ponovo revizionizam u hrvatskom društvu; u toj uzavreloj atmosferi, predstavnik SPC sedi u komisiji koja preispituje ličnost jednog od najvažnijih kardinala dela hrvatskog društva i većine u Crkvi u Hrvatskoj, istovremeno pokušavajući da izgradi dobre odnose sa svojim domaćinima. Ako bi se nešto moglo nazvati „hod po žici“, bilo je to ovo. I ako se na nekom mestu tražila delikatnost, sposobnost da se meri svaka svoja reči i da se bude prijemčiv, to je bilo mesto mitropolita zagrebačko-ljubljanskog u tom trenutku.
Sedam godina kasnije, kada se vratio iz Zagreba u Beograd, sadašnji srpski patrijarh imao je više prijatelja i veza tamo nego što imaju mnoge vladike koje stoluju u Srbiji sa vernicima u svojoj eparhiji. Drugim rečima, navikao je da održava ravnotežu u naizgled nemogućim uslovima, da miri ljude i struje. Tu osobinu je nesumnjivo pokazao u prethodnim mesecima, a najpre na nedavno održanom Svetom arhijerejskom saboru.
Naime, svako ko je pratio prethodne Sabore, pre ovog majskog, zna kako su izgledali novinski napisi, a ko ih je pratio pobliže, zna i kakvo je mučno raspoloženje neretko vladalo.
Međutim, umesto dosadašnje buke i besa, sada je mahom nastupila tišina, ali ne predolujna.
Bez prejakih reči i mahom bez iznenađujućih odluka i događaja (ako se izuzme onaj sa premijerom Crne Gore Krivokapićem) stvari su prošle mirno, a pozivi na sabornost i jedinstvo nisu zvučali kao prazni eho. Kao što je autentično zvučala i patrijarhova izjava data nešto ranije „Večernjem listu“: „I još da prijateljima napomenem da u našoj Crkvi postoji realna demokratičnost. Jesam patrijarh, ali nemam prava ni ambicije da drugim episkopima nametnem neku odluku ili stav. Postoji čak mogućnost da patrijarh u Saboru bude nadglasan, i to mora da se poštuje.“
Tako je jedan mladi vladika, nakon Sabora, u prolazu prokomentarisao: On nas pušta da pričamo… I sluša nas.
JEZIČKA (R)EVOLUCIJA: Uz ovo zaceljivanje podela, još jedna njegova odlika postala je prvi utisak ovih meseci – patrijarh Porfirije više nego dobro razume suvremeni svet i njegovo funkcionisanje. I dok su Zakon o rodnoj ravnopravnosti te gramatički, stilistički i ini momenti koji se predlažu izazvali protivljenje, dotle je jedna druga, reklo bi se i lepša, promena naišla na mnogo topliji prijem u našoj javnosti.
Naime, jezik crkvenih velikodostojnika često je umeo da bude nerazumljiv većini ljudi. Način komunikacije sa javnošću izgledao je kao okamenjen, iz prošlog doba. A koliko je samo bilo teško i zamisliti da će se patrijarh pozivati na bilo koga iz 20. veka, a kamoli na Džonija Štulića. Njegovo ophođenje u duhu vremena je došlo kao pravo osveženje, prikaz jednog novog lica SPC. Obrazovanog, informisanog i u toku sa savremenom kulturom, školovanog u inostranstvu, sa ličnim iskustvom o tome kako je to biti manjinska crkva i kako je, naspram toga, biti većina.
KOREKTNO I UMERENO: Iako je opravdano važio za jednog od vladika koje bi aktualna vlast u Srbiji volela da vidi na čelu Crkve i kojeg su prorežimski mediji svesrdno hvalili, od kada je dobio patrijarašku panagiju i žezlo, odnosi sa državnim vlastima nisu nešto što na bilo koji način upada u oči.
Ubrzo nakon stupanja na patrijaršijski tron, susreo se sa predsednikom Vučićem i u pratećoj izjavi bio je sveden i umeren. Kada hvali državni vrh, što se povremeno desi, čini to vrlo biranim rečima.
