Čarape Ju(n)ga Radivojevića, "Vreme" broj 1450
E, moj čika Teofile Pančiću… Pa vi još pišete? Imate vremena? Ništa od uživanja, samo „gušenje u nekom smradu“ i „zaklonjen vidik“… Baš mi je žao. I danima razmišljate o Aji Jung? Da li da joj odgovorite ili ne? Pa, onda prijatelji pitaju, interesuju se… a već utorak. Sastavljate neki tekst, „bacate ga u recycle bin“, hladan znoj… pa sve ispočetka. Kakva nedelja. Ah i Avaj! Ako je za utehu, ne bih se ni ja snašla bolje u skopskoj opštini Gazi Baba, kao što ni vama nema pomoći u Krugu dvojke!
Primećujem, međutim, da ste iz pogrešnog voza prešli u pogrešni „drndavi autobus iz prošlog veka“. Osamdesettrojka, ali opet pogrešne stanice, a i pogrešno vreme. Možda je bilo pametnije da ste protiv Savića bili onda kada je to činio Tasovac, a ne sada da naričete nad sudbinom Hubača. Ranije vam nije smetao Savić? Zapravo, tada je sve bilo savršeno, ali se u međuvremenu pokvarilo. Možda je bilo hrabrije da ste bili uz mene kada sam se javno suprotstavila Vukosavljeviću? Tada niste ni pisnuli jer je mudra procena (kakva uostalom i doliči čoveku kolumnisti) govorila da bi narušili sopstvene interese ako se zamerite taze ministru. Prijatelji ipak pamte da ste iz protesta danima odbijali ćirilicu. I to je nešto.
Dragi Teofile Pančiću, nemojte se ljutiti, ali dosta toga ste pobrkali u silnoj želji da sve postane politika. Pre svega, ja nikada nisam bila ni u jednoj partiji. Nisam imala ni grupu, razred, kafansko društvance iza sebe… Ni one koji me od četvrtka do utorka zapitkuju da li ću pisati, govoriti ili odgovarati nekome. Oduvek sam svoja. Sa privatnim, a najboljim festivalom igre u regionu, i sa privatnom školom baleta, u kojoj više od polovine učenika svakodnevno besplatno radi sa najboljim pedagozima iz celog sveta! Samo zato što su posebni i vredni, i zato što su nam takvi potrebni! Bar ja tako mislim. I kao što nemam partiju, nemam ni redakciju, ni šefa, ni urednika, pa tako sama odlučim kada iz Francuske ulice treba da odem u Pariz! Latinicu i ćirilicu koristim naizmenično.
Prelazeći ovlaš preko redova vašeg teksta od četvrtka, nad kojim ste se toliko mučili, premišljali, strepeli, drhtali i bdili, sasvim slučajno sam pronašla i jedan drugi tekst. Već u naslovu stoji podatak da nemate kola. Pa zar vam metro ne bi značio, pobogu? Baš mi je žao. A onda kažete da ne umete ni da plivate? To zaista nikada niko ne bi pretpostavio. Doznah iz istog teksta da ne znate „ni pertle da vežete“? I da nikada niste „ništa radili u životu“? Na pitanje u kojim prilikama lažete, odgovarate „kada nužda pritera“… I na kraju, dodajete da se „kajete zbog svega“. Tužno. Da je dobri Karl Gustav živ, možda bi bio od pomoći. Od Aje i Festivala igre bojim se da nema vajde. Ali neka, nadam se i unapred radujem da ćete i naredne nedelje ponovo svoju kolumnu u uglednom „Vremenu“ posvetiti baš meni. Bilo bi bez veze da odustanete. Taman posla. Šta će reći društvance iz ćoška? Biće razočarani. Duboko potreseni. Ne, nemojte čekati utorak, nego odmah olovkicu u ruke!
Ja, nažalost, više nemam vremena. Trenutno sam u Šangaju (grad u Kini, ne naselje u Novom Sadu). Svetski sajam scenskih umetnosti je u toku, a moj Festival prvi put ima svoje mesto, štand od pedesetak kvadrata. I mogu vam reći, zapažen štand. Ovde predstavljamo prethodnih 15 godina Beogradskog festivala igre, kao i program naše naredne edicije! Ima mnogo novinara, direktora važnih pozorišta i festivala, umetnika i publike. Oni dolaze iz čitave Azije, ali i iz Amerike, Evrope, Australije… Rekoh vam, veliki je to skup, a veliki je i naš Beogradski festival igre. Posle prezentacije na kojoj učestvujem, beskrajno žurim da se provozam šangajskim metroom! Taj je još brži i bolji od pariskog! Jupi!
Umalo zaboravih da pitam: jeste li čuli vesti o Ju(n)gu Radivojeviću? Kažu da je čovek odbio funkciju. Časno i pošteno. Zato je, dragi moj (O)pančiću, pomalo buđav onaj vaš prethodni tekst, pa umesto voza i autobusa, probajte žičarom. Do vrha i nazad, lagano i bez greške. Šaljem smajlić!
P.S. U vezi sa onim „gušenjem u smradu“ iz vašeg teksta, možda ipak da promenite svoje čarape?
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