„Princip sekularne države, to jest princip odvojenosti Crkve i države za mene je najbolji mogući. Svako treba da radi na svom polju, ali isto tako je važno da sarađujemo u svemu gde ima mogućnosti i potrebe za dobro svih: Crkve, države, građana. Što su bliži i bolji odnosi Crkve i države, uključujući patrijarha i predsednika ili kralja, a zasnovani su na demokratskim principima i procedurama, na punom poštovanju slobode svih, to je bolje za sve“, izjavio je nedavno. Ima se tu još štošta pametnog pročitati.
Pre nekoliko dana uputio je dopis ministarki Maji Gojković povodom Nacrta zakona o kulturnom nasleđu, ukazavši, između ostalog, da se „ni u jednom članu zakona ne pominje Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, gde je kulturno nasleđe najugroženije“, kao i da je „s tim u vezi ukazao na mogućnost nedobronamernih zaključaka da je izostavljanjem južne srpske pokrajine iz teksta ovog krovnog zakona, pokrajina isključena iz sistema državne brige, što svakako nije slučaj i može da umanji značaj ogromnih napora koje država čini u zaštiti srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji“. Dalje je ukazao i na druge manjkavosti Nacrta. Samo nekoliko sati kasnije oglasila se Maja Gojković i složila se sa svim. Usledilo je patrijarhovo najlepše hvala. Crkva će biti konsultovana, odnosno sa Crkvom će biti usaglašen tekst pomenutog Zakona.
Kada je reč o Kosovu, on je govorio u prethodnim mesecima ono što SPC govori neprestano, a sve je i potcrtano poslednjim događajima vezanim za teškoće Crkve na KiM. Kako stoji u izveštaju na sajtu SPC, nakon susreta predstavnika Crkve sa Miroslavom Lajčakom, specijalnim predstavnikom Evropske unije za dijalog između Beograda i Prištine, i Metjuom Palmerom, američkim specijalnim izaslanikom za Zapadni Balkan, iz SPC su istakli da podržavaju dijalog, ali da se u slučaju Kosova i Metohije radi o nezakonitoj secesiji dela teritorije te da ne postoji način da se nametne rešenje koje će tu secesiju prihvatiti, kao i da je ophođenje prištinskih vlasti prema SPC neprihvatljivo.
Patrijarh Porfirije je dodao da kroz dijalog treba ići „ka evropskom rešenju, koje je u duhu Evropske unije, gde granice omekšavaju i postaju manje važne“. Kada je, još kojom prilikom, takođe govorio o Kosovu, govorio je o „duhovnoj pripadnosti“ i zavetu.
IZJAVE I ĆUTNJE: Možda je najmanje očekivano bilo saopštenje iz kabineta patrijarha u kojem se kaže da u predstojećem periodu on neće davati intervjue, odnosno da će to činiti samo uoči velikih praznika ili kada to zahtevaju određene okolnosti, a da će o svim temama govoriti u propovedima. Kao neko ko je bio na čelu RRA i koji je imao vrlo dobre odnose sa medijima, on svakako shvata njihovu važnost u današnjem svetu.
Ta odluka je, kako je navedeno, doneta usled ogromnog broja zahteva koji svakodnevno stižu u Patrijaršiju. Prvi meseci stolovanja su svakako već po sebi veoma zahtevni. To se vidi samo ako se prati broj vesti o posetama i susretima, a kamoli kada se zagrebe dublje. S druge strane, da li će se zaista patrijarh, na mnoštvo aktuelnih pitanja koja javnost ima da postavi i koja ona smatra važnima, obraćati toj istoj javnosti nekoliko puta godišnje? Pre će biti da je to onaj početni momenat u kojem se rešavaju goruće stvari, a da će odnos SPC sa medijima doći na dnevni red.
ČIJI STE VI: Sve u svemu, patrijarh je uspeo da u nekoliko meseci u dobroj meri postane i „naš“ i „njihov“, koji god bili naši i koji god bili njihovi. U ovim okolnostima, u ovakvoj političkoj situaciji i društvu, to je ozbiljan podvig.
Naravno, njegovo vreme, kao i vreme jednog savremenijeg vođstva Crkve koje time ne gubi na duhovnosti, tek dobija svoj zamah. Biće tu i razočaranja za one koji očekuju brze promene ili imaju suviše jasna očekivanja kada bi i kako trebalo da se ponaša i reaguje, biće tu sigurno zastajkivanja i balansiranja, ali ako je suditi po jutru – dobri dani ipak dolaze.
Na pitanje „Večernjih novosti“ (u integralnoj verziji intervju je objavljen na sajtu SPC) o tome šta bi izdvojio kao najvažnije u uticaju kojim se Pravoslavlje može suprotstaviti današnjem svetu, odnosno šta je ono što bi se „u našem nacionalnom identitetu i karakteru moglo pokazati kao spasonosno, kao snaga koja bi nas u iskušenjima koja živimo, jednako kao u iskušenjima koja nam predstoje, moglo zaštititi i sačuvati“, patrijarh Porfirije je, između ostalog, odgovorio: „Zbog toga snagom koja bi se mogla pokazati spasonosnom smatram obrazovanje, pre svega nadahnuto jevanđelskim duhom, ali i svako znanje i obrazovanje koje doprinosi dobru pojedinca i zajednice. Dobar i poštovanja vredan primer za to na našim prostorima je poduhvat gospodina Aleka Kavčića, koji je, po propisanom planu i programu, svim osnovcima u Srbiji stavio na raspolaganje sve besplatne udžbenike.“
Potom u istom intervjuu, novinar kaže: „Prvu posetu kao patrijarh preduzeli ste na Baniji i u Jasenovcu. Eparhije SPC u Hrvatskoj imaju zaduženje da pre svih neguju molitveno sećanje na žrtve ustaškog režima tokom Drugog svetskog rata. Da li je sazrelo vreme da srpski narod u punoj meri spozna razmere stradanja u Jasenovcu i drugim logorima smrti i konačno svenarodno počne da neguje uspomenu na stradale?“
Patrijarh, sa druge strane, odgovara: „To što se u Jasenovcu nalazi pravoslavni hram Božji, što je vladika Jovan osnovao manastir na tom mestu, pravi je i, po mome mišljenju, jedini način na koji Crkva neguje uspomenu na stradale. Sabiranjem u Jasenovcu i na drugim sličnim mestima, molitvom, služenjem Liturgije, sticanjem blagodati Duha Svetoga, mi preobražavamo sebe. A preobraženi i oblagodaćeni čovek nikada neće nečije potomstvo, nečiju decu, kriviti za ono što su činili roditelji. Pravoslavni hrišćanin će graditi mir, prijateljstvo, a ne zlopamćenje ili, ne daj Bože, osvetu. Paradoks hrišćanske vere je da na mestima poput Jasenovca, molitvom Hristu, prvom mučeniku i stradalniku, ali i načalniku spasenja i života, dobijamo snagu da se svim duhovnim i ljudskim kapacitetima borimo za mir, dobro i razumevanje među ljudima, da se borimo za svakog čoveka. Govorim o onome u šta Crkva veruje i što čini. Međutim, ni ono što čine istoričari – proširivanje i utemeljeno ispitivanje znanja o zlu demonskih razmera koje je pretrpeo naš narod u NDH u Drugom svetskom ratu – što Crkva, naravno, podstiče, a što posle formira prosvetu i školstvo, ne treba da služi zlopamćenju, nego da bude opomena svima da se nikada i nigde ne ponovi. U tom smislu pominjem i misao dobroga, stradalog Bonhefera, da se uloga hrišćana u svetu ne može svesti na previjanje rana nastalih pod točkom nepravde, nego da je taj točak neophodno zaustaviti. Naše kolektivno sećanje treba da se rukovodi mišlju blaženopočivšeg patrijarha Germana da ćemo oprostiti, ali nećemo i ne smemo zaboraviti. Nećemo zaboraviti ne da bismo se nekome svetili, nametali krivicu pokolenju koje krivice za to nema, nego zato što su pobijeni naši najbliži rođaci i susedi, a mi verujemo u vaskrsenje mrtvih i u ono što je Njegoš rekao: Duša ljudska jeste besamrtna. Negovati molitvenu uspomenu je isto što i negovati veru u vaskrsenje mrtvih.“
